Primedbe koje poslanici ne žele da čuju

Narodna skupština još nije razmatrala Godišnji izveštaj zaštitnika građana za 2016. godinu, iako joj je dostavljen još pre tri meseca. Imajući u vidu da Skupština nije stavila na svoj dnevni red ni prethodna dva godišnja izveštaja, kao ni izveštaje drugih značajnih nezavisnih organa, opravdano je strahovanje da ni ovaj izveštaj neće biti razmatran. To nameće pitanje zašto je važno da Skupština razmatra godišnje izveštaje zaštitnika građana. Pre svega, zato što je to tako propisano. Ta obaveza proističe iz Zakona o Narodnoj skupštini, kao i njenog poslovnika o radu. Skupština je najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti, te mora, kao primer ostalima, da postupa zakonito i pravilno. Osim toga, raspravom o izveštajima zaštitnika građana ostvarila bi se Ustavom i Zakonom utvrđena kontrolna funkcija Skupštine, koja je dužna da nadzire zakonitost rada Vlade i organa državne uprave, s jedne strane, kao i da prati poštovanje ostvarivanja ljudskih prava, s druge strane. Drugi, ne manje bitan razlog neophodnosti razmatranja godišnjih izveštaja zaštitnika građana je u tome što ti izveštaji, osim podataka o njegovim aktivnostima, sadrže i opštu ocenu poštovanja prava građana, podatke o uočenim nedostacima u radu organa uprave, kao i predloge za poboljšanje položaja građana u odnosu na organe uprave. To su dragoceni podaci. Za narodne poslanike je od suštinskog značaja i oni su po logici stvari zainteresovani da se suoče sa nalazima nadležnog organa koji, shodno svom mandatu, sistemski prati poštovanje prava građana i kontroliše zakonitost i pravilnost rada organa javne vlasti. U Godišnjem izveštaju zaštitnika građana je naglašeno da je stanje prava građana i dalje obeleženo nepovoljnom ekonomskom situacijom i nedostatkom pravne sigurnosti. Najavljene i sprovedene aktivnosti organa vlasti na unapređenju opšteg stanja još uvek nisu dovele do željenih rezultata. U prilog tome je činjenica da se zaštitniku najveći broj građana obraća povodom kršenja socijalnih i ekonomskih prava. Takođe, trećina svih obraćanja odnosi se na tzv. lošu upravu, pre svega neblagovremeni rad administracije, nemaran odnos prema poslu i očigledno pogrešnu primenu prava. Pošavši od toga da je napred navedenim okolnostima izložen svaki građanin, u toj situaciji naročito su pogođeni pripadnici ranjivih grupa. U Srbiji nije uspostavljen funkcionalan sistem otklanjanja nepravilnosti u radu organa javne vlasti. Nedostaje efikasan sistem koji bi obezbedio da se kontrola rada organa vlasti primarno ostvaruje na nivou neposredno nadležnih organa, kao i korišćenjem propisanih pravnih lekova pred organima uprave i pravosuđa. Nemajući dostupnu i delotvornu mogućnost da problem izlože i reše na taj način, građani se u većini slučajeva obraćaju zaštitniku kao prvoj, a ne poslednjoj kontrolnoj instanci. Uprkos neostvarivanju propisane interakcije između zaštitnika građana i Skupštine, ali i drugih organa javne vlasti, ohrabruje da su u proteklom periodu državni službenici i većina rukovodilaca organa uprave uspeli da održe dostignuti nivo izuzetno dobre saradnje sa zaštitnikom. Preovladala je svest o doprinosu njegovih preporuka za unapređenje zaštite prava građana, time i zaposlenih u organima uprave. Neophodno je da Skupština što pre, najpre na nadležnim odborima, a zatim i na plenarnoj sednici, pristupi razmatranju Godišnjeg izveštaja zaštitnika građana. Nažalost, ostvarivanje navedenog otežavaju prisutne insinuacije da nalazi zaštitnika predstavljaju puku kritiku uperenu protiv vlasti. U tom kontekstu, indikativno je često upućivano, retoričko pitanje „zašto je zaštitnik građana toliko kritičan prema organima vlasti kad ima veliku platu?“ vršilac funkcije zaštitnika građana