Od saveznika do suparnika

Donald Tramp ispraćen je u Vašington posle prvih susreta sa evropskim saveznicima prilično hladno. Za kratko vreme koje je proveo u Briselu uspeo je da razveje svaku sumnju u to kakvi će ubuduće biti odnosi sa evropskim saveznicima. A biće nešto drugačiji nego što bi Evropljani želeli. Nakon svega, Angela Merkel poručila je: „Mi, Evropljani moramo svoju sudbinu da držimo u sopstvenimn rukama .Prošla su vremena u kojima smo mogli u potpunosti da računamo jedni na druge. To sam iskusila u protekla dva dana.” Dobre odnose svakako treba održavati i sa Londonom i Vašingtonom, smatra nemačka kancelarka, ali sada je važnije okrenuti se evropskim partnerima i pre svega raditi na dobrim odnosima između Berlina i Pariza. Jer Tramp je uspeo da pokaže da više nije pouzdan saveznik i da se promene koje donosi Americi i svetu neće najbolje uklopiti u dosadašnje evroatlantske odnose i ono što Brisel od njih očekuje. Nekadašnje savezništvo je na klimavim nogama i očekuje se, kako su to mediji već nazvali, „novo poglavlje u odnosima Sjedinjenih Država i EU”. A bilo je više sastanaka i u Briselu sa predstavnicima EU i NATO, pa koji dan kasnije na samitu G7 u Taormini u Italiji. Samo su se teme oko kojih bi se složili teško nalazile. Od trgovine i imigracije do Rusije i klimatskih promena, sve je bilo problem. Evropskim zvaničnicima činilo se da iza svega mogu da čuju pre svega reči iz kampanje „Amerika na prvom mestu”, a tek pomalo ili nikako nešto o saradnji i zajedničkim interesima. Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk formulisao je sva ta mimoilažnja na veoma pristojan način, rekavši nešto o „različitim stavovima” kao i da nije sasvim sigiran „da možemo danas da kažemo ‘mi’, kada je u pitanju stav o Rusiji”. Ali nije bila reč samo o Rusiji, „mi” je nekako prečesto izostajalo na svim nivoima, oko mnogih tema, u većini susreta. Uzalud se Tusk pozivao na promovisanje „zapadnih vrednosti poput slobode, ljudskih prava i poštovanja ljudskog dostojanstva” i nadao da će uveriti Trampa u značaj evroatlantskih odnosa. Od svega je posle susreta ostalo tek toliko da su se obe starne složile oko borbe protiv terorizma i pitanja Ukrajine. Ostala su sporna daleko važnija pitanja, poput budućeg funkcionisanja NATO-a. Novi američki predsednik već je, u svojim prvim obraćanjima javnosti, ovaj savez nazvao zastarelim „jer je osmišljen pre mnogo godina”, a pored toga postoji i ozbiljan problem oko finansiranja, jer mnoge članice ne izdvajaju onoliko sredstava koliko bi trebalo. Ipak, doputovao je na otvaranje novog NATO sedišta i to u Brisel, grad koji je tokom svoje kampanje nazvao „paklenom rupom”, zbog prevelikog broja migranata. Ali ovo je bila prilika da se otvori kompleks vredan milijardu dolara i teme su bile nešto drugačije. Primećeno je da Tramp nije održao tradiciju svojih prethodnika da se na ovakvim susretima uvek spomene član 5, ključna stavka, koja podrazumeva obaveznu pomoć partnerima, odnosno da napad na jednu članicu znači napad na sve članice Alijanse. Naknadno je stiglo objašnjenje da je Vašington potpuno posvećen zajedničkoj odbrani i, naravno podržava ovaj član, ali se od samog Trampa nije mnogo čulo o partnerstvu i podršci. On je govorio o nešto praktičnijim stvarima - finansijama. Donedavni najvažniji američki saveznici našli su se na udaru proračuna koliko bi trebalo da izdvajaju, te da ono što su do sada davali nije dovoljno. Američki predsednik je pre svega prozvao Berlin, ali i druge koji se ne drže dogovora o izdvajanju dva odsto BDP-a , koliko bi trebalo. Istina, taj dogovor postignut je pre tri godine, ali je takođe dogovoren