Providne palanačke lukavosti

Jedino što je uvrnutije od toga da mesečna kolumna spontano mutira u izveštaj ili prikaz primeren ritmu dnevnih novina, jeste da se to desi dva puta zaredom. Pošto volim da živim u iluziji da imam stalne čitaoce, onda sam siguran da se sećate da sam u aprilu pisao o kolosalnom neuspehu klerofašističkog pokušaja da se „sotona“ Oliver Frljić protera iz Splita, a kom sam bio prisustvovao. Sada se, u maju, desilo da je, dan pred krajnji rok za predaju teksta, na festivalu Test u Temišvaru izvedena premijera predstave od koje se u regionu, u rasponu od Zagreba do Bukurešta i od Budimpešte do Beograda, vrlo mnogo očekivalo. Interesovanje je posledica toga što je ovo međunarodna regionalna koprodukcija, a to je produkcioni model koji u vremenima opšte besparice postaje veoma poželjan (kao što u filmu uveliko jeste), ali i toga što je njen autor jedan od vodećih mađarskih i evropskih pozorišnih reditelja, Arpad Šiling. Predstava Exit je nastala u koprodukciji tri teatra, Mađarskog pozorišta Čiki Gergelj iz Temišvara, Klasičnog pozorišta Joan Slavici iz Arada i Narodnog pozorišta iz Sombora. Kao što se već iz naziva pozorišta može da zaključi, ovo nije bilateralni, srpsko-rumunski projekat, jer on uključuje i mađarsku zajednicu u Rumuniji, a i, kao što smo istakli, njen je autor jedan od najznačajnijih mađarskih reditelja. Zapravo, Arpad Šiling nije „autor“ ove predstave u klasičnom smislu te reči, jer je njen tekst nastajao u samom procesu, na osnovu glumačkih improvizacija. Takav pristup, u kom se priča razvija kroz proces proba, čini da ovo povezivanje tri pozorišta i tri kulture (mada, pre je reč o varijetetima jedne kulture, srednjoevropske) ne ostane samo na površini regionalne, politički korektne i poželjne saradnje u pogledu produkcije, već da zadire u dubinu međusobnog kulturnog ogledanja, poređenja, sukoba, nerazumevanja, bliskosti, prožimanja. To je ono što bi se očekivalo. Ispostavilo se, a nasuprot takvim očekivanjima, da građa do koje se na ovaj način došlo, ili ona koja je ostala u predstavi (tekst su uobličili sam Šiling i Anamarija Lang, a dramaturg je Biro Bence), nije ni približno ovako višeslojna. Naprotiv, ona se svodi na stereotipe o stanovnicima istočne Evrope, njihovim međusobnim odnosima (na primer, Srbima su Rumuni „slatki“, a zaziru od Mađara), ali pre svega njihovom odnosu prema Evropskoj uniji. Cinik bi rekao da to liči na grupu osmaka iz različitih zemalja koji su se susreli na letovanju, pa su sada pubertetski fascinirani sličnostima koje prepoznaju, svu u stilu: jao, vaša palinka je kao naša rakija! Ovakva površnost prerasta u političku nepismenost i zloćudnost u pomenutom odnosu prema Evropskoj uniji, jer u njemu junaci predstave deluju inferiorno, karikaturalno: takve stereotipe o nama teško bi smislili i svi propagandni meštri Zapada. Prepoznaje se teza, i izvorno prilično banalna, da nam nisu potrebni zapadnjaci da nas kinje i marginalizuju, jer se međusobno nipodaštavamo i izjedamo, ali je ona i potcrtana, ne znam da li namerno ili nehotično, time što su likovi prikazani na pomenuti karikaturalan način. Da ne prezirem dotični „koncept“, jer ga shvatam kao providnu palanačku lukavost u izbegavanju samokritike, rekao bih da je ovo izuzetan primer „autošovinizma“: ovako, zadržaću se na pojmovima „autoviktimizacije“ i „samoegzotizacije“. Pre nego što pređemo na taj kontraefekat postignut samim izvođenjem, treba da se još malo zadržimo na izboru građe i, pre svega, samoj dramaturgiji. Utisku banalnosti doprinosi i što su stereotipi dramaturški oblikovani - možda su iz nje i proizašli - u prepoznatljivoj situaciji besmislenog čekanja na ulazak u život. Ovde je, konkretno, u pitanju grupa emigranata, Mađara, Rumuna i Srba, koja čeka u nedefinisanom praznom prostoru nalik čekaonici ili karantinu, a možda je reč i o metafizičkom limbu - opet niz sve samih opštih mesta - da uđu u Englesku. Da bi se „globalna metafora“ opasnosti, beznađa, netolerantnosti i autodestruktivnosti ljudi iz ovih krajeva, globalističke manipulacije i/ili lažnih perspektiva