Alarm za fatalni pad

Zanemarimo sve ono što se može učitati kao pozadina i razlog za presedan-odluku u istoriji Sterijinog pozorja dugoj 62 godine. Zanemarimo pozorišne i političke igre koje su dovele do skandalozne odluke žirija da nagradu dodeli svima i nikome. Obratimo se kompetentnima i dobićemo jednostavno objašnjenje na nivou psihološke dijagnoze uglednog psihoterapeuta, koji nam je dozvolio da ga citiramo, ali ne i da ga predstavimo. A to što nam je rekao glasi: „Dodeljivanjem nagrade svima, umetnici, a sa njima i publika, dovedeni su na nivo predškolske dece koja na dečjem takmičenju sva dobiju medalje, kako bi učila da je važno učestvovati, a ne pobediti, kako bi razvijala motivaciju i doživljaj zajedništva, i kako deca koja vide da ne mogu da pobede, ne bi unapred odustala.“ Žiri od imena, prezimena, karijere i značajnih uspeha, umesto da dodeli nagrade koje imaju veliki značaj, bar u istorijskom smislu, odlučio se na protest. Umesto da protest bude u obrazloženjima, ili nedodeljivanju neke od nagrada, ovaj i ovakav žiri je odlučio da nagradu dodeli svim učesnicima Pozorja. Učinili su to glumac predsednik žirija Predrag Miki Manojlović, kompozitorka i akademik Isidora Žebeljan, reditelji Nikita Milivojević i Aleksandar Popovski, te glumica novosadskog pozorišta na mađarskom jeziku Ujvideki sinhaz, Emina Elor. Umesto da citiramo njihovo nejasno saopštenje koje je publika izviždala, suvislije je citirati Mikija Manojlovića iz Politike, gde je objasnio da su predstave predstavljale „osrednjost“, koja je ponekad imala nekakve vrhove i tokove u maloj Srbiji, ali je raspadom Jugoslavije Sterijino pozorje izgubilo svoje mogućnosti, odnosno nema kapacitet: „Došlo je do toga da smo dobili nekoliko domaćih pisaca, adaptacija velikih dela velikih pisaca i nekoliko kompilacija. Zaključili smo da je ovo naš S. O. S. signal koji smo poslali dodeljujući nagrade svim učesnicima u koje smo računali i selekciju Krugovi i sve ljude okolo i publici koja je sve to pomno pratila. Bez želje da bilo koga ponizimo ili unizimo. Mislim da ovde nije bilo kvaliteta da se dođe u kompromisnu situaciju da se dodele dve-tri nagrade. Bilo je možda ljudi koji su mogli da ih dobiju, ali niko, nijedna kategorija nije bila takva da se bez pogovora mora dati priznanje. Nismo želeli da podržimo negovanje postojećeg stanja koje iz dana u dan daje sve tanje rezultate.“ Odluka žirija je proteklih dana proglašavana sebičnom, egzibicionističkom, elitističkom… Pominje se politička pozadina ovog čina, što je Manojlović odmah demantovao rekavši za Radio Slobodnu Evropu da „nikakvog političkog elementa niti pritiska nije bilo“. Po mišljenju Ksenije Radulović, dramaturškinje i docentkinje na Fakultetu dramskih umetnosti, „učitavanje pozadine sa političkom konotacijom, mada do sada niko nije izneo konkretne argumente, pokazuje i jedan dublji simptom stanja u kojem se celokupno društvo nalazi. Kao posledica politizacije društva preko svake mere, formira se i model mišljenja po kojem su svi ljudi koji su dobili mandat za bilo kakvu vrstu odlučivanja, po definiciji nečasne ličnosti. To, naravno, i ne treba da čudi u zemlji u kojoj je i za posao spremačice potrebna partijska podobnost.“ Možemo sa žirijem polemisati, kao što se svake godine i polemiše, ali donošenjem ovakve odluke otvaraju se brojna pitanja. Recimo, da li je misija Sterijinog pozorja samo da čuva i neguje domaće autore odnosno autore na srpskom jeziku? Ili, u kakvom je stanju naše pozorište, gde ide naše dramsko obrazovanje i šta je sa praizvedbama domaćih tekstova? Najčešće se kao oštećeni ovakvom odlukom pominje reditelj Kokan Mladenović. Navodno, u startu se znalo da njegova adaptacija slavnog dela Ive Andrića i režija komada Na Drini ćuprija ne sme da dobije nagradu. Nagradio ga, je, ipak, Okrugli sto kritike koji je njegovu predstavu proglasio najboljom. A on je na društvenim mrežama optužio žiri, svakog člana po imenu, da su „zarad najvulgarnijih političkih presija, ili neoprostive količine ličnih sujeta, svojim odlukama ponizili sve glumce, reditelje, scenografe, kostimografe, kompozitore, koreografe, i samu instituciju Sterijinog pozorja.