i rok. A rok je 2024. godina, do kada bi svi trebalo da u zajednički budžet uplaćuju upravo toliko. To nije sprečilo Trampa da optuži svoje NATO partnere za dugovanja i izbegavanje obaveza, posebno Nemačku koja za sada izdvaja 1,19 odsto i Francusku, koja je na 1,78 odsto. Tako se tema NATO samita svela na objašnjavanja o tome ko koliko izdavaja, ko je dostigao cilj (a to su od 28 članica samo Grčka, Velika Britanija, Estonija i Poljska) i na Trampova pritiskanja da im se pridruže i drugi. „To nije fer prema onima koji plaćaju poreze u SAD”, poručio je Tramp i dao do znanja da Vašington takođe može da uskrati podršku od 650 milijardi dolara godišnje i da je saveznicima bolje da sarađuju nego da dovode u pitanje dalje funcionisanje saveza. Ispostavilo se da je to bio i modus da izvrši pritisak za neke druge zahteve, kao što je ideja da se NATO priključi koaliciji protiv Islamske države, koju predvodi Amerika. U nju su već bile uključene sve članice Alijanse pojedinačno, kao države, ali ne i sama organizacija. Generalni sekretar Jens Stoltenberg do sada je odbijao takav savez, ali posle terorističkog napada u Mančesteru, kada je bombaš samoubica usmrtio 22 ljudi a povredio 59, atmosfera se promenila. Sada je objavio da će NATO prići ovoj koaliciji, mada neće učestvovati u borbenim operacijama. „Ovo će poslati snažnu političku poruku da je NATO posvećen borbi protiv terorizma“, rekao je Stoltenberg. Ali nisu sve članice bile najsrećnije zbog ove odluke. Francuska, Nemačka i Italija sa rezervom gledaju na ovaj novi savez, koji bi, uprkos trenutnim izjavama, lako mogao da dovede i do učešća u borbenim operacijama, a u pitanje mogu doći i odnosi sa arapskim državama. Mnogo saglasnosti nije bilo ni na sastanku G7 na kome se kao ključna tačka razmimoilaženja ispostavilo Trampovo nepristajanje na Pariski sporazum o klimatskim promenama. Američki predsednik nije podržao ovaj dokument koji su sve članice već potpisale i rešio je da sebi da još vremena i konačnu odluku donese sledeće nedelje. Barak Obama stavio je svoj potpis prošlog septembra, ali za Trampa je to nešto komlikovanije, tim pre što je još tokom kampanje obećao povlačenje iz ovog sporazuma. Ostali su dali izjavu bez njega, ali je to bio poražavajući ishod. Postalo je jasno da će prekookeanska saradnja ići sve teže. Usledile su izjave Angele Merkel o zbližavanju sa Francuskom., a Martin Šulc, donedavni predsednik Evropskog parlamenta, sažeo je ono što su evropski političari mislili: „Najbolji odgovor Donaldu Trampu je jaka Evropa”. Američki predsednik i njegov tim ostavili su utisak na mnogo načina. Susreti su ostali upamćeni i po ispadu tokom fotografisanja , kada je Tramp odgurnuo Duška Markovića, crnogorskog premijera, ne bi li sebe progurao u prvi plan. Istovremeno. mediji su dodali još jedan prilog seriji snimaka Trampovih rukovanja, koja su često više izgledala kao demonstriranje sile i nasrtanje nego kao izraz prijateljstva. Ovog puta „zvezda” je bio francuski predsednik Emanuel Makron. Rukovali su se prilično dugo, stisak je očito bio prilično snažan, ali je ovoga puta Tramp bio taj koji nije mogao da se izvuče iz stiska francuskog predsednika. Ovaj mali sudar dvojice lidera odmah je postao vest, uz opaske da je to bio samo pozdrav Makrona sa čovekom koji je podržao njegovu rivalku Marin le Pen. Tako se prva poseta novog američkog predsednika Trampa završila prilično neslavno, a od njegovog plana da mu jedna od polaznih tačaka spoljne politike bude odnos punog poverenja sa Angelom Merkel, nije ostalo ništa. Nemačka se, kao i Brisel, tek uverila da je dosadašnji savez sa Vašingtonom na teškim iskušenjima.