Trenutak strasti koji traje

To je moderan film i formom, ne samo senzibilitetom. Time što sliku, njenu kompoziciju i dramatiku uslovljava strast, osećajni svet junaka, to se tako spontano i vilovito odvija i sama radnja. Dramaturgiju ne oblikuje nikakva apriorna shema ili pretpostavka o pravilu toka osećanja ličnosti, nego samo osećanje. Ovako je pisao u NIN-u 21. maja 1967. godine slavni filmski kritičar Milutin Čolić o filmu Skupljači perja. A Pjer Ažam u L’nuvel literer beleži da je film Aleksandra Petrovića „lepota Remboovih stihova, konvulzivna i nezamisliva. To je lepota munje, lepota groma, žarkog Sunca, lepota frenetičnog življenja. To je autentičnost, to je istina, to su ličnosti pune strasti koje se smeju kao da puca staklo. To je lepota jednog sna odsanjanog glasno. To je blaga i strašna ludost, čarobna lepota ovog filma jeste lepota naše umetnosti i naše strasti.“ DŽin Moskovic, kritičar uglednog lista Varajeti, rekao je da je taj film „bogata priča, satkana od života, koja publici ostavlja slobodu da sama zaključuje. Nema u tom filmu ni poruke, ni preterivanja sa folklorom i etičkim problemima. Borba u perju, ciganske pesme, venčanje, svakodnevni život, brige i sloboda zbog koje se sve zaboravlja.“ Scenarista i reditelj Aleksandar Petrović je, po sopstvenom priznanju, hteo da napravi „realističan fantazmagoričan i opor film, film u kome granice između dobra i zla, između stvarnog i nestvarnog, ljubavi i mržnje skoro ne bi postojale... Moji Skupljači perja su skupljači imaginarnih sloboda u jednom neslobodnom svetu koji ne vredi ni optuživati ni braniti.“ Danas je tačno 50 godina od trenutka kada je ovaj film prikazan na Filmskom festivalu u Kanu gde je dobio Specijalnu veliku nagradu glavnog žirija i Fipresci, nagradu međunarodne filmske kritike. Film je bio nominovan i za Oskara za najbolji film na stranom jeziku 1967. godine. Prilikom svečane ceremonije dodele Oskara u Holivudu 10. aprila 1968. godine, Sašu su smestili da sedi za stolom sa predsednikom Filmske akademije Gregorijem Pekom i njegovom suprugom. U trenutku dodele Oskara za najbolji film na stranom jeziku, čulo se ime Aleksandar Petrović. Saša je ustao i krenuo, a odmah je usledilo javno izvinjenje. A Gregori Pek je Saši objasnio da je lista pobednika bila odavno rešena, da je Saša imao najviše glasova, ali trebalo je podržati čehoslovačku politiku pokušaja ostvarenja izvesnih sloboda. Skupljači perja se danas prikazuju u Kanu, u programu Kan klasik. Nažalost, među autorima i protagonistima više nema Saše Petrovića, Bekima Fehmiua (Beli Bora Perjar) i Bate Živojinovića (Mirta), ni Romkinje Gordane Jovanović, koja je kao naturščik igrala Tisu. Nema ni direktora fotografije Tomislava Pintera ni scenografa Veljka Despotovića. U ime svih njih, publici će se pokloniti Olivera Katarina (Lenče), koja je svojom interpretacijom u ovom filmu proslavila cigansku muziku i učinila da pesma Đelem, đelem postane himna Roma. Posle ove uloge usledila je njena internacionalna karijera. Bizarno je, ali malo poznato, da je haljina u kojoj Olivera igra u Skupljačima perja, bila njena privatna koju je kupila u Rimu kod Gučija. A kada bude pozdravila publiku u Kanu povodom pet decenija od ovog filma, zahvaljujući velikom angažmanu glavne urednice Ela Duške Jovanić, imaće na sebi kreaciju Igora Todorovića. Kaže da je oduševljena