Država po meri građana, a ne vođe

Traganje za optimalnim „društvenim dogovorom“ i efikasnom državom kao kreativnom sintezom društvenih odnosa traje koliko i istorija naše civilizacije. Dva su osnovna pristupa dominantna: prvi, demokratski, polazi od preovlađujućeg sistema običajnih vrednosti koje potom pretvara u zakone, uz formiranje institucija koje imaju moć da zakone sprovode i te vrednosti štite. To su društva stabilnih odnosa i vrednosnog kontinuiteta. To su društva u kojima se radikalne promene duboko promišljaju, a problemi anticipiraju. Regulativa se menja isključivo ex-ante da bi se građanstvo na vreme obavestilo i pripremilo na promene. Zakon se sprovodi dok se ne promeni, ali se ne „zaobilazi“. Drugi, autoritarni (totalitarni), polazi od „vizije“ vođe čija se moć personalizuje, regulativa se često objavljuje ex-post čime se kršenje zakona naknadno „legalizuje“. To su društva diskontinuiteta, zasnovana ne na zakonima, već na trenutnoj volji vođe ili oligarhije, pri čemu se pokornost podrazumeva. Ovakav oblik vlasti često prati euforija i klicanje vođi posle kojih, po pravilu, sledi nacionalna kalvarija. Od toga endemski pati Istok, ali ni Zapad nije imun. Setimo se samo Napoleona i Hitlera i posledica na savremenike ali i na potomke. Ekonomski modeli koji proističu iz ovih alternativa i kojim se obezbeđuje njihovo finansiranje su dijametralno suprotni. Demokratska društva zasnovana na pravnoj državi okrenuta su stvaranju viška kao ključnom obliku stvaranja bogatstva. Pri tome se kroz velike debate uređuje raspodela viška vrednosti, odnosi dužnika i poverilaca, visina oporezivanja... Autoritarna i revolucionarna društva prevashodno su okrenuta preraspodeli postojeće a ne stvaranju nove imovine i dohotka. Ključni akteri su pojedinci bliski vlasti uz čestu i ex-post promenu regulative. Civilizacije nastaju na mestima koja su blagoslovena resursima, ali prosperiraju i traju u uređenim društvima i uz postojanje pravne države kao rama koji obezbeđuje kontinuitet. Navešćemo samo deset razlika između pravnih i autoritarnih država, zbog ograničenog prostora i biblijskog karaktera broja. Prvo, u pravnim državama kontinuitet i sigurnost svojine i ugovora su neupitni; u autoritarnim državama zakoni se često i retroaktivno menjaju unoseći diskontinuitet, neizvesnost i strah od „reformi“. Drugo, u pravnim državama postoje jake, trajne i nezavisne institucije koje ograničavaju samovolju i osionost; u autoritarnim osnovna institucija je VOĐA, od čijeg uverenja i raspoloženja sve zavisi. Treće, u pravnim državama osnov uspeha je prosvećenost i znanje; u totalitarnim je „snalaženje“ i podaništvo osnovni socijalni instinkt i osnova ličnog uspeha. Četvrto, u pravnim državama je permanentni priliv ljudskog i finansijskog kapitala; iz totalitarnih beže kvalitetni pojedinci i masovno se iznosi stečeno bogatstvo. Peto, pravne države enormno zarađuju na „prodaji“ stabilnosti i institucija; totalitarne prodaju sirovine i kvalitetni ljudski potencijal. Šesto, u pravnim državama stanovništvo percipira državu kao saveznika i putokaz za lično ponašanje; u diktatorskim, država je batina, a strah i odmazda osnovna procedura. Sedmo, u pravnim državama administracija je servis i promoter da se energija posveti razvoju; u totalitarnim, administracija je najrentabilniji „biznis“ koji preraspodeljuje bogatstvo i rasipa kreativnu energiju. Osmo, u pravnim državama ishodište je u građaninu koji neprekidno sumnja, pita, zahteva; u totalitarnim osnov je podanik koji kleči, kliče i moli. Deveto, u pravnim državama dominiraju „male teme“ okrenute pojedincu, ličnim pravima i sadašnjosti; u revolucionarnim agens je „klasa“, „narod“, „budućnost“. Stalno se odlaže ispunjenje proklamovanih ciljeva, a maštovitost vođa u obrazlaganju neuspeha je bezgranična. Deseto, pravna država je zasnovana na kolektivnom pamćenju, a revolucionarna na opseni i zaboravljanju. Pravne države, polazeći od pojedinaca i sadašnjosti, praktično postaju res-publica (javna stvar), dok revolucionarne polaze od nacije, klase, budućnosti, faktički se pretvaraju u res-privata (privatnu stvar) vođe i njegove oligarhije. Na čitaocima je da prepoznaju u kojoj državi žive i kakvu priželjkuju.