Rat uživo - kako sam napustila Kabul

Sreda, 31. maj, peti dan ramazana u Kabulu, 8:25 ujutro. Sedim na terasi kuće-kancelarije u kojoj živim i pijem kafu, skrivena iza saksija od pogleda mojih avganistanskih kolega, koji poste od sufura koji je u tri ujutro do sedam uveče kada počinje iftar. Vera im zabranjuje da u vreme ramazanskog posta od sufura do iftara jedu i piju, čak i vodu. Potres (možda je zemljotres, u Kabulu koji je na preko 1.700 metara nadmorske visine zemljotresi su česti)… Talas toplog vazduha (ne, nije zemljotres, mora da je u pitanju eksplozija, bombe stvaraju talase vrućeg vazduha)… A onda jedna razarajuća, ali prigušena detonacija, praćena ogromnim, preko 30 metara visokim oblakom dima u obliku pečurke (da bomba je, ali u kom delu grada?). Improvizovana naprava, teška 1.500 kilograma eksploziva, navodno pakistanske proizvodnje, skrivena u cisterni za pražnjenje septičkih jama, kompanije sa kojom nemačka ambasada u Avganistanu ima ugovor, eksplodirala je na ulasku u takozvanu zelenu zonu u Kabulu. To je deo grada u kome je smešten najveći broj ambasada, uključujući i predsedničku palatu. Na jednoj od najprometnijih raskrsnica na kojoj se nalazi kontrolni punkt na ulazu u zelenu zonu, a na kojoj je vozač cisterne samoubica aktivirao bombu nakon što ga policija nije pustila da prođe, sumnjajući u verodostojnost njegovih papira, takođe se nalaze brojne lokalne firme, kao i televizijska stanica, banka, telefonska kompanija i supermarket. U radijusu od jednog kilometra od mesta eksplozije popucali su svi prozori na objektima. Kuća u kojoj živim u Kabulu udaljena je otprilike pet- -šest kilometara od mesta eksplozije. Prema podacima avganistanskog Ministarstva zdravlja 117 ljudi je poginulo, a preko 400 je ranjeno u ovom napadu. Strahuje se da je broj žrtava mnogo veći, jer policijske jedinice još uvek pronalaze delove tela žrtava pod ruševinama. Svako od mojih prijatelja ima ili poznaje nekog ko je nastradao ili bio povređen u ovom napadu. Dok se vraćao kući, jedan od naših čuvara takođe je zadobio lakše povrede od krhotina stakla koje su letele na sve strane. Prema podacima organizacija koje prate bezbednosnu situaciju u Avganistanu, uključujući Ujedinjene nacije, ovo je bio jedan od napada sa najvećim brojem civilnih žrtava u Kabulu još od oktobra 2001. godine, kada su američke snage i njihovi koalicioni partneri ušli u zemlju u potrazi za Al kaidom, koja je organizovala i izvršila napad u NJujorku 9. septembra 2001. i talibanskim vođama koje su im pružile utočište. Materijalnu štetu pretrpele su sve obližnje ambasade, uključujući i nemačku, koja je teško oštećena. Lokalna telefonska kompanija – Rošan, čija se zgrada nalazila tačno prekoputa nemačke ambasade, potpuno je uništena, a prema rečima portparola kompanije, u napadu je poginulo više od 30 zaposlenih, a preko 50 je ranjeno, od kojih je četvoro još uvek u kritičnom stanju. Četiri lokalna novinara Bi-Bi-Sija, koji su bili u automobilu u blizini raskrsnice, u trenutku eksplozije su povređena, a vozač je poginuo. Sedam bolnica radilo je bez predaha u danima koji su usledili posle napada, uključujući i obližnju bolnicu Emergency, koju vodi italijanska nevladina organizacija od 2000. godine, i u kojoj radi i medicinsko osoblje iz Srbije i regiona. U četvrtak, nakon sahrana, odana je pošta žrtvama na trgovima nedaleko od mesta napada. Predstavnici civilnog društva, uključujući mnoge nevladine organizacije, sastali su se da razmotre kako da se organizuju i vide da li postoji mogućnost da se održe mirni protesti. Političke grupe i pojedinci, koji su takođe bili na sastanku, pre svega Ahmad Zia Masoud, zahtevale su proteste, na negodovanje mirovno opredeljenih manjih grupa. Zia Masoud je smenjen sa mesta specijalnog savetnika predsednika Avganistana Ašrafa Ganija za vladine reforme u aprilu 2017. godine. On je brat pokojnog Ahmada Šaha Masouda, Tadžika (druga najveća etnička grupa u zemlji) poznatog i pod nadimkom Lav iz Panjšira, vođe Severne alijanse, ubijenog u atentatu 9. septembra 2001. godine. Od 29 organizacija koje su prisustvovale sastanku, četiri su se povukle, ostale su se složile da treba da se održe protesti protiv vlade i da se zahteva smena ministara koji vode bezbednosni sektor. Protesti su počeli u petak, 2. juna, šetnjom do predsedničke palate. A onda je policija otvorila vatru na demonstrante, koristeći bojevu municiju. Sedam ljudi (prema Bi-BI-Siju osam) ubijeno je, a oko tridesetoro