Kada su divovi marširali

Za ove zadušnice zapalio sam svećice za pokojne roditelje u Vidovom hramu. Pored stopala boga Vida ukazala se, u hrastovini, zgodna pukotina u koju sam udenuo svećice, i, gle, one su počele, baš, radosno da gore. Čini mi se, mnogo bolje nego da sam ih zapalio u mokranskoj ili belopalanačkoj crkvi. Nego, nije prošlo mnogo od Svetog Germana, kada sam razgovarao sa gromovima, a stari zaboravljeni gromovnik se, za Duhove, opet, oglasio sa, doslovce, pedesetak gromova (!?) u pola sata!? Hteo je, valjda, da potvrdi Srbima da se, eto, oslanja na mene, a vi sad vidite kako ćete i šta ćete! Ali, život ide dalje i ne voli mnogo iza sebe da se osvrće. Elem, sedim go u ligeštulu, nešto piskaram, neću vam reći šta, kad u Vidovo, iz šumarka, upadaju mi na posed sedmorica crnpurastih momaka! Prolaze pored mene kao pored turskog groblja i sednu, malo dalje, u Vidovu akademiju, i, ćaskaju li ćaskaju. Tu meni krv suvoplaninska, južnjačka udari u glavu. Navučem farmerke i klompe na sebe, ne uzmem sekirče. Jer, bojim se neko od njih nešto će mi nepristojno reći i, eto ti, začas, nesreće! Kažem, na lošem engleskom, nezvanim gostima da su na privatnom posedu i da treba da se, odatle, udalje. Oni pogledaju u moje ljutite plave arijske oči, pa u široka vikinška ramena preplanula od Nepobedivog Sunca i smesta napuste Vidovo izvinjavajući se, takođe, na – lošem engleskom. Odmah zovem Jelenu iz Komesarijata u Divljani, a ona se, jadna, izvinjava: „Znate, ovo je nova tura! Ne brinite, neće vas više niko iz izbegličkog kampa uznemiravati!“ Zovem i Sašu Rančića, šefa belopalanačke policije. A on kao da zna zašto ga zovem, pa se ne javlja. A i u Nišu su grdne pripreme za pompeznu paradu policije povodom njenog praznika. Napišem mu SMS poruku: „Obraćam ti se kao ovlašćenom licu da me zaštitiš od upada nezvanih stranih državljana na moj posed!“ I, shvatite ovo kako god hoćete! I nešto razmišljam; šta bi bilo kada bi se našem Aleku pojavila u dvorištu u Jajincima, grupa nepoznatih momaka i da prođu pored njega kao pored spomenika te da sednu nasred avlije i da ćaskaju kao na dedovini. I, shvatite ovo kako god hoćete! Aman ljudi! Nisam pobegao od Beograđana da bih u Vidovu ćaskao sa Sirijcima! Mada Srbija će, sve više, biti pribežište i za Evropljane! Svetski klimatolozi tvrde da će, uskoro, Srbija biti poželjna rajska zemlja i za izbeglice iz Evropske unije, pre svega, ove iz Holandije, ali i Nemačke!? Bajdvej, moraćemo da gradimo nove prihvatne centre! Sem ako neće Alek, recimo, da ustupi Angeli Merkel neko sopče u Jajincima! Ali, avaj, tu je i Federika Mogerini, i Bilja nema ništa protiv da dođe u Vidovo. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na sve to dodaje: „Ako je Kenet Klark tvrdio da je Adam pravljen na Rtnju, onda se, evo, posle toliko milenijuma, usled globalnih klimatskih promena, sve vraća na svoje! A Srbija će, po svoj prilici, dobiti ponovo i Panonsko more! Naravno, to podrazumeva da se Ćerdapska vrata kod Golupca, opet, zatvore...“ Po drevnom srpskom predanju, divovi iliti titani, pocepali su Atlas, to jest Južne Karpate, i kroz Đerdap je isteklo Panonsko more da bi se tu stvorila rajska zemlja. Američki istraživač Cezar Bred, ekspert za divove, tvrdi: „Ako su tačne ove priče o divovima koji su došli sa drugih planeta, onda je 90 odsto ljudske istorije obična laž, uključujući i Darvinovu teoriju“ Na sve ovo moja Crna ovako razmišlja: „Ako će Srbija opet biti centar sveta, onda se, valjda, važne odluke više neće donositi u Briselu, već u Vidovu!“