Svega sestro al’ bogato

Dan šesti, Bog stvori čoveka da gospodari ostalim živim bićima. Mnogo posle je nastala Crkva, da objedini vernike kao telo Hristovo. Politika je već postojala, da sprovodi svetovne zakone. A onda čovek izmisli spektakl, da kroz obred simbolizuje spregu između ovozemaljskog i nebeskog. A Tomislav Nikolić ga iskoristi za poslednje koprcanje pred penziju. Osvećujući svoju zadužbinu, hram Svetog Dimitrija u Bajčetini. Ovaj se spektakl potom otme originalnoj formi, i zađe u vode melodrame, pa čak i patetike, sa elementima komedije. Prvo je bilo do svečara i njegove tugaljive prirode, dok drugo spada u nesvesni rediteljski zahvat organizatora priredbe. Kao i pomalo tragičan kraj „pozorišnog komada“ u ovoj šumadijskoj nedođiji. Najvažnije svojstvo spektakla - glamur, ipak je zadržan, prvenstveno se odnoseći na „scenografiju“: izgradnja i ukrašavanja bogomolje koštali su čak milion evra. Sa jednom nulom više i par stotina hiljada preko, izraženo u „propranim“ ili upitnim dinarima, kako su insinuirali mediji. Obaška prostrani parking za aktuelne i buduće goste, sa sve ganc-novim heliodromom. Za svaki slučaj, možda jednom bane i neki važan gost. „Srećom pa je Mrka (Milutin Mrkonjić) u svoje vreme, dok još bejaše ministar saobraćaja, poklonio par desetina kilometara asfalta do rodnog sela ’pobratimu’ Tomi“, šuškalo se među svetinom, aludirajući na troškove. Ali, i dezavuišući Nikolićevu tvrdnju da je on izgradio put. „Traču“ u prilog išle su i sveže zakrpe na džadi. Jedino što se aktuelno nadležnim ne može osporiti je usmeravanje. Hram je obeležen maltene kao kafana „Mali korzo“ što se pompezno reklamira na svim prilascima Beogradu. Na nesreću, do poprišta navedenog spektakla ne ide nijedna autobuska linija. Suviše je nerentabilna za 29 stanovnika, koliko Bajčetina ima po poslednjem popisu. Zato joj i ne trebaju škola, ni ambulanta, crkva je zalog budućeg prosperiteta. I to što nema življa, rešiće se nekako. Ideja koktitorke Dragice Nikolić, po vokaciji prve dame Srbije, i glave Fondacije preko koje su skupljene pare, jeste da se ovde formira ženski manastir. „To zavisi od planova vladike, dok je greška uobičajeno mišljenje da svaka crkva starija od 100 godina postaje manastir“, objašnjava jedan sveštenik. Ali, da bi manastir zaživeo, „potrebno je da dobije posede“, dodaje. Možda se i tu Toma „otvori“, pa štrpne za Crkvu nešto od svog obližnjeg zemljišta. Koliko je - da je, Bog vrednuje dobru volju, dok mi, stado, nismo mogli da ocenimo kolika je okućnica predsednikovog „zamka“. Jer, put ka naselju bio je zatvoren. „Zašto“, upita naš vozač. „Takvo je naređenje“, stigao je neopoziv odgovor iz kordona policijskih vozila. Kao sa Mojsijevih tablica. Iz izvora bliskih predsedničkom kabinetu saznajemo da je Tomino imanjce „simpa“, nalik onim iz pomodnih magazina, istovremeno elegantno i „kežual“. To pominjemo jer je sličan pristup bio i spram hrama, s tim što je trebalo uskladiti mnogo više stilova i epoha u tako malom prostoru. Zadatak koji bi se dao svesti na „svega, sestro, al` bogato“ (citat jednog kupca hamburgera sa prilozima) uspešno je izvršio Miroslav Lazović, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Inače, glavni majstor u mnogim sličnim objektima. Prisutni se dive tom obilju svega, po mašti sličnom projektu Skoplje 2014, sa sve par stotina raznoraznih spomenika. Prava mala „versače“ građevina. Nije se imalo rašta štedeti, ni u materijalu, ni