Katena mundi

Ah, kakav dan, taj 12. maj! Pamtiću ga do kraja života! Ali, ne zato što je Alek, kao Marko Polo, najavio da kreće za Peking, već što sam, bato, počeo da pišem za Politikin Zabavnik! Oh, koje li sreće, koje radosti! I kako sam samo sleteo iz Vidova u Belu Palanku i još u sedam ujutru bio na kiosku. Imati kolumne u NIN-u i Politikinom Zabavniku, čik, neka se pohvali neko! Treba li da objašnjavam da ta dva nedeljnika i nisu novine već institucije, nešto kao SANU koja, doduše, počinje ozbiljno da kašljuca, ali ko joj je kriv kad neće da me primi za akademika. A njen predsednik Vladimir Kostić dođe mi neki dalji rod iz Moklišta, u svakom slučaju, zemljak iz Ponišavlja. Eh, koje su to bile dečje radosti! Sa sedam godina počeo sam da čitam Politikin Zabavnik, od prvog broja, bajo! Leti, u vreme školskog raspusta, čučao sam na belopalanačkoj železničkoj stanici i, u panici, čekao da dođe voz iz Niša, a sve strepeći da ne iskoči iz šina negde kod sićevačkih tunela. A kada bi voz stigao i Ciganin Kamen počeo da prodaje novine, Zabavnik bih kupio među prvima i počeo bih odmah da ga listam i, još tu, sa železničke stanice odlepršao bih negde daleko, recimo, do Sirijusa... Sav srećan, gušterišem se, go golcijat, u ligeštulu na Nepobedivom Suncu, ali ne ispred boga Vida. Odjednom, počeo sam da se stidim da se pred NJim sunčam obnažen. Moram da pitam Junga šta se to sa mnom dešava. Zadremam na podnevnom suncu, a iz dremeža trgne me dozivanje mokranskih govedara. Jer, jedna krava otelila se, tu, na stotinak metara od mog doma, a suvoplaninski kurjaci to, odmah, nanjušili i sišli, odozgo, sa vrha Suve planine. I nešto razmišljam: i kurjaci su, nekad, samo obični zlikovci koji, najradije, udaraju na nejač. A Srbi su ih, doskora, slavili kao svoje pretke, kao totemske životinje. Dočim, za današnje Srbe su novi totemi – kišne gliste. Zato Haradinaj i Edi Rama onoliko laju. Nego, šta vidim na nebu iznad sebe? Nepobedivo Sunce opasano kružnom dugom!? Pomislim da me tresnula sunčanica. Sklopim oči, pa ih ponovo otvorim, a Sunce i dalje opasano dugom. Brzo mobilnim pozovem Dragičku i kažem mu da izađe na terasu i da pogleda Sunce pa da mi kaže šta vidi. I Dragička potvrdi da se i u Beloj Palanci isto vidi: Sunce opasano dugom. I tu mi lakne, nije me tresnula sunčanica. Tresnulo me nešto jače, tresnula me istina o kojoj se ćuti u domaćim i svetskim naučnim krugovima. A to je da je, iznad Vidova i Suve planine, NASA agencija snimila Kosmički levak koji u prečniku ima četrdesetak kilometara kroz koji će, kad-tad, da siđu vanzemaljci iliti vanzemljaci! Zato su se Rusi i ukotvili kod Niša, a dotle bi i Haradinaj sa Edijem Ramom da dođe. K. G. Jung, moj guru iz Švice, posmatra pomno Nepobedivo Sunce opasano dugom, pa kaže: „Još u geografskim kartama Starog veka, Suva planina je bila nazvana Katena mundi. Taj naziv je, navodno, dobila zato što spaja Istok i Zapad, što je bila središte Gornje i Donje Mezije, centralne rimske provincije. A, u stvari, Suva planina ili Katena mundi je katanac, `verige sveta` koje spajaju Zemlju sa nebesima, sa Sirijusom, a kroz Kosmički levak su sa Sirijusa sišli bogovi čiji smo mi potomci. Uostalom, nisu li iznad Mokranskog vrela i lekoviti Najdanovi krugovi?“ Na sve ovo moja Crna se nemarno proteže i kaže: „Meni savršeno odgovara da smo deca bogova sa Sirijusa, a koliko znam to i Bilji odgovara. A ko, baš, hoće da vodi poreklo od majmuna, neka mu bude! To je, uostalom, stvar ukusa, a o ukusima ne vredi raspravljati. Ni u NIN-u, ni u Politikinom Zabavniku!“