Pobeda nade

Stranka umerenog napretka u granicama zakona, ta vickasta dosetka Jaroslava Hašeka i njegove kafanske sabraće, nije pod takvim imenom i programom zaživela ni u piščevo vreme u njegovoj Češkoj, a kamoli negde drugde - što je živa šteta - ali kad bi se tom nazivu nekako oduzela inače prirođena mu ironija, skoro bi savršeno opisivao suštinu onoga što Hasan Rohani i njegovi saveznici pokušavaju da sprovedu u Iranu. Jer, aktuelni šef države, koji je na upravo održanim predsedničkim izborima izborio novi četvorogodišnji mandat - već u prvom krugu ubedljivo pobedivši sa 23,5 miliona (57 odsto) osvojenih glasova - nije, starinski rečeno, ni revolucionar ni reakcionar; u okvirima načelne, za Iran specifične podele političkih figura na konzervativce, umerene i reformiste, ne važi čak ni za reformistu, već za pripadnika te srednje, umerene, pre svega pragmatične struje. Štaviše, iza njega formalno stoji stranka koja se, pomalo hašekovski, zove upravo Partija umerenosti i razvoja. Ali ga to čini najbolje pozicioniranim da - s nadom da će u tome biti uspešniji nego u prvom mandatu - zemlju koja će još dugo morati da se nosi s posledicama dugogodišnje međunarodne izolacije, korak po korak povede ka statusu koji priželjkuje, ali od koga je još veoma daleko: punopravnog člana međunarodne zajednice. Kapitalno važan sporazum o ograničavanju nuklearnih kapaciteta sa grupom 5+1 (SAD, Rusija, Kina, Britanija i Francuska, te Nemačka) iz 2015. i posledično delimično ukidanje međunarodnih sankcija - one druge, zbog iranskog raketnog programa, kršenja ljudskih prava i onog što se na Zapadu percipira kao podrška terorističkim grupama u regionu, i dalje su na snazi - jesu popravili stvari, ali to ni izbliza nije dovoljno. Deo objašnjenja zašto je to tako - mada je to i bez te ilustracije više nego jasno - leži i u liku i delu čoveka koga je Rohani pobedio, predstavnika ultrakonzervativne struje Ebrahima Raisija. Dok je Rohani pozivao na otvaranje zemlje prema svetu, popuštanje unutrašnjih restrikcija i veće građanske slobode - u finišu predizborne kampanje je, za prilike u Islamskoj Republici krajnje neuobičajeno, veoma otvoreno kritikovao kršenja slobode govora i druge primere državne represije - njegov protivnik, inače proteže vrhovnog vođe, ajatolaha Alija Hamneija, zastupao je sve suprotno od toga. Raisi je insistirao da Iran treba da se i dalje drži na distanci od spoljnog sveta i tvrdio kako je pod Rohanijem verska disciplina počela da popušta, pa je ponovnim zatezanjem treba povratiti. Uz to je, kao po uzoru na moderne zapadne populiste, igrao i na demagošku kartu, raspirujući antiestablišment osećanja siromašnijih slojeva Iranaca koji, uprkos Rohanijevim obećanjima boljeg života od pre četiri godine i naraslim očekivanjima posle popuštanja režima sankcija, u međuvremenu nisu osetili neki napredak, dok su viši društveni slojevi nastavili da prosperiraju. No, nisu Raisijeva ideološka rigidnost i isključivost ono najgore u vezi s njim. Neizbrisiva mrlja na njegovoj biografiji jeste podatak da je potkraj osamdesetih, kao jedan od četvorice verskih sudija zaduženih za suđenje disidentima, levičarima i drugim političkim zatvorenicima, bio odgovoran za izricanje smrtnih kazni hiljadama ljudi. Da je iransko poimanje pravde bliže konvencionalnom shvatanju tog pojma, to bi, u najmanju ruku, trebalo da ga za sva vremena diskvalifikuje iz učešća u javnom životu, a kamoli u predsedničkoj trci. Ali, Iran je od Islamske revolucije 1979. po mnogo čemu priča za sebe, pa je za Raisija, takvog kakav je, glasalo čak 15,8 miliona sunarodnika: daleko manje nego za Rohanija, ali više nego dovoljno da mu obezbedi politički opstanak. Sada sa pomalo neočekivano stečenim statusom relevantne figure u konzervativnim krugovima - koji i dalje, od Hamneija naniže, presudno utiču na političke i društvene tokove u zemlji. Za Raisija se, pritom, smatra da je mesto predsednika video samo kao usputnu stanicu na putu do mesta novog ajatolaha, budući da Hamneijeve poodmakle godine (78) nameću potrebu da se polako