Da li je žaba već kuvana

Bez obzira na to da li su reči Aleksandra Vučića naznaka nove politike Beograda prema Prištini ili se radi samo o novom pakovanju, ostaju ključna pitanja - da li se bliži sudnji dan stavu da Srbija nikada neće priznati samoproglašenu nezavisnost svoje južne pokrajine, šta može biti rezultat dijaloga i gde će se on voditi Između verne replike Miroslavljevog jevanđelja, koja je „nosila“ Ustav Srbije na kome se zakleo novi predsednik i ceremonijalnog čina predavanja pečata i standarte nešto sasvim drugo, daleko od raskošne simbolike, odskočilo je kao prekretnica koja polaganje zakletve Aleksandra Vučića razlikuje od istog čina njegovih prethodnika. Najavom sveopšteg dijaloga o Kosovu i Metohiji, koji je u svom govoru po zaklinjanju Narodnoj skupštini smestio tik ispred ustavnih reformi, Vučić je poručio da će za njegovog mandata to pitanje biti trajno rešeno. „Čuvaću integritet Srbije, ali ću uvek prihvatati razgovore sa kosovskim Albancima, jer time štitimo i naše Srbe, čuvamo i branimo mir (...) Zato hoću da otvorim i unutrašnji dijalog po pitanju Kosova i Metohije, uz sve naše razlike, bez predrasuda, a poštujući Ustav naše zemlje, moramo da budemo otvoreni da se oslobodimo mitskog pristupa, ali i olakog davanja onoga na šta imamo svako pravo. Naš unutrašnji dijalog po tom pitanju možda je i važniji od onog kojeg treba da vodimo sa Albancima. Srbija je ozbiljna jaka država koja može da se odbrani, koja je posvećena svojoj slobodi i sigurnosti i koja upravo zato svakome može da pruži ruku bez straha šta će se toj ruci desiti (…) Planiram da otvorimo razgovore o ustavnim reformama. Na to smo obavezani nastavkom našeg evropskog puta, ali i unutrašnjim potrebama...U te razgovore biće neophodno da uključimo sve društvene činioce od akademije nauka, civilnog društva, političkih stranaka, verskih zajednica. Uostalom to je veliki i važan cilj... Treba gledati pravo, jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih, jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo, već kuda idemo“, citirao je Vučić misli Borislava Pekića. Prigodne reči za pamćenje rastumačio je, međutim, u manje svečanom tonu u narednih par dana u medijima, kada je za dijalog o KiM, čije je pokretanje najavio, kazao da je važan da bi se strateški postavili ciljevi, da bi Srbija znala gde je njeno mesto u budućnosti. „A to što se mi vozikamo ovde, a nikad ne znamo gde ćemo se parkirati na kraju, to nikad ne može dobro da se završi“, rekao je Vučić, nazirući šta bi mogla biti „ta opasna provalija“ koju je, prema njegovom govoru, on prvi spreman da preskoči. Ako se u ovim rečima nalaze naznake nove politike prema Kosovu i Metohiji ili se, pak, radi o istoj koja će se drugačije pakovati, što su razlike u viđenju proizašle isključivo iz različitih ideoloških stanovišta, pitanje je svejedno - da li je diplomatiji po kojoj „Srbija nikada neće priznati samoproglašenu nezavisnost svoje južne pokrajine“ svanuo sudnji dan? Šta može biti rezultat dijaloga o Kosovu i gde će se on voditi? Dragan Stojanović, profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu i donedavni sudija Ustavnog suda, kaže da je zahtev iz pregovaračkog poglavlja 35 - potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom - dokaz da se zahteva promena ustavnih odredaba o KiM, koji se u Ustavu pominje na svega tri mesta. Osim u preambuli, pominje se i u predsedničkoj zakletvi u jednoj normi koja predviđa da će se o autonomiji pokrajine doneti poseban zakon, ali on nikada nije usvojen. Ne samo zato, Stojanović smatra da je promene moguće i brzo sprovesti. „Stvar s aspekta režima ne deluje nimalo teško. Iako formalno danas ne postoji, ne sumnjam da će se obezbediti neophodna dvotrećinska podrška u parlamentu. Sa pojačanom kampanjom i jednom marginalizovanom javnom raspravom, to je moguće uraditi za nekoliko meseci. Uz to verujem da će rešenja za raspravu biti gotova i sa mogućnošću da se prihvate ili odbiju, ne i da se o njima diskutuje.