u izboru likova. Svi su tu koji treba, u najsvetlijim obličjima, Sveti Ilija prepisan iz Morače, Merkurije kopiran sa zida Gračanice... Gde li su ktitori, pita se narod, laički zagledajući okolo. Traže ih, pogrešno, među Kragujevačkim novomučenicima (sa jakom stripovskom crtom savremenosti), nema ih ni uz malenu Milicu Rakić, žrtvu NATO-a. Tek će da stignu, kad se završi kripta, gde će ktitorski par počivati, ne na svoj zahtev, već na nagovor ostalih. Uostalom, to je njihovo pravo zadužbinara, zvanja kog su stekli kao idejni tvorci projekta. Crkva je sva u mozaiku, kao osnovna građa enterijera ispočetka joj je služilo venecijansko staklo, tumači Lazović. Potom je ovom (skupocenom) materijalu pridodat prirodni kamen. Ovo je povuklo vitraže na prozorima, na to se srećno nadovezao ikonostas i vladičanski tron od oniksa, retkog poludragog kamena, a dar iz američke dijaspore. Lanci teških lustera –jeleja pod svodom se prepliću. Sve je pravljeno da traje za vjeki vjekova, osim freske zaštitnika iznad vratnica. Ona je još jedan od skromnih doprinosa srpske „Sulejmanije“, kako Nikolićevoj tepa čaršija zbog megagraditeljskog poduhvata. Nekako bledunjav, možda i spram okolnih šljaštećih mozaika, Sveti velikomučenik Dimitrije teško da će odoleti atmosferskim prilikama (o sudu vremena da i ne govorimo). Jer ovde, na više od 800 nadmorskih metara obronaka Gledićkih planina, sva se godišnja doba smenjuju u jednom danu. Pa okupljeni narod čas otvara kišobrane, čas ih skuplja. Razgolićenih nema, ipak im ovo nije Beograd! Doduše, nema ni mnogo zabrađenih hodočasnica, ni zabradavelih hodočasnika, ovo kao da za njih nije „istorijski dan“ kao predstojeći Vidovdan. Poneko je ipak potegao 15 kilometara peške od poslednje autobuske stanice. Ili ga je neko usput pokupio, valja se! Gro publike je ipak došao automobilima, a najbitniji u „audijima“. Da se sve ovekoveči, bio je zadužen dron, a da odvoji „žito od kukolja“, čitave čete organizatora programa. Naime, u crkvu je mogla samo porodica ktitora za vreme čina osvećivanja. I svi oni što se u Srbiji podrazumevaju pod porodicom: zvanice po „burazerskoj“ liniji i na osnovu zasluga. Zasluge su nagrađene i arhijerejskim gramatama, čiji je broj bio sličan poklon-flašama u luksuznim pakovanjima. Ali, ni kod lekara nema više ničeg za bocu pića, te se može pretpostaviti da je ovo bio deo scenarija o kom je NIN već pisao. Prema tarifama koje navode poznavaoci, Orden Svetog Save najviše staje, a baš on je zasjao (konačno) i na Nikolićevim prsima. I na Dragičinim, naravno. Svi koji nisu bili na spisku „značajnih“, sveti prizor su posmatrali preko dva pozamašna video-bim platna, iznajmljena za velike pare, sa pouske staze. Ili da gacaju po sveže postavljenoj travi, još vidljivih ivica među kockama. Pod strehe konaka, budućeg manastira, zbili su se članovi folklora, pevači, šačica monaha i popova. Svi zaneti lamentom Nikolića o blagodati davanja. I ispovešću o svom drevnom snu da podigne crkvu. Čijim parama, gurkali su se cinici, mahom novinari. Ko o čemu, baba o uštipcima, a mi o novcima! Pa, jel’ pitao neko Nemanjiće odakle im, kad su podizali Studenicu, Sopoćane, Dečane..? Da je reč o događaju sličnog ranga, apostrofirao je patrijarh Irinej, poredeći Nikolića sa ktitorima iz loze kraljeva. Ova „nova zvezda na duhovnom nebu i ukras blagoslovene zemlje Srbije“, kako je patrijarh opisao crkvu, građena je prevashodno „ljubavlju“. Za kratko još