i haljinom i kreatorom. Danas se Olivera za NIN priseća dana kada je dobila ulogu: „Bila sam na probnom snimanju. Ne znam koga je još Saša zvao za ulogu Lenče, ali znam da mi je posle snimanja pokazao to što sam uradila i da sam bila veoma nezadovoljna. Nisam mogla da se smirim od suza i od plača jer se sebi nisam nimalo dopala. U stvari, bila sam sebi toliko odvratna da sam molila Sašu da neka druga glumica igra ulogu Lenče a ne ja. Saša je upotrebio svu energiju i strpljenje da bi me ubedio kako ću biti odlična i da ne sumnjam u to. Govorio je da će to biti sjajna uloga. I tako je i bilo. Ta uloga je obeležila moju karijeru i moj život. A ja sam htela da je odbijem.“ Koliko ste poznavali do tada Batu i Bekima? Batu sam poznavala i družili smo se. Igrali smo u filmu Soje Jovanović Put oko sveta i u filmu San Puriše Đorđevića. I sa Bekimom sam se poznavala, oboje smo igrali u filmu Roj Miće Popovića. Ali, svi smo se sprijateljili radeći ovaj film. Bili su sjajni prema meni, i uopšte bili smo dobar tim. Sećam se kako me je Bekim, u sceni kada treba da mi opali šamar, tako zviznuo da sam odletela u drugi kraj sobe i pala preko nekog sanduka povredivši kičmu. Nije ništa markirao nego je to uradio iz sve snage. Kada je video da je to bilo prejako, došao je da mi se izvinjava. Na kraju je kleknuo pred mene moleći me da mu oprostim. Divan je bio i divno se ponašao prema meni. Kao i Bata, uostalom. Da li pamtite neke probleme sa snimanja? Ne, ništa loše ne pamtim. Sve je išlo onako kako bi čovek poželeo. Mi smo jednostavno uživali dok smo snimali ovaj film. Šta je reditelj tražio od vas protagonista, kakve je zahteve imao kad je trebalo odigrati lik koji ste tumačili? Ništa nije tražio. Mi smo znali šta igramo, koga igramo, i on nas je puštao da to sami rešavamo. I to je najlepše što pamtim iz rada sa Sašom Petrovićem. Ona čuvena scena između Bekima i mene kada Bekim lomi čaše, to je bila naša improvizacija, mi smo je rešili tako kako su gledaoci posle videli. Rekla bih - dobro. A Bekim je lomio? Čaše od šećera, naravno. Samo mi je žao što ta scena iz kafane nije u filmu duže trajala, jer smo je dugo snimali, dobro smo je snimili i sve nam je nekako išlo od ruke. Mislim da se Saša plašio da film ne ode na mjuzikl, da ne povuče na Grka Zorbu koji je u tom trenutku već osvojio publiku, pa je zato tu scenu skratio u finalnoj verziji filma. Da li ste imali osećaj da radite nešto dobro, novo, veliko, ili ne? Svi smo imali osećaj da radimo nešto posebno. Prvo, bili smo oduševljeni što snimamo sa Sašom, potom smo bili složni, bili smo jedna dobra zajednica koja je davala najbolje od sebe. Toliko smo jedni drugima pomagali, toliko smo uvažavali jedni druge, toliko smo obožavali Sašu, da je to sve moralo da urodi plodom. Ja i danas mislim da je Saša bio jedinstven i genijalan reditelj. Bili ste iznenađeni uspehom filma u Kanu? Nisam uopšte bila iznenađena, ja sam to očekivala. Svi smo bili mirni i spremni na uspeh. Naš film je imao ogroman publicitet, on je oduševio razmaženu kansku publiku. Nas su foto-reporteri non-stop slikali, bez prestanka smo davali intervjue. Širli Meklejn, koja je bila u žiriju, družila se s nama, bila je oduševljena filmom i to nam je govorila. I publika je masovno hrlila da gleda film. Bekim i vi ste posle toga imali mogućnost da pravite internacionalnu karijeru? I imali