Pobuna i osveta niže klase

Specijalno za NIN iz Kana Dominacija značajnih autorskih imena u trci za Zlatnu palmu – takozvanih reditelja iz kanske porodice od Toda Hejnsa, Andreja Zvjaginceva, Mišela Azanavisijusa, Jorgosa Lantimosa do Mihaela Haneka, festivalski skandali – od prekidanja projekcija, glasnog negodovanja zbog prisustva Netfliksovih filmova iz televizijske produkcije u takmičarskom programu…, duga čekanja u redovima za projekcije, sprovedena evakuacija zbog napuštene torbe u festivalskoj dvorani „Debisi“ i prigušena festivalska atmosfera u senci „borbene gotovosti“ vojske i policije sa mora, kopna i iz vazduha. Tako u najkraćem protiče slavlje jubilarnog 70. filmskog festivala u Kanu, punog entuzijazma, sa konstantnom ambicijom i visoko profilisanim kriterijumima. I dalje je prvi i najveći na svetu, uz obavezno prisustvo decentnog glamura i bleštavila bliceva. A ove godine i ima šta da se slika na crvenom tepihu, jer Kan ne bi bio Kan bez zvezda – od Marion Kotijar, Šarlote Gejznbur, Tilde Svinton, DŽulijen Mur, Robin Rajt, Ume Turman, Nikol Kidman do Izabel Iper. Od Kolina Farela, DŽejka Gilenhola, Bena Stilera, Vila Smita, Dastina Hofmana, Arnolda Švarcenegera do Klinta Istvuda. I da se vratimo na Netflix, zbog koga je ovogodišnji festival dobio najžešće kritike. S obzirom na to da ta kuća ne garantuje prikazivanje njenih filmova u bioskopskim dvoranama u Francuskoj, uprava festivala je ipak, nakon burnih reakcija francuskih sineasta, odlučila da od 2018. svaki film koji stekne pravo da učestvuje u zvaničnoj selekciji Kana mora obezbediti i njegovu distribuciju u Francuskoj. Među filmovima 70. kanskog festivala dominiraju teme odbegle, neželjene i izbegle dece, užasi porodičnog života, migrantska kriza, odnos konformističke buržoazije prema strancima i „nižim klasama“. „Hladan tuš“ priredio je film Ismaelovi duhovi reditelja Arnoa Deplašana, kome je pripala čast da prvi povuče zavesu velikog platna dvorane Limijer. Loš francuski film (hroničari sa maratonskim kanskim stažom kažu da ne pamte gore otvaranje festivala) sa Bond negativcem Matjeom Amalrikom, oskarovkom Marion Kotijar i Lars fon Trirovom muzom Šarlotom Gejnzbur, nakon projekcije za novinare ostavio je muk u sali. U haotičnom intimističnom feljtonu – drami o stvaralačkoj i životnoj krizi jednog reditelja (Deplašanovog alter ega) koji napušta filmski set, prepoznaju se omiljeni motivi francuskog autora – od birokratije preko špijunaže do diplomatije. Rađena u postnovotalasovskom stilu, ova konfuzna melodrama fokusirana na ljubavni trougao glavnog junaka, žene koja se vratila iz mrtvih i aktuelne ljubavi, protkana je i neuspelim humorom. Festivalsko raspoloženje svakako je popravilo inteligentno skrojeno, duhovito ostvarenje Trg švedskog reditelja Rubena Ostlunda, koji posle uspešnog filma Turista ponovo analizira odnos savremenog muškarca prema liberalnom društvu. Kroz priču o interaktivnom umetničkom projektu jedne galerije na temu solidarnosti i empatije u društvu, reditelj se kroz prizmu glavnog junaka, poželjnog vlasnika galerije, metroseksualca liberalne provenijencije, obračunava sa razmaženom buržoazijom, u pojedinim scenama i čak i ekstremno – surovo i sirovo. O užasima porodičnog života ponovo su progovorili, ostavši dosledni sebi i u kontekstu teme i odabira omiljenih glumaca, grčki reditelj Jorgos Lantimos i dvostruki kanski pobednik Mihael Haneke. Austrijanac koga su prisvojili Francuzi zaintrigirao je i kritičare i publiku filmom Srećan kraj u kome tretira dobro poznate, klasične teme disfunkcionalne porodice, međugeneracijskog jaza i otrovnog potiskivanja krivice. Haneke opisuje život buržoaske porodice na severu