Sve smo bitke Izgubili

Radujem se što je Svetozar Cvetković pristao na ovaj razgovor. Iako se dva sata kasnije ispostavilo da je to bilo pristajanje na priču o odustajanju. Na kraju mi je rekao da misli da nisam zadovoljna i da to nije ono što sam očekivala. Nije istina – sve što očekujem od ljudi je da mi govore onako kako stvarno misle. Ne kako bih ja volela, ni kako bi neko drugi želeo da čuje. Zahvaljujem mu se što mi je to učinio. Za početak postavljam pitanje na koje sama ne bih umela da odgovorim. Kako si, Cvele? O.K. Hoćeš da mi objasniš šta znači tvoje O.K.? Osećam se dobro u odnosu na sve što je moja najbliža okolina, to je moje O.K. Dovoljno dugo živim da sam naučio da odaberem šta me čini dobrim. Učeći da plivam nekako sam uspeo da preplivam na obalu sa koje mogu da posmatram, a da se više ne involviram u ono što bi me poremetilo. Zvuči O.K., ali kako je to moguće? Nemam više ni želju, ni osećanje da imam pravo da svojim stavovima utičem na mišljenje javnog mnjenja. Shvatio sam da to ne treba da radim. Zato što misliš da nemaš pravo, ili što se pokazalo da nema smisla? Pokušavam da postavim sebe kao jednostavno ljudsko biće koje živi u ovom prostoru i da tako funkcionišem. Moja vrsta odustajanja nije rezignacija, to je posledica svega što smo svi skupa doživeli, ali i posledica mog druženja i učenja od onih koji su iskusniji, da ne kažem stariji od mene. Na koga misliš? Na moju profesorku Ognjenku Milićević, koja je bila mnogo više nego profesorka glume, na Dejana Mijača, Mišu Radivojevića, Gorana Markovića,... Teško da si od Mijača i Gorana naučio da imaš pravo da odustaneš od javnog angažmana? Moje odustajanje ne znači da je mene sada baš briga gde živim. Sećam se vremena kada je Leka (Branislav Lečić ) na Terazijskoj česmi proveo sedam dana i noći trošeći svoje grlo i svoje emocije, a kada na to pogledamo sa razdaljinom od nekoliko decenija, vidimo da je bilo iluzorno. Kao što su bili iluzorni protesti ispred B92 pre tri godine i svi drugi do dana današnjeg. Mehanizam isuviše dobro funkcioniše da bi više mogao da ga poremeti bilo koji protest s bilo kojim brojem ljudi. Globalni plan stvarnosti u kojoj živimo me svakodnevno demantuje da je moguće bilo šta promeniti. I u ovom narodu postoji mehanizam koji funkcioniše tako kako funkcioniše, a ja sam pripadnik svog naroda. Sećam se teksta Bobe Selenića koji je Petar Kralj izgovarao u jednoj predstavi o tome kako je sedeo u parku u Stokholmu, gledao ozeblo sunce, bake Šveđanke koje čuvaju svoje unuke, osećao se jako lepo, ali je odjednom ipak shvatio da je Rgotina njegova domovina. Ma kolika da je trulež sredine u kojoj živiš, ti si deo toga. Moje ćutanje je pre svega odustajanje od toga da ispravljam krivu Drinu kod naroda kod koga se Drina ispraviti ne može. Imam utisak da mi govoriš da smo decenijama ispadali budale što protestujemo? Nisam to izgovorio nijednom. A, opet, sa distancom bismo mogli da kažemo i tako: „jaoj, kakve smo bili budale“. Mi smo se borili protiv raspada zemlje, protiv rata u Hrvatskoj, u Bosni,... sve bitke koje smo vodili mi smo izgubili, sve, baš sve. Đorđe Balašević je pevao pesmu „Samo da rata ne bude“, ta pesma je bila ozbiljan poziv da se to ne desi, a danas se zvižduće kao neka zabavna melodija. Sećam se da je bilo tri sata ujutru kada me je pozvao Makavejev: „Ej, tenkovi su na Gazeli, ’ajde da idemo da vidimo”. Otišli smo, gledali smo