Daleko od očiju, još dalje od poreznika

Zbog nezakonitog iznošenja novca, zemlje u razvoju na godišnjem nivou gube 200 milijardi dolara poreskih prihoda, a zemlje Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) oko 500 milijardi dolara. Ova procena MMF-a potvrđuje da „mutni“ tokovi novca nisu problem samo zemalja u razvoju, ali su one, zbog siromaštva, znatno više pogođene. Istovremeno, Rojters procenjuje da je u poreskim rajevima širom sveta sakriveno između 21 i 32 hiljade milijardi dolara, ili šestina ukupnog svetskog privatnog bogatstva. Ovu neveselu sliku upotpunjuju računice OECD-a da svake godine u poreske rajeve širom sveta iz zemalja u razvoju nezakonito iscuri tri puta više novca nego što one dobiju u vidu međunarodne pomoći. U taj profil uklapa se i Srbija, u koju se od 2000. do sada slilo oko 17,6 milijardi evra donacija, dok je prema podacima nevladine organizacije Global fajnanšel integriti (Global Financial Integrity), između 2004. i 2013. iz zemlje nezakonito „isparilo“ čak 40,8 milijardi dolara. Svetska banka nezakonite ili „mutne“ tokove novca (dirty money flows) definiše kao „prekogranično kretanje novca, koji je nezakonito stečen, transferisan i korišćen“. U pitanju je odliv kapitala, koji nije registrovan u skladu sa zakonom i tržišno vrednovan i kao takav postao sastavni deo platnog bilansa neke ekonomije. To su slučajevi ukoliko je, na primer, uvoz ili izvoz nepravilno fakturisan ili kada je mito uplaćeno na neki ofšor račun - tada je odliv novca nepravilno zabeležen ili uopšte nije ni zabeležen, a kapital je svakako napustio zemlju. Naravno, jasno je da su stvarni nezakoniti tokovi novca iznad procenjenih, jer neke od tih transakcija nije moguće registrovati - na primer, transakcije koje se obavljaju u gotovom novcu, nepravilno fakturisanje usluga i neopipljivih dobara (intangibles) i „havala transakcije“, čiji su centar arapske zemlje (hawala transactions su transferi bez stvarnog kretanja novca). Dve su osnovne kategorije nezakonitih tokova novca. Prva je siva ekonomija, koja se svodi na zakonom dozvoljene aktivnosti, prihode koji su zakonito stečeni, ali nisu registrovani i na nju, prema procenama Global fajnanšel integritija (GFI) otpada 65 odsto ukupnih nezakonitih tokova. Te prihode je moguće formalizovati i oporezovati uvođenjem u legalne tokove novca. Preostalih 35 odsto „mutnih“ tokova predstavljaju nedozvoljene aktivnosti, crnu ekonomiju, pa se ovako stečeni prihodi ne mogu ni formalizovati, dakle ni oporezovati. Šest sedmina novca u crnoj zoni stiče se kriminalnim aktivnostima, a sedmina su prihodi od korupcije. Nezakoniti tokovi na više načina ugrožavaju održivi privredni rast i razvoj, posebno zemalja u razvoju. Posledica takvog odliva novca je iscrpljivanje domaćih resursa i usporavanje privredne aktivnosti, a ujedno se povećava zavisnost od inostrane pomoći, koja se najčešće koristi za popunjavanje budžetske praznine, nastale usled nelegalne „seobe“ novca. Ti tokovi su neoporezovani, što smanjuje državne prihode koji se koriste za finansiranje nekih esencijalnih društvenih potreba kao što su obrazovanje i zdravstvo. Nelegalno iznošenje novca iz zemlje, takođe, povećava dohodovnu nejednakost, jer prebacuje glavnicu poreskog opterećenja sa kapitala na manje mobilne faktore, a pre svega na rad i potrošnju. I to je upravo slučaj Srbije, u kojoj poreski organi nisu u stanju da se obračunaju sa sivom ekonomijom pa se teret prilagođavanja neefikasnog i skupog državnog aparata - što je jedan od razloga za visok fiskalni deficit i javni dug - prebacuje na društveno osetljive grupe kroz solidarni porez i podizanje PDV-a. Na taj način dodatno se pogoršava položaj penzionera i društvenih grupa kao što su prosvetni i zdravstveni radnici, od kojih zavisi održivost i prosperitet jedne nacije. Sa druge strane, javna preduzeća, večiti gubitaši i dužnici, koji su stožer partijske države, tajkuni i krupni kapital ostaju pošteđeni. Mere fiskalne konsolidacije, koje Vlada Srbije primenjuje već nekoliko godina, svode se na dalje pritiskanje onih koji se nalaze u poreskom sistemu kako bi se obezbedilo veštačko disanje za one koji proizvode gubitke, ali zapošljavaju pouzdane glasače i verovatno predstavljaju žarišni izvor nezakonitih tokova novca za partijsku oligarhiju i povezana lica. Paralelno sa tim izostalo je restrukturiranje, koje je trebalo da poveća efikasnost državnog aparata i javnih preduzeća. Kada se sve ovo uzme u