“ Narodni poslanik Đorđe Vukadinović nema dilemu da bi takva vrsta dijaloga morala da se vodi u Narodnoj skupštini, ali to se, po njemu, neće desiti, jer je ta institucija devastirana. „Drugo mesto za debatu su mediji, ali ona će se verovatno voditi preko tabloida i u specijalnim tematskim emisijama sa odabranim učesnicima“. U cilju demokratičnosti debate moguće je, po Vukadinoviću, u nju uključiti evroreformske snage koje se zalažu za priznavanje Kosova, ali ne odbacuje mogućnost ni da se, ako proceni da mu to više odgovara, predsednik odluči da zaustavi briselski proces. Ta manje izgledna mogućnost povremeno se pojavljivala kao avet za briselski dijalog iz kabineta bivšeg predsednika Tomislava Nikolića, koji, na koncu, nikada nije predložio obećavanu platformu o KiM. Iako je imao tu ustavnu mogućnost, kao i pravo da predloži izmenu najvažnijeg akta. Pravo koje će njegov naslednik iskoristiti, ali, po svemu sudeći, ne samo da bi Srbija ispunila formalne uslove za ulazak u Evropsku uniju - reformu pravosudnog sistema i učešće u evropskim institucijama - nego i zbog onog neformalnog, kojim je Beograd poslednjih nedelja toliko pritisnut da dojučerašnji najvažniji državni interes odjednom i u Vučićevoj interpretaciji, kao svojevremeno u tumačenju njegovih ljutih protivnika, Kosovo postaje dedovina, nebeska, mitska, zastarela i nepotrebna prepreka koja usporava budućnost Srbije. Na agendi je, bez sumnje, demitologizacija teritorije i istorije u korist „budućnosti“, te relativizacija kosovskih tema vidljiva i u skromnom prisustvu predizbornih izveštaja o tamošnjim parlamentarnim izborima 11. juna. Politiku „dajmo život životu“ i batalimo prošost, već prate teze o zdravorazumskom postupanju i racionalnom usaglašavanju sa životnim problemima, „sa onim što tišti Srbe na KiM“. „Ali da ne zaboravimo da nismo mi jedini koji odlučuju. Da znamo kakva je uloga Albanaca. Da stvari postavimo u racionalnu ravan, na nacionalni nivo i da na takav način o tome razgovaramo. Brinem za budućnost Srbije. I lepo sam juče rekao: poštujem ja svaku crkvenu zajednicu. Ali naš je posao da brinemo o zemaljskom životu, o nekom nebeskom neka brinu neki drugi“, rekao je Vučić. Život ljudi na Kosovu danas je, međutim, toliko nepoznat građanima centralne Srbije da je pod njihov interes lako moguće podvesti bilo šta. Za svaki slučaj, teren da slomi biračko telo već se priprema istraživanjima koja pokazuju da „većina građana Srbije nije neracionalna u vezi sa Kosovom“ - ne bi da prizna nezavisnost, ali ne smatra da Beograd tamo odlučuje. Te da su građani već dovoljno svesni i skoro pa sasvim usaglašeni sa predsednikovim planovima. Ta teza je, po Vukadinoviću, samo delimično tačna. Jer većina građana, ipak, ne prihvata ni bilo kakvu vrstu zamene za kosovsku nezavisnost, pa ni članstvo u EU. „Realnost je medijsko-politička praksa koju vlast kreira. Ona se stalno trudi da ima lojalnu patriotsku opoziciju zato što se lako nosi sa liberalnom kritikom, ali ne i sa nacionalnom kritikom koja dolazi sa desnih pozicija. Kosovska priča je sve manje prisutna u javnosti zato što je tu, ipak, Vučićeva pozicija neodbranjiva“. Dodatno spuštanje značaja te teme i insistiranje na tome kako ljudi žive je način da se ona izvuče iz ustavnog, pravnog i državnog konteksta najvažnijeg državnog pitanja i uvuče u humanitarni kontekst, kaže Vukadinović. „Faktički se to puštanje niz vodu dešava već godinama, a danas se ono samo formalizuje. Zbog toga je kosovska tema bila godinama zamućena i zataškavana sa povremenim pojavljivanjem dežurnih režimskih patriota, zaduženih za fraze i bukanja. Vučić uživa veliku podršku zapadnih moćnika jer sve vreme više ili manje uspešno radi na kosovskoj agendi, čineći korake u pravcu prikrivanja ili neometanja nezavisnosti. Sad je žaba dovoljno kuvana, a biračko telo je pripremljeno prvim i drugim sporazumom u Briselu, insistiranjem da Srbi uđu u institucije Prištine. Sve to će se sad podvesti pod realnost koju treba da prihvatimo.