razmišlja i o njegovom nasledniku. Posle ovako ubedljivog poraza, od tih Raisijevih ambicija po svemu sudeći nema ništa, ali se isto tako ne sumnja ni da će izborni kapital u broju dobijenih glasova gledati da pretvori u uticaj kad se bude odlučivalo o novom vrhovnom poglavaru. U svakom slučaju, veruje se da je upravo Raisijeva reputacija zadrtog klerikalca s velikim ambicijama bila snažan motivacioni faktor koji je deo tradicionalno pasivnih birača u urbanim sredinama naveo da ovog puta ne izaberu apstinenciju i svojim glasom daju doprinos Rohanijevom trijumfu. Izlaznost je na kraju bila malo preko 73 odsto, a zbog velikih gužvi na biračkim mestima širom zemlje glasanje je produženo i nekoliko sati po isteku za to predviđenog vremena; ogromna razlika u raspodeli glasova jasno ukazuje na tu rešenost da se spreči Raisijeva pobeda. Dobro, ali koliku objektivnu težinu Rohanijev uspeh ima kad se zna da ajatolahova formalna, a naročito neformalna ovlašćenja daleko nadilaze ona predsednička, i kad u svim ključnim državnim strukturama glavnu reč ima tvrda struja? Potencijal reformskih snaga u Iranu, koje su s puno elana stale iza Rohanija - poguravši i njega u reformskom pravcu, ako je suditi po predizbornoj retorici kojom je prkosio nekim pisanim i nepisanim pravilima tamošnje politike - iako značajan, svakako ne treba precenjivati. Velike nade polagane su svojevremeno i u Mohameda Hatamija, pa je posle svega došlo dotle da je danas na snazi zabrana njegovog javnog pominjanja ili citiranja - zabrana koju je Rohani u prvom televizijskom obraćanju po objavljivanju rezultata vrlo svesno prekršio. „Predsednički izbori u poslednje dve decenije bili su kratkotrajni dani euforije posle kojih su sledile godine razočaranja“, konstatovao je za Rojters Karim Sadžadpur iz Karnegi fondacije. „U Iranu se demokratiji na svake četiri godine dopušta da procveta na nekoliko dana, dok autokratija ostaje evergrin.“ Taj jedinstveni spoj teokratije i demokratije na duži rok zaista ne daje mnogo osnova za optimizam, uprkos entuzijazmu koji pobude trenuci kakav predstavlja i Rohanijeva pobeda. Ni delimično podizanje tereta sankcija, uostalom, još nije urodilo očekivanim značajnim rastom stranih investicija, padom nezaposlenosti i drugim pozitivnim ekonomskim kretanjima koja bi makar deo onih miliona konzervativnih Iranaca uverila da se do napretka stiže saradnjom i interakcijom, a ne sukobljavanjima i izolacijom. Ni spoljnopolitičke okolnosti nisu ništa bolje. Hardlajneri u Teheranu naspram sebe sad imaju Donalda Trampa, koji je dugo pretio jednostranim poništavanjem nuklearnog sporazuma i koga one mudrije glave u Beloj kući zasad nekako uspevaju da ubede da bi to bila katastrofalna odluka. Tradicionalni regionalni rival Irana, Saudijska Arabija - koja je jedva dočekala da Baraku Obami vidi leđa - u Trampu je našla idealnog političkog i poslovnog partnera, o čemu svedoče i tokom njegove posete Rijadu potpisani sporazumi (samo jedan od ugovora o nabavci američkog naoružanja vredan je 110 milijardi dolara, a ukupan iznos svih ugovora koji treba da budu realizovani u narednih 10 godina dostiže čak 350 milijardi). O večito komplikovanom stanju u regionu i kontroverznoj ulozi koju Iran tu ima da se i ne govori. Prilike, dakle, ni u zemlji ni u okruženju ne idu naruku Rohaniju; a opet, ne samo što je ostvario impresivnu pobedu, nego su reformističke snage na u isto vreme održanim lokalnim izborima prošle dobro, osvojivši većinu i u Teheranu, gde je poražen jedan od istaknutijih predstavnika tvrde linije, dosadašnji gradonačelnik - a do pred same izbore i povlačenja u korist Raisija i predsednički kandidat - Mohamed Bager Kalibaf. I mada je verovatno samo pitanje vremena kada će konzervativci krenuti u kontraofanzivu kako bi još jednom potkopali reformske procese i zaštitili svoje interese, uključujući i one ekonomske (zapravo, njih naročito), ishod izbora ipak predstavlja osnovu na kojoj je moguće gajiti neka očekivanja za budućnost. Možda ta nada nije prevelika, ali je veća nego što je do pre neki dan bila.