koje nudi Zapad dodatno podvukla, ubačen je i pretenciozni motiv epidemije koja hara spoljnim svetom i koja će momentalno pokositi i emigrante kada dođu u dodir s njom... Zanimljivo je da priča ima nekoliko zapanjujućih sličnosti - karantin, epidemija, ulazak u Englesku, razvoj odnosa u grupi u opasnosti i globalna metafora savremenog sveta - s romanom Besnilo Borislava Pekića (s tim što su u romanu, za razliku od predstave, ovi motivi superiorno umetnički razvijeni), a da ta sličnost nije kontekstualizovana. Dobro, ne mora Šiling da zna za roman (mada kažu da je preveden na mađarski), ali bi se očekivalo od srpskih glumaca da su ga obavestili. Karikaturalnost potiče, dakle, iz same priče, ali i iz izvođenja. Većina glumaca, bez obzira na to iz kog od ova tri pozorišta i iz koje izvođačke tradicije dolaze, zdušno je poverovala u te dramaturške klišee - i sami su, uostalom, kroz radioničarski proces njima značajno doprineli - tako da su naglavačke upali u sve moguće zamke. Bez dramskog su se opravdanja bacali, vikali, povraćali, tukli, opijali, plakali, pevali, molili bogu i, generalno, radili sve živopisne stvari koje se očekuju od istočnoevropskih očajnika. Samo su glumci čiji su likovi imali distancu prema situaciji, pa su je analogno i oni sami mogli da uspostave prema tom opštem, nagaženom stilu igre - Ninoslav Đorđević i Andrea Tokai - izgradili uverljivije uloge dve, u različitom vidu, samozatajne, odlučne i opasne osobe. Razočaranje koje proizvodi ovaj neuspeh je višestruk, može se sagledati na nivou produkcijskog modela i na čistom umetničkom planu. Odavno neko srpsko pozorište nije bilo deo ovako ambiciozne regionalne koprodukcije, a koju potpisuje jedan od vodećih evropskih reditelja; dakle, nije neki provereni, ziheraški eks-JU model (što, naravno, ne znači da nema sjajnih saradnji na teritoriji bivše nam zemlje, ali je izvesno da ima i „klijentelističkih“ povezivanja). Taj je menadžerski potez za svaku pohvalu, te se iskreno nadamo da ovaj neuspeh neće obeshrabriti naredne slične poduhvate. Glavni je problem u tome - i sada već prelazimo na teren umetničkog - što se odustalo od polazne ideje da se ispituju pojave i razlozi nacionalizama i na njima zasnovanih sukoba u ovom regionu, a koji su mnogo izrazitiji nego čak i u ostatku te iste Srednje Evrope: ne treba zaboraviti da je projekat dobio radni naziv po mađarskom kolaboracionisti iz Drugog svetskog rata Hortiju. Umesto produbljenog kulturološkog preispitivanja odnosa u regionu, dobila se vrlo površna priča o beznadežnom čekanju da nas EU prihvati kao ravnopravne: iako su njihove zemlje članovi Unije, stanovnici Rumunije i Mađarske se takođe često osećaju, u vremenu kad se Evropa u hodu prestrojava da bi nastavila dalje u više kolona različitih brzina, kao građani drugog reda. Problematizovanje EU je ozbiljna i važna tema, ali se odstupanjem od prvobitne ideje predstave nije postiglo to da je nova dublje i slojevitije postavljena... Stiče se utisak kao da je bilo potrebno sve malo začiniti pričom o EU, jer lokalni regionalni problemi ne bi bili ulaznica na evropsko festivalsko tržište, pa je ispalo da su od začina izvetrili glavni sastojci. Utisak da su merkantilni razlozi doveli do promene početnog koncepta je ono što njega, zapravo, najviše kompromituje i ujedno predstavlja upozorenje u kom pravcu ne treba ići u regionalnoj saradnji. Najtužnije jeste to da se ovo desilo upravo jednom veoma samosvojnom i darovitom reditelju kakav je Arpad Šiling. NJegove predstave su retko ličile jedna na drugu, mogao je da se prati razvoj njegove raskošne imaginacije u sasvim različitim pravcima: jedno je bila sirova, brutalistička i ritualizovna postavka Bihnerovog Vojceka, sasvim drugo nemački pročišćen, krajnje estetizovan, ironičan autorski projekt Crna zemlja, a nešto potpuno treće sveden „siromašan“, kvazidokumentarni teatar zasnovan samo na glumačkoj igri, kakva je bila postavka Čehovljevog Galeba. Dovoljno je samo uporediti Exit s Crnom zemljom, a za šta će publika u Novom Sadu uskoro imati prilike, pa da bude sasvim jasno na šta mislim.