Most straha

Drugi napad za manje od dve nedelje, treći ove godine, pogodio je Veliku Britaniju, koja ponovo broji žrtve. Londonska policija je saopštila da su trojica napadača, koji su najpre kombijem gazili prolaznike na mostu, a zatim ih napali noževima, ubijena. Prethodno su usmrtili sedmoro ljudi i ranili više od pedeset. Zvaničnici su izjavili da teroristi neće uspeti da unište način života, da im ta pobeda neće biti dozvoljena, da će građani nastaviti da žive kao do sada. Londonski most na kome se dogodio napad, koji dan kasnije bio je prepun ljudi koji su želeli da pokažu da nisu pobeđeni i da ih strah nije savladao. Dan posle londonske tragedije na jednom trgu u Torinu, gde su se ljubitelji fudbala okupili da na video-bimu gledaju finale Lige šampiona, bačene su petarde. To je bilo sasvim dovoljno da svi pomisle da je reč o terorističkom napadu i počnu da beže. U opštoj panici povređeno je oko hiljadu ljudi. Mnogo je toga napisano i mnogo je teorija izneto o razlozima napada i načinima da se spreče, ali to nije pomoglo niti da se oni zaustave niti da se do kraja razumeju. Evropske vlade nemaju odgovor. Zatvaranje granica nije dalo rezultat. Strože kontrole nisu dale rezultat. Pojačan rad policije, pooštren nadzor, hapšenja, sigurno su sprečili neke planirane akcije, ali nisu doneli sigurnost. Tereza Mej sada kaže da je bilo dosta, da je ekstremizam previše tolerisan i najavljuje novi zakon protiv terorizma, veću kontrolu interneta i čvršću međunarodnu saradnju. Ali nije sigurno da te mere mogu da zaustave ono što je počelo da raste, od Iraka, preko Avganistana i Libije do Sirije. Nažalost, cenu pogrešnih oduka, geostrateških procena i ratova, na kraju plaćaju posetioci koncerata, šetači na mostu, prolaznici na ulicama.