prašinu koja se dizala, asfalt koji se krivio, ljude koji su bacali karanfile na te tenkove. Ništa nismo komentarisali, sačekali smo da ode poslednji tenk. Onda je jedan čovek koji je stajao pored nas rekao: „Ej, poganog li naroda, ne prođe generacija a da bude bez rata“. I to je stvarno tako. Iluzorni su bili svi naši protivratni angažmani. Jednom me je neki reditelj sa kojim sam radio pitao da li sam se ikada u životu potukao, odgovorio sam da ne mogu da se setim, a on je meni rekao: „Trebalo bi se ponekad potući“. Nisam mu rekao da se sećam da sam se kao klinac potukao sa nekim tipom, ugrizao sam ga i osetio ukus njegove krvi u svojim ustima - bilo je užasno. Nikada se posle toga više nisam potukao. Moj užas prema tuči i krvi me takođe svrstao u manjinu. Pa kako nemaš osećaj da su ti porazi razlog da se ne odustane i da se još glasnije govori ? Ja mislim da je moj kolega Rale Milenković u pravu kada u svojim intervjuima govori: „Ne mogu da verujem da je neko u stanju da opovrgne sve što je govorio pre pet godina i da nastavi da sam sebi veruje i da još traži da mu drugi veruju“. Strašno mi se dopalo kako je Đuričko govorio na završnoj konvenciji Saše Jankovića, retko se desi da neko u tako kratkom prostoru skupi esenciju svega onoga što se dešavalo kroz neke decenije i da to spuca u pet rečenica koje su kristalno jasne. Ali ja više ne mogu da prestanem da mislim da je sve što se govori, bez obzira na to koliko je tačno i pametno - uzalud. Ne verujem da u Srbiji više može da se utiče tako što se izađe pred 10.000 ljudi da se nešto kaže, ili se snimi TV spot, prosto mislim da su svi ishodi unapred određeni. Da li izlaziš na izbore? Prokić je u jednom komadu napisao za jednog svog lika da je „melanholični ljubavni gubitnik“, tako bi se mogao opisati moj slučaj. Uvek izlazim na izbore iako sam već navikao da budem na strani na kojoj se gubi. Da li možeš da kažeš: Aleksandar Vučić je moj predsednik? Ne mogu da kažem neko je moj ili nije, on je predsednik u istoj meri kao što je bio i Toma, izabrali su ga. Šta ja sada da radim, ja sam glasao kako sam glasao. Da li imaš osećaj da je Vučić iskren kada kaže da će biti predsednik svih građana, bez obzira na kojoj su strani? Komplikovano je govoriti o iskrenosti, iskrenost je isto jedna vrsta manipulacije. Ti sebe možeš da ubediš u to da budeš iskren. To je kao u našem poslu. Glumac je najbolji kada tekst koji je neko drugi napisao govori toliko iskreno da mu gledaoci poveruju da ne glumi i da stvarno misli ono što priča. Da li je Vučić glumac? Da li će na kraju predstave biti oslobođen odgovornosti za sve što je činio, baš kao što nijedan glumac nije odgovarao za (ne)dela koja je počinio lik koga je tumačio? Čini mi se da kod nas većina onih koji dolaze na pozicije u vlasti svoje angažmane doživljava kao glumački zadatak. Svi ti ljudi se postavljaju u neke uloge i mi nemamo drugog načina da se odbranimo, osim da ih gledamo s ironičnom distancom. U stanju su da izvedu raznorazna čudesa koja nijedan teatar ne može da podnese. Vrlo sam skeptičan da ta predstava može da se završi demokratskim i mirnim izlaskom publike iz sale. Da li postoji bilo koja borba na opštem planu za koju si još spreman? Jedina borba za koju sam i dalje spreman je moj posao. Ne odustajem od toga da sa predstavama i filmovima u kojima igram idem na mesta gde me ljudi razumeju i da učestvujem u razmenjivanju kultura koje