predsednika, njegove supruge Dragice, sinova i petoro unučadi. NJihova imena ritualno su pohranjena u časnu trpezu, najsvetiji deo oltara, da se vazda na službama pominju, i zapečaćena voskom. Možda je tu skrivena i tajna o finansijskim transferima, što bi opet bilo deo mistike, svojstvene spektaklu. Već prošlom kroz patetičnu epizodu prigodnih pred-govora ktitora i zaslužnika. Kod litije, spektakl je zaličio na komediju. Čak i za „krug porodice“ i priključenija, uska staza nije bila dovoljna. Poneka se štikla obrela u blatu, naočigled „nevažnih“ zvanica. Dostojanstvena lica ktitora, kao sa fresaka, ničim nisu odala da su u samom centru pomalo i cirkuskih zbivanja. Četiri sata dugačak program, sa sve liturgijom na otvorenom, dozvolila su da poneko od „nebitnih“ i prošeta, u veličanstvenom mizanscenu koji je Bog stvorio. Da razmeni koju mimo protokola. Među vozačima limuzina, ako dobro naćulite uši, mogli ste da saznate ko je došao. Kineski ambasador, načelnik Generalštaba VS, nešto krema ruskog klira...A kao i da je viđena diplomatska oznaka Karića koja je kupljena od neke „šnj“ države, i uz nju privilegije počasnog konzula. Možda će snimak iz drona završiti na BK televiziji, sprdali su se vozači, jedini u toj mogućnosti, kao dobro obavešteni, a trenutno na dugoj pauzi. „Ja sam se silno nadala da će doći i Vučić“, uzdiše jedna rođena Bajčetinka. Znala je Tominu braću i stričeve, a njega je, eto, tek sad, upoznala. Prišla mu i pružila ruku, on se samo osmehnu, ne rekavši ni „aha“. Čime je udostojio novinare kad su ga pitali o „uštipcima“. Pozdravila bi ona Vučića preko Tome, da joj je ovaj dao prostora. Izgleda da nije čula da više nisu na istoj strani kormila. Nit’ joj je kliknulo kada je njegov sin Radomir, gradonačelnik Kragujevca, došao na „crnu“ Vučićevu listu što zapošljava sopstvene, a ne partijske drugove. Čini se da ih se seća nerazdvojnih, kao dva oka u glavi. Polako, tempom četvoročasovne ceremonije, stižemo do tragedije. Nečeg što je u medijima nazvano „narodnim veseljem sa svečanim ručkom“. Kao na svakom vašaru, ispred crkve je dignut čador. Elegantan svakako, a „kežual“ samo za izabrane. Opet po spisku, u šator su puštani samo „zaslužni“. Narod je ostao napolju, sve njušeći pršutu. Uostalom, mogao je da đipa uz živu muziku. Jesu li ovi što su organizovali svetkovinu ikada čuli za agape, trpezu ljubavi, nerazdvojivi deo liturgije? Izgleda da nisu, jer da jesu možda bi im smetalo što oni jedu, a drugi drežde gladni. Ili bi se pobunili što je netom srušena džamija u Zemun-polju, i to na prvi dan Ramazanskog posta. Mora da su spavali, ipak se to dogodilo noću. Liberalno tržište Najveća enigma oko izgradnje crkve Svetog velikomučenika Dimitrija u Bajčetini kod Kragujevca, nije u tome ko je dobio poslove a ko nije, jer tenderi su, to svi znamo, večna nameštaljka. Ono što narod buni, odakle ti silni novci, kad nema dovoljno vrtića, bolnica, narodnih kuhinja... Tačnije, ko su ti volšebni donatori na račun Fondacije Dragice Nikolić. Kad je i sam predsednik priznao da u te svrhe nije mogao da odvaja od plate. Maltene se kunući da na spisku dobrotvora nema državnih preduzeća, možda se malo zabunio. Možda nije znao da su dobročiniteljske firme nekad i sarađivale sa državom, a da se neke, kao što je Saobraćajni institut CIP iz Beograda, i finansiraju iz budžeta.Dok je nekolicina kompanija sa spiska ostvarila dobit putem javnih nabavki. Zar to ne beše liberalno tržište?