je ranjeno. Među ubijenima bio je i Salem Ezađar, sin potpredsednika Senata i jedan od lidera političke partije DŽamijat-e islami (Islamsko društvo, politička partija koju je osnovao Burhanudin Rabani, početkom sedamdesetih godina prošlog veka). Ahmad Šah Masoud se priključio DŽamijatima dok je bio na studijama na Univerzitetu u Kabulu. Osnivač partije Rabani, koji je bio predsednik Avganistana od 1992. do 1996. kada su talibani ušli u Kabul a od 2010. godine bio je na čelu tada formiranog Mirovnog veća, koje je pregovaralo sa talibanima i drugim antivladinim grupama, poginuo je atentatu koji je izveo bombaš samoubica u njegovoj kući 20. septembra 2011. godine. Kabul je u petak uveče zanemeo. Ulice su bile prazne, ljudi skriveni po kućama. Iftar je bio neobično tih. Već treći dan zaredom grad se moli za mrtve. NJihove molitve se mešaju sa večernjom molitvom posle iftara (taravi je noćna molitva za vreme ramazana koju suniti mole posle iftara). Subota je bila pokušaj da se normalizuje život. Prodavci voća i povrća su izašli na ulice, iako je ceo centar grada ostao blokiran i okružen brojnim policijskim i vojnim snagama. Policija i druge bezbednosne snage apelovale su na građane da ostanu u kućama. U popodnevnim časovima u severnom delu Kabula počele su sahrane ubijenih u protestima 2. juna. Tri bombaša samoubice uvukli su se i povorku ožalošćenih, među kojima je bilo maltene celo rukovodstvo DŽamijata i aktivirali bombe skrivene u cipelama. Dvadesetoro ljudi je poginulo, 119 povređeno na sahrani. Jedan od povređenih bio je i potpredsednika Senata, otac ubijenog Salema Ezađara. Začarani krug nasilja, iz kog ova zemlja već 39 godina ne može da izađe, od 1978. godine kada je Narodna demokratska partija Avganistan – PDPA izvela takozvanu Saur revoluciju, nazvanu prema imenu drugog meseca u persijskom kalendaru i uspostavila Demokratsku Republiku Avganistan, nastavljen je. Nijedna od antivladinih organizacija koje deluju u zemlji nije preuzela odgovornost za napade u sredu i na sahrani u subotu. Talibani su kategorički, u dva saopštenja, odbacili odgovornost. Islamska država, njeno takozvano Horasan (antičko ime za Avganistan) krilo pokušalo je da pripiše sebi napade, ali navodni snimak u kome oni tvrde da stoje iza napada, nije dostupan. Avganistanska Nacionalna direkcija za bezbednost (NDS) veruje da iza napada stoji Hakani mreža, čuvena po brutalnim napadima na civile u Kabulu od 2001. godine. Hakani mrežu osnovao je jedan od vođa antisovjetskog džihada DŽalaludin Hakani, koji se 1995. godine pridružio talibanima. NJegovog sina Siradžudina je za zamenika talibanske Kveta šure (veća), 2015. godine imenovao Mula Ahtar Muhamed Mansur, koji je zvanično preuzeo vođstvo talibana nakon objave da je Mula Omar preminuo u Pakistanu 2013. godine. Mula Mansur je ubijen u američkom napadu bespilotnom letelicom, takođe, u Pakistanu 2016. godine. Mula Haibatulah je imenovan za novog vođu talibana iste godine. U utorak 6. juna, predsednik Avganistana, tehnokrata Ašraf Gani otvorio je dugo planiranu mirovnu konferenciju, pod nazivom Kabulski proces. DŽamijati su istovremeno izašli sa zahtevom da se smeni celo rukovodstvo sektora bezbednosti, preteći da ako ne dođe do toga, neće prezati ni od čega. Iako je čitav centar grada bio zatvoren, granata ispaljena iz nepoznatog pravca pala je u dvorište indijske ambasada, nedaleko od predsedničke palate u kojoj se održavala konferencija. Gani, etnički Paštun, miljenik Zapada i ugledni teoretičar, na momente izgleda kao čovek koji je potpuno odsečen od avganistanske realnosti. U petak nakon što je policija pucala na demonstrante, njegov kabinet je ostao nem, ne izdavši ni saopštenje. NJegov partner u vlasti, Abdula Abdula, iz partije DŽamijata (Gani i Abdula zajednički vode takozvanu vladu Nacionalnog jedinstva, koju je kao političko i izbalansirano etničko rešenje za neviđenu izbornu krađu 2014. godine, osmislio bivši američki državni sekretar DŽon Keri), u procepu je između zahteva njegove partije i zdravog razuma da se održi kakva-takva stabilnost vlade i zemlje. Ipak, izgledi da će zemlja ostati stabilna, i pored prisustva više od 10.000 pripadnika stranih trupa, nakon krvavih događaja u poslednjih nedelju dana, mali su. Epilog Subota 3, jun. Čuvar iz moje kuće, lakše povređen u napadu u sredu 31. maja, korpulentni dobričina stoji pored automobila i sa tugom u očima me pita zašto idem iz zemlje. „Nemoj da ideš. Biće sve u redu. Bog će nam pomoći.“