su naš prostor činile lepim i jedinstvenim, to je jedino na šta sam zbilja spreman. Pa ipak, i taj izlazak na scenu, mislim da jeste moj lični i društveni angažman, ja sam taj koji možda još uvek živi u verovanju da pozorište, film, to što radimo – može promeniti svet. Sa druge strane, nisam više spreman da mašem bilo čijim barjakom i da ubeđujem nekoga da nije on u pravu nego ja. Jer znam da ga neću ubediti, jer znam da sam uvek u manjini. Sve se završava tako da idem u Atelje na predstavu, a neki čovek mi u prolazu kaže: „Gde si, care!“ Dok mu ja tako počašćen odmahujem, on nastavlja : „Sve bi s tobom bilo u redu da nisi sa onim žutim ološem.“ To je otprilike domet mog govorenja. Govoriš mi da je vreme da se ćuti? Nisam rekao da je vreme da se ćuti. Ja sam rekao da sam ja ućutao. Ispostavilo se da se nama šta god da smo uradili, ili rekli, nikada neće zaboraviti na kojoj smo bili strani. U isto vreme od nas se očekuje potpuna amnezija. Od nas se zahteva da zaboravimo na kojoj su strani bili oni. Pričam ti o mojoj ćerki Dei koja danas ima 25 godina i koja nikada neće oprostiti Amerikancima što su nas bombardovali, mojim roditeljima koji nikada neće oprostiti Miloševiću što im je mlađeg sina oterao sa druge strane okeana u toku jednog dana - jednostavno „odveo“ ga od kuće, a ti me pitaš kako je moguće da pobeđuje čovek koji posle svega što je govorio i radio, na godišnjicu bombardovanja na svoju predizbornu konvenciju dovodi Šredera. Mogu samo da ćutim, ili da ti s ironičnim osmehom odgovorim: „Šta ti imaš protiv PROMENA?“ Vraćam te na početak našeg razgovora. Govoriš mi da si našao obalu sa koje samo posmatraš, da nećeš da se involviraš u ono što bi te poremetilo da budeš dobro u okviru svoje porodice, ali me i podsećaš na reči Miše Radivojevića koji je bio spreman da izgovori da se oseća krivim i odgovornim za ono što smo svojoj deci priredili i ostavili. Da li ti pada na pamet da u tom smislu nemaš pravo na odustajanje od javne pobune? Kada je 1999. pala prva bomba moja ćerka Dea je imala sedam godina. Gledao sam dnevnik, čule su se sirene ne samo na Novom Beogradu gde smo živeli, nego i sa televizora. Spikerku je počeo da obliva znoj, čuje sirene, a čita nešto što nema veze sa tim, onda joj unose najnoviju vest, počinje da je iščitava - „Upravo je počelo....“. U tom trenutku se moj pogled, koji je minut ranije obuhvatao celu sobu, suzio samo na moje dete i ništa drugo više nisam video. Tada sam prvi put doživeo to sužavanje na jedino bitno, na budućnost svoje dece. Posle toga su u raznim oblicima različite bombe nastavile da padaju po mojoj glavi, ali je moj vidik zauvek ostao sužen na moju porodicu i najbliže ljude oko mene. Pre dve godine sam radio film u Maroku, većina ekipe je bila iz Belgije, pričali smo o odnosu roditelja i dece. Kada sam im kazao da gotovo da ne prođe dan a da ne odem kod svojih roditelja, oni su me gledali potpuno belo, a Belgijanac mi je rekao da se viđa sa svojim roditeljima za Božić, Novu godinu i eventualno ako je nekome od njih rođendan, znači tri puta godišnje. Moguće je da se sužavanje mog vidokruga na najličniji krug može nazvati sebičnim, ali ja sam odustao od ideje da opšta situacija može da se promeni mojom aktivnošću. Šolja mleka koju smo stavili na neku ringlu je prekipela. Kada mleko zagori ono je zagorelo, koliko god pokušavali da ga zašećerimo, to se neće promeniti. Ja više nemam stomak