obzir, interesantno bi bilo proceniti kako bi se u Srbiji samo uvođenje nezakonitih u legalne tokove novca od 2004. do 2013, dakle pre fiskalne konsolidacije, odrazilo na državne finansije i razmere sive ekonomije, po čemu smo, uz Bugarsku, evropski šampioni. Prema podacima GFI, iz 150 zemalja u razvoju prosečno svake godine nezakonito iscuri 784,8 milijardi dolara, ili oko četiri procenta njihovog bruto domaćeg proizvoda. U apsolutnim brojkama na vrhu rang-liste je Kina, sa godišnjim odlivom od 139,2 milijarde dolara, druga je Rusija sa 105 milijardi, a Srbija zauzima poštovanja vredno, visoko 35. mesto, sa četiri milijarde i 83 miliona dolara. Ispred nas su od evropskih zemalja u razvoju, Turska (15,5 milijardi), Poljska (devet milijardi) i Mađarska (5,7 milijardi). Situacija se, međutim, dramatično menja ako se kao mera uzme udeo nezakonitih tokova novca u BDP-u. Po tome Srbija je neprikosnoveni šampion, koji je zasenio i Kinu i Rusiju. Van granica naše zemlje godišnje se nelegalno odlije 12,5 odsto BDP-a, duplo više nego iz Hrvatske i Bugarske, tri puta više od proseka zemalja u razvoju i pet puta više nego iz Albanije. Čak i Rusija, nadaleko poznata po nezakonitom curenju novca ka razvijenim zemljama, sa svojih sedam odsto BDP-a dobrano zaostaje za Srbijom. Šta tek reći za Kinu, čije granice nezakonito pređe novac samo 2,88 odsto BDP-a. Kada bi se, kojim slučajem, ove nelegalne „operacije“ legalizovale, značajno bi se poboljšalo stanje javnih finansija i smanjile razmere sive ekonomije. Da država spreči 65 odsto nezakonitih tokova novca, koje je moguće formalizovati (preostalih 35 odsto od kriminala i korupcije nije ni moguće legalizovati) i da ih je oporezovala po stopi od 20 odsto, prosečan deficit srpskog budžeta bi u posmatranom desetogodišnjem periodu sa 2,61 pao na samo 0,99 odsto BDP-a. Smanjenjem deficita značajno bi se smanjila i potreba države za novim zaduživanjem, pa bi daleko sporije rastao i javni dug. Ovako, dug je na kraju 2004. bio 9,67 milijardi evra a već 2013. dogurao je do 20,14 milijardi evra. Osim što bi se smanjio minus u državnoj kasi, i udeo sive ekonomije bi se smanjio za 8,1 odsto BDP-a. Na taj način bi njen udeo sa 30 odsto pao na evropski prosek od oko 20 odsto BDP-a. Nelegalni odliv novca se, ipak, ne može u potpunosti eliminisati i sa tim se bore i najrazvijenije zemlje sveta. Ali, da se iz Srbije ilegalno ne iznosi 12,5 već četiri odsto BDP-a, što je prosek zemalja u razvoju, prihodi budžeta od 2004. do 2013. bili bi za 3,3 milijarde dolara veći nego što je država uspela da naplati. Sa 330 miliona dolara dodatnih prihoda minus u državnoj kasi automatski bi pao sa 2,61 na 1,5 odsto BDP-a. S druge strane, za 5,5 procentnih poena BDP-a smanjio bi se i udeo sive ekonomije, što bi Srbiju svrstalo u prosek zemalja istočne i centralne Evrope. Ovo bi bili samo direktni efekti, bazirani na pretpostavci da prevođenje nelegalnih u legalne tokove novca ne utiče na BDP i rashode države. No, izvesno je da bi to poguralo i privredni rast, jer bi ostatak novca, nakon plaćenog poreza, ostao u zemlji. Time bi se stimulisala lična i investiciona potrošnja, sa njenim multiplikovanim dejstvom na proizvodnju i zaposlenost i perspektivom dodatnog rasta poreskih prihoda što bi, čak i pod pretpostavkom nepromenjenih rashoda države, vrlo verovatno vodilo uravnoteženom budžetu. Opet, jasno je da se moraju smanjiti i državni rashodi, jer su za oko četiri procentna poena BDP-a iznad proseka zemalja istočne i centralne Evrope. To smanjivanje rashoda bi primarno trebalo da se sprovede kroz racionalizaciju zaposlenosti u neefikasnoj državnoj administraciji i gubitaškim javnim preduzećima, u kojima su u značajnoj meri zaposleni nekompetentni, partijski kadrovi. Sve u svemu, bilo bi dovoljno da se vlast u Srbiji obračuna sa nezakonitim tokovima novca da ne bi morala da se vraća „bakina penzija“ koja je prethodno oduzeta. Još važnije je što bi se regulacijom tih nelegalnih transfera i posledičnim sužavanjem sive ekonomije povećalo poverenje građana u državu. Ona od građana prikuplja poreze koje koristi za finansiranje društvenih ciljeva u skladu sa prioritetima koje su postavili sami građani. U tom smislu, ukoliko se velika količina domaćeg bogatstva nezakonito transferiše na ofšor račune, značajno splašnjava inicijativa građana da učestvuju u izgradnji i održavanju pravednog i funkcionalnog društva. Ali avaj, možda je upravo to cilj srpske političke oligarhije.