Francuske, gde gotovo svaki od članova dinastije izgubljenih duša čuva neke tajne iz života. Od glave porodice, koga maestralno glumi Žan Luj Trentinjan, preko njegove ćerke u tumačenju standardno dobre Hanekeove muze Izabel Iper, do trinaestogodišnje unuke, svi nose nešto prikriveno u sebi. Priča je tendenciozno smeštena u Kalej, nekoliko kilometara od izbegličkog kampa DŽungla, te je i sam naziv filma pomalo ciničan baš kao i u slučaju Hanekeovih Zabavnih igara. Ipak strukturalno, ova satanistička opera čiji su protagonisti čistokrvne sociopate, najviše se oslanja na Hanekeovo ranije delo Benijev video, jer do izražaja ponovo dolazi rediteljeva distinktivna preokupiranost posmatranjem, praćenjem, video-snimanjem i savremenim tehnologijama. Žanrovski, film Srećan kraj moći će se posmatrati kao mozaik konvencionalnog horora, trilera, drame i crne komedije. Neuporedivo uznemirujući, mračan i šokantan jeste film Jorgosa Lantimosa, koji nosi metaforičan naslov iz grčke mitologije Ubijanje svetog jelena – o kralju Agamnenonu, žrtvovanju jelena i pokoravanju sudbini. Između „perverznog“ horora, trilera, drame i crnog humora, film o pravdi i posledicama mogao bi da se dopadne predsedniku ovogodišnjeg žirija Pedru Almodovaru. Holivudske zvezde Kolin Farel i Nikol Kidman igraju uspešan, ali uštogljen doktorski bračni par sa dvoje dece čiji se život pretvara u noćnu moru dolaskom šesnaestogodišnjaka koji traži okrutnu osvetu zbog preminulog oca. Lantimos, poznat po nemilosrdnim alegorijama, kao i u prethodnom filmu Jastog, ali sada još žešće, udara, provocira i izaziva do granica aprsurdnog, hladno pristupajući nemogućoj zagonetki o žrtvovanju radi iskupljenja. I lovačka puška ponovo ima važnu ulogu u filmu. Surov, ali na drugačiji način je i novi film mađarskog reditelja Kornela Mundruca Jupiterov mesec. Pobeda njegovog prethodnog dela Beli bog pre tri godine u uglednom programu Kana Izvestan pogled, respektabilnog autora lansirala je u glavni takmičarski program 70. Kana. Novi film Jupiterov mesec drugi je deo trilogije koja se angažovano bavi stvarnošću – kritikom mađarskog društva i šire, pobunom i osvetom. Ovoga puta, tema je migrantska kriza, odnos mađarskih vlasti prema izbeglicama sa Bliskog istoka i korupcija u samom društvu. Vizuelno impresivno i potresno, uz korišćenje CGI tehnike i dramaturški snažno, protkano fantastikom i metaforama, Mundruco originalno i hrabro tretira goruću evropsku temu, poigravajući se žanrovima od napete drame, preko naučne fantastike do akcionog trilera. Naše jedino učešće u zvaničnom festivalskom programu 70. kanskog festivala jeste prikazivanje Skupljača perja Aleksandra Saše Petrovića u Kan klasiku. U čast velikog festivalskog jubileja u programu se našlo 16 najboljih filmova Kanskog festivala snimljenih od 1946. do 1972. godine. Posle tačno pola veka, kanskoj publici poklonila se Olivera Katarina, koju je ovaj film lansirao u svetski vrh. U okviru nezavisnog programa Asid Trip koji u Kanu organizuje Asocijacija za distribuciju nezavisnog filma, ove godine u fokusu je grupa reditelja iz Srbije. Vlažnost Nikole LJuce, Rekvijem za gospođu J. Bojana Vuletića, Tranzicija Milice Tomović, Kamen u ruci Stefana Ivančića…, našli su se među sedam srpskih igranih filmova koji su prikazani kako bi bili odabrani za distribuciju u francuskim bioskopima. U Kanu je potpisan i ugovor o saradnji između francuskog Nacionalnog centra za kinematografiju i pokretne slike i Filmskog centra Srbije. To podrazumeva razvijanje međunarodnih koprodukcija, organizovanje susreta producenata, a važne stavke su i filmsko nasleđe, audiovizuelno obrazovanje, institucionalna razmena i zajednička borba protiv piraterije. Vanesa