Sterilizacija Sterije

Nije sve trulo u državi Srbiji. Recimo, potreba za pravim vrednostima, za kulturom. I pored decenijskog gušenja koja su sprovodile, više ili manje, sve vladajuće ekipe u Srbiji, kultura opstaje u zavidnoj meri. Dakle, nisu sasvim istrebljeni oni koji misle svojom glavom, koji se ne daju lako izmanipulisati, i u tom svom naumu spremni su da plate – i plaćaju – visoku cenu. NJihova jeres je odbijanje da se umreže u postojeću matricu javnog života, koju je najbolje definisao jedan srpski ministar glagolom kraduckanje. Takvih građana, čija moralna načela nisu kontaminirana lukrativnim delatnostima šireg spektra, ima kako među onima koji kulturu stvaraju, tako i među onima koji se kulture ne odriču. Posle odluke žirija ovogodišnjeg Sterijinog pozorja razvila se u medijima i po društvenim mrežama žustra polemika između protivnika i branitelja (ovih drugih istina u manjem broju) takvog postupka. Mišljenja se sukobljavaju oko pitanja ima li žiri pravo na nedodeljivanje svih nagrada na jednom festivalu, da li je reč o nedovoljnoj oceni za njegovu selekciju ili za celokupnu pozorišnu produkciju, jesu li dve „specijalne“ nagrade – svim učesnicima i svoj publici – demagoška manipulacija ili nagrada opstajanju pozorišta u neuslovima, ili je ipak – kako se u dodatnom objašnjenju čulo – činom nedodeljivanja nagrada upućena radikalna osuda bezidejnosti sveukupne domaće teatarske scene. Neprecizno obrazloženje žirija, propraćeno još maglovitijim i kontradiktornim objašnjenjima, izazvalo je lavinu dodatnih komentara, pri čemu se broj različitih pristupa temi širio geometrijskom progresijom. U kakofoniji glasova čulo se i da sve nagrade treba ukinuti jer jednostavno ništa ne valja. To je ista ona logika po kojoj su u Srbiji sve vlasti loše, pa zato nema potrebe da se postojeća menja. U rašomonijadi koju je izazvala odluka žirija Sterijinog pozorja, u javnosti je najprisutnije blanko zgražavanje bez obrazloženja. Ono što je simptomatično, i svakako najzanimljivije, jeste da se niko od dušebrižnika koji brane postupak nedodeljivanja nagrada žirija Sterijinog pozorja, nije okrenuo protiv aktuelne politike srpske vlade koja za kulturu izdvaja minimalna sredstva, i najavljuje dodatna smanjenja. Naravno, država koja javna preduzeća koristi za zapošljavanje partijske vojske, i njihove enormne gubitke sanira novcem poreskih obveznika, država u kojoj svakodnevno krše Ustav oni koji bi trebalo da ga sprovode u praksi, takvoj državi je prioritet neutralisati sve one pojedince koji šire „jeres“ slobodnog mišljenja. Te poslednje Mohikance koji nisu na državnoj plati, koji žive od svoga rada, te „slobodnjake“, valja što više poniziti tako što im se s vremena na vreme baci po neka koska, a onda se raznim trikovima umanji cifra iza one nule koja se iz državnog budžeta izdvaja za kulturu. Istovremeno kreature od ministara i državnih sekretara pa sve do nižih poslenika, izgovaraju fraze tipa da je kultura ta koja čini identitet jednog naroda. Međutim, naprednjačkoj vlasti nisu potrebni građani sa identitetom. Naprotiv! NJihovi idealni podanici su bića čije se kulturološke potrebe namiruju u rijalitijima. I zato sve što radi postojeća vlast svodi se na ubijanje identiteta, na vrhu i na lokalu. Profili ministara odgovaraju mentalnoj matrici nižih struktura. Budući da u savetima kulturnih institucija sede hostese, krupijei, serviseri rashladnih uređaja, onda je i prirodno da o njihovoj bezbednosti brine keramičar. Uostalom, već sam nadimak vladajuće stranke je ponižavanje zdravog razuma. Nikakvih tu „naprednjaka“ nema. Nazadovanje Srbije koje se dešava otkako su na vlasti SNS i njeni koalicioni veziri, ostvaruje se brzinom čizama od sedam milja. Glavni radovi na dekonstrukciji pameti su obavljeni, i trenutno se izvode kapilarne intervencije. Kod „naprednjaka“ sve može, i zato su oni pravi Sterijini rodoljupci. Svemu će se prikloniti ukoliko im je od koristi. Jednu priču govore u Berlinu, a drugu u Moskvi. U Briselu su evropejci, a kod kuće rodoljupci. Rasprodali su Srbiju za sitne pare. Tužno je da umetnici od integriteta, sa delom iza sebe, prave sramne kompromise, dozvoljavaju niščima duhom da kontaminiraju kulturne institucije koje su stvarane decenijama. I tako, dok pozorišni ljudi dramatizuju Sterijino pozorje, „naprednjaci“ ga sterilišu.