da pijem zaslađeno zagorelo mleko. Šta je tebi prekipelo? Mi ne živimo normalno. Mi živimo u iluziji, pa i ovo što nas dvoje sedimo u kafani koja izgleda kao negde u svetu, sve je to iluzija. Mi svi svesno ili nesvesno podržavamo tu iluziju. Nigde danas u svetu ne cvetaju ruže, svuda postoji neki mehanizam po kome neke vlade padaju, dolaze nove, menjaju se politike, ali ljudi žive normalno. Kada odem u Kanadu, koja je moja druga domovina, i predam pasoš, carinik mi kaže „welcome home, sir“. Ja bih želeo da Srbija na taj način bude moja kuća. Da nas niko ne pritiska da svi skupa moramo svakodnevno da učestvujemo u nečemu što se zove politika - dajte da živimo, dajte da radimo, dajte nam pravo da ne znamo ko je premijer. Dajte nam osećaj da smo dobrodošli u svojoj kući bez obzira na to za koga smo glasali. Da li poznaješ nekog ko ima bilo koji drugi plan sa svojom decom osim da ih liferuje odavde? Da li poznajem takvog...? Dobro pitanje. Pa, ne. I konačno, šta misliš o ekskluzivnoj odluci žirija Sterijinog pozorja da ne dodeli nijednu pojedinačnu nagradu? Najzad pitanje o pozorištu! Počeću ovako. Osamdesetih godina dolazim u Atelje 212, igramo sjajne predstave, u Vojvodini i oko Pozorja tada nastupa period tzv. autonomaštva. Tadašnji upravnik LJubomir Muci Draškić, uz slaganje Upravnog odbora, odlučuje da iz svog protesta prema političkom trenutku Atelje 212 ne učestvuje na Sterijinom pozorju. Taj gest jeste nešto značio u tom trenutku, ali su i pozorište i Pozorje mnogo izgubili do ’97, kada smo posle više od decenije napokon ponovo nastupili na Pozorju sa „Turnejom“ Gorana Markovića. Koliko smo imali dobrih predstava, sjajnih glumaca, novih autora koji su izgubili u tom duuuugom međuvremenu... Mislim da danas imamo sličan efekat sa ovakvom odlukom žirija. Pa nije nikome od nas koji se bavimo ovim poslom nejasno da u teatru u Srbiji danas nemamo nekih – kako volimo da kažemo „nemačkih“ predstava. Bivalo je i ranije da žiri ne dodeli nagradu za najbolju predstavu, za tekst….ali nije bivalo da baš sve dezavuiše time što skreće pažnju da nam je pozorište užasno, da nema dobre predstave, da nema dobrog teksta, da nema ama baš nijedne dobre uloge, glumca, glumice, scene, kostima – da ne postoji ništa što zavređuje nagradu jer je „mediokritetski“. A s druge strane se dodeljuje „alibi“ nagrada svim učesnicima i specijalna nagrada gledaocima!? To mi je previše kontradiktorno i teško mi je da opravdam takvu odluku. Dakle, gest mi je jasan kao i pre par decenija u Ateljeu, ali efekat je poguban, kao što je bio i tada. Većina ljudi koji su u tom žiriju, jesu ne samo moji poznanici, već i ljudi sa kojima sam toliko toga uradio, pojedini su mi i prijatelji, svi su nosioci upravo te Sterijine nagrade koju ovoga puta nisu dodelili. Efekat koji su proizveli, nažalost je kontraefekat, ovim gestom neće napraviti boljitak koji su svojom kritikom pozorišnog trenutka i odnosa prema kulturi želeli da postignu. Oni koji su na sceni, koji svoje živote troše na važnost imaginarnih a za njih bitnih rešenja koja im znače život i na sceni i van nje, nisu ti koji utiču na brigu ili nebrigu o kulturnoj politici naroda i zemlje u kojoj živimo. Oni ništa ne rade da bi dobili nagradu, pa makar i Sterijinu, oni sve rade zbog sopstvene slobode i slobode onih kojima tu slobodu predstavljaju. Ta sloboda im je ovakvom odlukom oduzeta, izbrisana. Meni to tako izgleda.