Redgrejv, glumica, rediteljka, aktivistkinja Šerbedžija mi je pomogao da shvatim Osim po velikoj i bogatoj glumačkoj karijeri, jedna od najvećih evropskih i svetskih glumica Vanesa Redgrejv, poznata i kao levo opredeljena politička aktivistkinja, svoj aktivizam nadgradila je debitantskim rediteljskim ostvarenjem. Reč je o dokumentarcu More tuge u kome se bavi izbegličkom krizom. Tokom 74 minuta, Vanesa Redgrejv govori o odnosu Velike Britanije prema izbeglicama i pokušava da ubedi evropsku javnost da se više bavi aktuelnom humanitarnom dramom. Proveli ste šest decenija pred kamerama. Da li su vas sopstvena prošlost i aktuelne tragedije ohrabrile da stanete i iza kamere? Možda ste u pravu. Da. Mislim da bi moja ćerka Nataša Ričardson, koje više nema, bila srećna što u Kanu predstavljam ovaj film i što radim to što radim. Mislim da bi se radovala. Znam da je mojoj drugoj ćerki DŽoeli Ričardson drago, jer ona radi sa izbeglicama. I ona je prisutna u filmu. I sami ste bili među hiljadama evakuisane dece iz Londona tokom Drugog svetskog rata. Da li je to razlog zbog kojeg ste se identifikovali s izbeglicama? Sigurno da jeste. I milje u kome sam živela imao je veze s tim, kao i kontekst rata. I gledišta mojih roditelja su takođe uticala. Uticalo je sve ono što sam tada mislila da znam i ono što su mi oni govorili. LJudi kojima su se oni divili. Naravno, usput sam saznavala šta su sve moji roditelji radili i šta nisu radili. O, bože, koliko je samo ljudi izginulo na poljskom frontu... znam mnogo o toj istoriji jer sam, otkad smo saznali kompletan opseg užasa Trećeg rajha, postala opsednuta time šta bismo mogli učiniti da sprečimo da se to ponovi. A dešava se? Ne u toj meri. Ništa se nije dogodilo što je nalik planu o uništenju evropskih Jevreja. Ali užasne surovosti su se desile i dešavaju se i time se ja bavim. Postala sam ambasador UNICEF-a. Član nekoliko organizacija za ljudska prava, počasni član, naravno. Mislim da bi moj film možda mogao pomoći ljudima da nastave da pomažu, i ako već pomažu. Svako može da se umori, pa da misli samo na sebe i svoje okruženje. Ali moj film će pomoći ljudima da shvate zašto će se sve što svako želi za svoju decu i unuke desiti ukoliko spasemo izbeglice. Dvoje mojih najboljih prijatelja su izbeglice. Rade Šerbedžija i Lenka Udovički. Divni ljudi. Zahvaljujući njima sam upoznala mnoge ljude koje inače nikad ne bih upoznala. Radetov otac je bio partizan, kao i puno Srba tokom Drugog svetskog rata. Ima toliko priča o ljudima koje bi trebalo da se znaju, jer bi pomogle drugima. To je dobra stvar s filmovima, jer su oni ti koji čuvaju događaje od zaborava, a Kan je dobar primer festivala koji to radi. Osvojili ste Oskara 1978. za ulogu aktivistkinje DŽulije u istoimenom filmu. Na svečanoj ceremoniji dodele nagrada protestovala je Liga za odbranu Jevreja zato što ste podržali palestinsku državu. Da li je to bio jedan od najdramatičnijih trenutaka u istoriji Oskara? Nisam profesionalac koji se bavi istorijom Oskara. Sve se to desilo zaista davno. Palestinci još nisu dobili pravo na svoju državu. Dugo sam podržavala dvodržavno rešenje. Sve je teže i teže. Kao što možete videti u filmu, išla sam u palestinski izbeglički kamp u Libanu. Neke bebe sam tamo videla. Obrazovanje dece mi je prioritet, pa sam finansirala zgradu obdaništa. Ako deca mogu da nauče da plivaju sa tri-četiri godine, sklonio si ih od opasnosti. To sam uradila. Pošto je obrazovanje dece razlog što sam se pridružila UNICEF-u, kao i da im pomognem u mnogim situacijama. Uglavnom u ratnim situacijama – valjda u ratu vidiš najgore i najbolje, a to pomaže. Posebno kad shvatiš da najbolje nastavlja da živi usred najgoreg.