“ Miodrag Miki Radonjić, direktor Pozorja i selektor Festivala, objašnjava za NIN da je kao član žirija 12 domaćih i regionalnih pozorišnih festivala, insistirao da se uvek dodele sve nagrade, smatrajući da unutar referentnog sistema koji čine selektovane predstave, postoji nešto što se izdvaja u svakome od pojedinačnih segmenata jednog pozorišnog čina. Ksenija Radulović kaže da je reč o „izrazito radikalnoj odluci žirija koji je, inače, propustio da u saopštenju na transparentan način navede svoje stanovište o umetničkim aspektima viđenih predstava kao i produkcije“. Tim povodom, precizira ona, nameće se nekoliko tema koje treba međusobno razdvojiti: „Takva preradikalna odluka uvek nosi opasnost da bude i kontraproduktivna, što se i videlo po uglavnom gnevnim reakcijama pozorišne javnosti. Međutim, najupadljivija posledica takve burne reakcije jeste izolovanje teme nagrada kao dominantne, ako ne i jedine značajne. Na taj način se težište debate maksimalno redukuje: naime, jedina debata koja se artikuliše jeste ona vezana za temu nagrada, a pitanje modela festivala i umetničke konkurentnosti ostaje u potpunosti van fokusa – ove godine selekcija je vraćena na (samo) domaći dramski tekst, što znači da okvirno polovina produkcije ne ulazi u konkurenciju, a snižavanju konkurentnosti dodatno doprinosi i smanjenje broja premijera, usled poznatih finansijskih razloga.“ Sarajevski reditelj Haris Pašović, čiji je projekat Za šta biste dali svoj život bio u selekciji Krugovi na ovogodišnjem Pozorju, pozdravio je odluku žirija rečima: „Aca, Nikita, Isidora, Miki i Emina učinili su jedan od najznačajnijih koraka u kulturi u regionu u posljednjih nekoliko decenija. Oni su uključili alarm. Pozvali su nas na buđenje i akciju. Rekli su nam: Nema više obaranja standarda! Nema više spuštanja ljestvice! Solidarišimo se. Sačuvajmo dostojanstvo pozorišta, kulture i svoje lično dostojanstvo. Budimo svi zajedno, a ne jedni protiv drugih! Žiri je napravio istorijsku prekretnicu u kulturi u regionu. Oni su najhrabriji među nama. Ako budemo sposobni da čujemo šta su rekli, imamo šanse da zaustavimo fatalni pad.“ Nekadašnji uspešni direktor Srpskog narodnog pozorišta i pozorišni kritičar Aleksandra Saša Milosavljević, objašnjava za NIN da su stvari toliko jednostavne da komplikovanije ne mogu biti i postavlja pitanje: „Da li je poruka da nagrade dodele svima (znači nikome) poslata na tačnu adresu? Jer, zadatak žirija je da od festivalske ponude izabere najbolje, a ne da procenu vrši na osnovu normalnih, boljih ili apsolutnih kriterijuma. Svojom odlukom žiri je nesumnjivo povredio stvaraoce koji se ionako muče s (ne)uslovima, lošim zakonima, malim budžetom. Ostaje da vidimo hoće li odgovorne za rđavo stanje našeg pozorišta i posle ovakve odluke žirija boleti uvo za ono za šta su odgovorni. Ako se sada ipak uzbude, naše pozorište ponovo će postati toliko komplikovano da će sve opet biti jednostavno. Do tada će rasprave o teatru, kao i ova o nagradama na Pozorju, izgledati poput tuče u mehani na Ibarskoj magistrali kad se pogase svetla. Ne zna se ko se s kim tuče, a ni zbog čega zapravo.“ Vratimo se na kraju psihoterapeutkinji s početka ovog teksta, koja u svojoj izjavi za NIN još kaže: „Nedodeljivanje nagrada je odraz nemoći članova žirija da izađu i glasno izgovore da su kao žiri bili nemoćni da obave posao zbog koga su tu, i nemoćni da ponesu odgovornost za neobavljeni posao. Pokušaj da se to prikrije dodeljivanjem nagrade svima, sličan je malom detetu koje u igri skrivanja pokrije oči rukama, pa misli da ga niko ne vidi.“ Medenici dupla kruna Na Pozorju ipak ima dobitnika nekih Sterijinih nagrada, koje nije dodelio zvanični žiri. Tako je nagradu za pozorišnu kritiku dobio naš saradnik i teatrolog Ivan Medenica za tekst Ubojita značenja, objavljen 12. novembra 2015. u NIN-u. Sem toga, Medenica je dobitnik i nagrade za teatrologiju „Jovan Hristić“ za knjigu Tragedija inicijacije ili Nepostojani princ, u izdanju Klia i FDU Beograd. Čestitamo Ivanu Medenici na ovim uspesima.