“ Konačno, front za ključni korak ka Evropskoj uniji biće, kao i priroda problema, višedimenzionalan i multidisciplinaran. Jer ovde nije reč samo o masovnoj podršci ni prihvatanju, nego, pre svega, o državnom uređenju, o odgovoru na pitanje kako će sa novog lista politike prema Kosovu nestati Ustav i južna pokrajina u njemu. Gde se odgovori mogu očekivati najavio nam je generalni sekretar predsednikovog kabineta Nikola Selaković, kada je gostujući na javnom servisu kazao: „Pitanje je da li je preambula sastavni deo Ustava, neki kažu da jeste, neki da nije“. Da takva relativizacija nije moguća tvrdi profesor Dragan Stojanović. „Preambula u našem Ustavu ima tipično normativni karakter. Običaj je, istina, da preambula ima politički karakter - svečanu dikciju, pozivanje na istoriju, ali naša eksplicitno sadrži normativni iskaz da je položaj KiM obavezujući i deo ustavnopravnog poretka,. I tim pre ako se ima u vidu cilj, a to je pravna odbrana suvereniteta“. Stojanović podseća na preambulu francuskog ustava iz 1958. kojom se ustavnopravno potvrđuje važenje Deklaracije o pravima čoveka i građanina i preambula iz 1946. Mogući način da se to učini je, kaže on, da se KiM ne pominje u Ustavu ili da ostane kao formulacija nekakve zaštite ZSO. „Sve ustavne promene koje su do sada markirane - bolja manjinska zaštita, preambula, pravosudni sistem i integrativna klauzula, koja je transfer suvereniteta na EU - sve to može da se pojavi na referendumu, koji ne smatram naročitom smetnjom da se te promene i sprovedu u delo, jer na njemu odlučuje polovina izašlih birača. Suština je, Ustav će se menjati pre ulaska u EU sa ovim uslovima, a nama ostaje sloboda po pitanju broja poslanika i načina izbora predsednika“, ističe Stojanović. Sveobuhvatni dijalog, koji je po oba NIN-ova sagovornika trebalo odavno da se vodi i o mnogim temama, teško je zamisliti u državi u čijem parlamentu se više nego na zakonima radi na utvrđivanju uslova za razgovor i demokratsko argumentovanje, čak i kada bi sumnje u iskrenost namere bile potpuno neosnovane. I po ovom pitanju sve više podeljeno srpsko društvo pritisnuto je da se opredeli između Istoka i Zapada, pa uz nedostatak tolerancije na drugačije mišljenje Srbiji fali i drugi preduslov za bilo kakav dijalog, pa i ovaj o KiM - sloboda u odlučivanju. Uprkos čak i tome, najmanje šansi dijalogu daje već lansirani marketing koji se iz pravca vlasti širi da zamagli put do željenog cilja. Izbori na KiM Daleko je Beograd Iznenađujuće malu zainteresovanost Beograda za parlamentarne izbore na Kosovu - Vlada se na početku kampanje izjasnila da podržava isključivo Srpsku listu - na koje ovoga puta Srbi izlaze sa šest različitih lista u borbi za deset garantovanih poslaničkih mesta, pratile su vesti o brojnim političkim incidentima u srpskim sredinama. A pored jedne koalicije i Srpske, na izbore samostalno izlaze Progresivno-demokratska partija, Srpski patriotski savez, Napredna snaga Kosova i Samostalna liberalna stranka. Razgovor radnice javnog preuzeća iz okoline Peći sa nadređenim, koji joj je pretio otkazom ako se ne povuče sa izborne liste koju nije podržao Beograd, objavile su Vesti, a otkriva metodologiju ucenjivanja radnim mestom. U februaru su zapaljene prostorije Narodnog pokreta Srba sa KiM Marka Jakšića, a protekle nedelje je Aleksandar Jablanović, nekadašnji prvi čovek Srpske liste, sada predsednik Partije kosovskih Srba, ne baš trezan pretio oružjem aktivistima Srpske pa je priveden. Za razumevanje niza ekscesnih situacija među Srbima na KiM važno je znati da bez obzira na to da li će budući premijer Kosova doći iz redova takozvane „koalicije mira“ okupljene oko stranke Ise Mustafe ili oko Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija, ili, pak iz Samoopredeljenja, koje će moguće imati ulogu jezička, skupština će o vojsci Kosova odlučivati dvotrećinskom većinom takođe i manjinskih glasova. Za njeno formiranje biće potrebno 14 od 20 glasova poslanika iz redova manjina. Teoretski, dakle, to se može i sa svega četiri srpska glasa, na koja Haradinaj, najozbiljniji kandidat za premijera, već računa. Između 100.000 i 110.000 Srba na Kosovu, koliko ih je upisano u birački spisak, imaće priliku da u nedelju, 11. juna, odlučuje verovatno samo o tome koliki će uticaj, koji proizlazi iz broja glasova, imati njihov kandidat, a najmanje do sada, od kada su 2013. Srbi prvi put izašli na izbore, i na politiku koju će voditi Priština. Čak i na fomiranje Zajednice srpskih opština o kojoj odlučuje prosta većina poslanika u parlamentu. „Nedovoljno nacionalizma“ presudilo je vladi Ise Mustafe, pa se zaokret od takve politike očekuje i u temeljima nove vlade u Prištini.