smo je, naravno. Ja sam sledeće godine imala koncert na zatvaranju festivala u Kanu, a godinu dana kasnije sam opet pevala na zatvaranju zajedno sa Nanom Muskuri i Dajan Vorvik. Direktor Kanskog festivala je došao u Beograd da bi dogovorio sa mnom taj koncert. Posle premijere našeg filma u Kanu, Avala film je organizovao prijem na obali mora. Došle su sve svetske zvezde koje su u tom trenutku bile u Kanu, svirao je orkestar Janike Balaža a ja sam pevala. To je bilo ludilo. Lomili su čaše, tanjire, a ja sam u jednom trenutku bacila sandale i pevajući prolazila kroz srču. Igrala sam bosa, a da mi kap krvi nije potekla. Kažu da se takav prijem ne pamti i da su samo Grci imali nešto slično. Kada ste kasnije snimali druge filmove, da li se nekada ponovilo to osećanje zadovoljstva koje ste imali tokom rada u ovom filmu? Ne, ne sećam se da mi se ikada kasnije ponovilo to osećanje. Svako drugo snimanje bilo je napornije, nije bilo te spontanosti, retko je bilo pravog, istinskog poverenja u reditelja. I ova uloga u Skupljačima perja je dokaz toga da sam je napravila značajnom pre svega zahvaljujući dobrom odnosu sa rediteljem. Jer, ona u suštini nije bila ni velika ni posebna. Ja sam je takvom napravila jer me je Saša pustio da je kreiram, da radim ono što osećam i što mislim da treba. I zbog te dve tri energične scene koje mi je on prepustio, u NJujork tajmsu je posle premijere u Kanu pisalo da je rođena nova Ana Manjani! Kako ste prolazili sa drugim filmovima? Bilo je filmova gde sam očekivala više, ali nije se dogodilo to što sam mislila da će biti. Recimo, mnogo sam očekivala od filma Goja, ali mislim da je reditelju nedostajalo strasti. Film bi bio mnogo bogatiji da je hladni reditelj, Nemac, pokazao malo više emocija za taj odnos između Goje i mene. Niste sebe videli u partizanskim filmovima koji su bili na ceni tih godina? Rekla bih da nisu mene videli, jer sam ja po svom izgledu urbani tip. A filmovi sa urbanom tematikom su se tih godina veoma malo snimali. Žao mi je što nisam igrala neku modernu Beograđanku, na primer, što niko nije napisao takav scenario u kome bih igrala nešto drugo u odnosu na ono što je bila preovlađujuća produkcija toga vremena. Od trideset filmova, koliko sam ovde snimila, mogla bih da izdvojim Uzrok smrti ne pominjati, koji sam radila odmah sledeće godine posle Skupljača, a reditelj Joca Živanović je uzeo pobedničku ekipu iz Kana – Batu, Bekima i mene. To je dobar i ozbiljan film koji je, nažalost, bio u kategoriji crnog talasa pa nije imao adekvatnu reklamu. S druge strane, drago mi je da sam igrala neke lepe uloge u filmovima švedske, nemačke i drugih evropskih produkcija. Sa kakvim osećanjem idete danas u Kan? Idem mrtva hladna, potpuno rasterećena, sa malo tuge jer nema mojih drugova iz filma pored mene. Imam samo odgovornost prema svojim kolegama kojih više nema. I prema Saši Petroviću. Sebe u Kanu vidim kao jedinu koja može nešto da kaže u ime svih njih koji su toliko doprineli da ovaj film traje pedeset godina. I trajaće i dalje. Obratiću se publici na francuskom. Kao studentkinja sam otišla u Pariz i godinu dana učila jezik. Posle sam pevala u Olimpiji i na francuskom, ali davno nisam bila u Francuskoj. Sada mi je stalo da se na najbolji način podsetim Kana od pre pet decenija i na slavnu kinematografiju jednog vremena i jedne zemlje koje više nema.