Salvador & Beli

Ko ima dugo pamćenje seća se pesme Evrovizije još iz vremena kada je televizija bila crno-bela i imala jedan jedini, državni kanal. Radovali smo se festivalu skoro kao dočeku Nove godine, gledali ga u društvu, navijali za naše i mada nikada nismo pobedili bili smo ponosni što smo jedina socijalistička zemlja takmičar. To je, tako nam se činilo, bio još jedan dokaz da smo ipak sa ispravne strane gvozdene zavese. Prošlo je puno godina, promenilo se štošta pa i televizija. Došle su slike u koloru i stereo zvuk, namnožili su se kanali, povele se bitke za gledanost. Držeći korak s vremenom festival pop-muzike se znatno menjao, postajao sve više zabava i sve manje umetnost, gubio na eleganciji dok se nije pretvorio u jedinstven vašar različitosti, u šarenilo od kog umeju da zabole oči i gde muzika više nije ključna. U Portugaliji se ove godine podigla velika prašina oko predstavnika na Eurosongu. Izbor je pao na izvesnog Salvadora Sobrala, mladog i zelenog džez muzičara. Javnost se podelila. Kvalitet njegove muzike niko nije dovodio u pitanje, ali su mnogi smatrali da nema nikakve šanse jer je neugledan, nedoteran a i pesma mu nije festivalska, od onih što se cene na Evroviziji. Drugi su se pitali šta on, ozbiljan umetnik, traži u tom cirkusu među šljokicama i golim butinama. Pogrešili su skeptici. Ispostavilo se da je Salvador ipak bio pravi izbor. Jednostavnu ali prijatnu melodiju otpevao je ležerno, sa osećanjima, u svakom nastupu tek toliko različito da ne bude dosadno. Podsetio nas je na stare dobre dane elegantne Pesme Evrovizije. I žiri i publika prepoznali su kvalitet. Odneo je najubedljiviju pobedu otkad postoji festival, prvu ikada za Portugaliju. I on i sestra mu, kompozitorka, preko noći su postali zvezde. Trenutak slave pokušao je da iskoristi da skrene pažnju na problem izbeglica, ali mu je organizator zabranio da se politički angažuje. Nema veze, njegova umetnost jeste angažovana, ako ništa drugo, uspeo je da evropskom festivalu zabavne muzike vrati staro dostojanstvo, makar na momenat. Angažovana umetnost XXI veka nije pamfletska. Zadatak umetnika mnogo je suptilniji od pisanja političkih manifesta. Umetnici nisu tu da pruže odgovore, već da skrenu pažnju, da postavljaju pitanja za razmišljanje. Nedavno smo i u Srbiji imali slučaj mladog performera čija se umetnost, mada prilično neobična, pokazala veoma društveno interventnom. Reč je o Preletačeviću Belom. I on se za pažnju izborio tako što je na mišiće ušao tamo gde tradicionalno umetnosti nije mesto. Nepozvan je istrčao na izvitoperenu srbijansku javnu scenu, obratio se hronično deprimiranoj publici i doživeo ovacije. Preterivanjem i apsurdom na kome je insistirao, Beli je uspeo da razgoliti savremenu politiku u svoj njenoj nakaznosti. Pokazao da u skandaloznoj parodiji punoj pajaca i ludaka on, koliko se god trudio, nije uspeo da bude ni približno najveći klovn. NJegova posebnost je u tome što je otvoreno lagao i obmanjivao publiku, za razliku od drugih koji lažu i ne priznaju, pa je ispao ispravan i pošten. Bio je i pristojan, ni za koga nije imao ružnu reč i pazio je da se nikome ne zamera. Tako je naoružan samo šarmom i uljudnošću, prošao kaljugom neokaljan, prodrmao Srbiju i svima pokazao da je osmeh jači od zla. Publika je njegov performans ispravno razumela i to potvrdila svojim glasovima. Belom je na izborima poverenje dalo preko 300.000 ljudi, dakle, on je svojim majmunisanjem uzeo više od mnogih profesionalnih političara. Time je njima dao znak da su zreli za penziju, a nama da ne valja potcenjivati mlade. Sličnost između ova dva fenomena nije mala. Beli i Salvador ne samo što su vršnjaci, već su odabrali da se infiltriraju u truli sistem i da izađu na crtu opštem neukusu koji vlada. I pobedili su jer nisu foliranti, jer su igrali srcem i emocijama, a to publika oseti. Nije to konačna pobeda, daleko od toga. Neukus i prostakluk su i dalje svuda oko nas, ali uvek je dobro kada se pojavi neko ko će da nam pomogne da osetimo da ima nade.