Kako su diletanti proćerdali 30 milijardi dolara

Prošla 2016. bila je izgleda jedna od boljih poslovnih godina - skoro 60 odsto privrednih društava u Srbiji je ostvarilo profit, a neto finansijski rezultat cele privrede dostigao je 229,3 milijarde dinara, saopštila je pre nekoliko dana Agencija za privredne registre. No, sa tim profitom od oko dve milijarde dolara mogao bi da se pokrije samo petnaesti deo gubitaka, koje je srpska privreda nagomilala u prethodne dve decenije. Tako bar proizlazi iz analiza profesora Dragoslava i Slobodana Slovića, autora knjige „Spasavanje srpske ekonomije“. Posle detaljnog „češljanja“ brojnih ekonomskih parametara od početka 1995. do kraja 2015, njihova računica je pokazala da su u tom periodu ukupni poslovni dobici iznosili 66 milijardi, a gubici 96 milijardi dolara. Za tu razliku od 30 milijardi dolara uvećani su dugovi, objašnjava jedan od autora, Dragoslav Slović, uz opasku da su dobici i gubici u bilansima privrede samo kao vrh ledenog brega, posledica, a ne uzrok porazne neefikasnosti. „Kod nas je skoro odomaćeno mišljenje da je `pljačkaška` privatizacija glavni uzrok svih nevolja i u ekonomiji, i u državi. Time se krivica za loše stanje prebacuje na pogrešan kolosek, jer čak i ako se neko preduzeće proda ispod cene, na taj način se ne smanjuje kapital, već se samo menja vlasnik. Za naše teškoće nije kriva vlasnička distribucija kapitala, već to što je kapital upropašćen, bez obzira na to u čijim se rukama nalazi. Nije, dakle, problem u tome da je neko kapital prisvojio kroz `pljačkašku` privatizaciju, već što ga više uopšte nema, tako da on nije ničije vlasništvo“, objašnjava Slović. Za razliku od protivnika privatizacije, on tvrdi da je njeno odlaganje doprinelo daljoj propasti privrednog potencijala. Kao primer navodi kompleks zemljišta u Makiškoj dolini, koji je od centra Beograda udaljen samo sedam kilometara. „Da je taj kompleks pre 27 godina prodat za jedan dinar, bio bi to dokaz surove pljačkaške privatizacije. Ali, da je prodat makar i za dinar, do sada bi država od toga imala efekte od oko 100 miliona dolara. Umesto toga, to zemljište je i dalje degradirano, a troškovi da se ono osposobi za korišćenje su u međuvremenu samo postali još veći. Zato, kamo sreće da je 1990. ono prodato za jedan dinar“, kategoričan je Slović. Na izvestan način ovu argumentaciju potvrđuje i analiza finansijskih izveštaja APR-a. Dve poslednje godine cela privreda završila je u plusu, a društvena preduzeća i dalje gomilaju gubitke. Ona su 2015. uknjižila minus od skoro dve milijarde, a lane još 1,6 milijardi dinara. U odnosu na njih čak i javna preduzeća deluju kao uspešne firme, jer su 2016. imale za 21 milijardu dinara veću dobit od gubitaka. Za Slovića problem nije toliko kupoprodajna cena, koliko način na koji su ekonomski resursi korišćeni nakon privatizacije. Razumnim korišćenjem resursa posle privatizacije bi za osam do 10 godina moglo da se kompenzuje to što su neke firme prodate ispod realne vrednosti. Zato su, zaključuje on, pravi problemi na drugoj strani. Umesto tranzicionih grešaka, u prvi plan ističe dva druga uzroka za sunovrat srpske ekonomije - razbijanje jedinstvenog jugoslovenskog tržišta, s tim što su i ti efekti bili skoro zanemarivi po razornoj snazi u odnosu na sankcije. Samo zbog sankcija privredni potencijal, meren vrednošću kapitala u dolarima stalne vrednosti, bukvalno je prepolovljen, a direktna šteta naneta privredi Srbije je oko 30 milijardi dolara. Još toliko je Srbija izgubila zato što se od uvođenja sankcija nije ekonomski razvijala kao sve druge zemlje sveta. „Nakon toga, naša ekonomija uplivala je u vode neoliberalizma pre nego što smo u svesti isplivali iz samoupravnog socijalizma. Brzo smo se sreli sa surovom snagom monopola i uticajem kompanija koje su ekonomski jače od mnogih država, a naša nevolja je što ne pokušavamo da iskoristimo prednosti tog sistema, već sve vreme trošimo snagu u borbi protiv nečega što je prirodni proces, bez velikih šansi da u toj borbi pobedimo“, kaže Slović. Autori u knjizi pišu da u tranzicionim krizama diletanti počinju da igraju glavnu ulogu. A oni, kad uđu u igru, postaju gori od profesionalnih varalica, jer profesionalne varalice znaju dokle mogu da idu, a diletanti ni to ne znaju. Razmatrajući moguće programe ozdravljenja srpske ekonomije oni su analizirali brojne recepte, počev od Ruzveltovog NJu dila, preko Maršalovog plana do velike privredne reforme u SFRJ. Nijedan od tih programa, međutim, nije prikladan za današnje ekonomske probleme Srbije. Niko nije imao više kriznih žarišta u isto vreme kao što je to slučaj sa Srbijom na početku 21. veka, ističe Slović. On je, ipak, uveren da je za nas najbolji model koji je koristio Frenklin Ruzvelt. „Sva mudrost je u tome da je njegov novi ekonomski program pratio i sjajan politički program. Mudra Ruzveltova politika spasila je američku ekonomiju, jer su i dobre ekonomske mere nemoćne ako ih ne prati razumna politika. Mudra politika je spasila ekonomiju SAD, jednako kao što je nerazumna politika bila uzrok njene ekonomske propasti“, ističe Slović uz opasku da je, ma koliko to lepo zvučalo i lako izgledalo, najteže definisati šta je to „razumna politika“. Autori knjige smatraju da je to politika sposobna da u kriznim vremenima okupi i aktivira sve snage i da ih usmeri u istom pravcu. „Nema razumne ekonomije ili bilo kakve organizacije u kojoj delovi celine slede pojedinačne interese ma koliko da su oni dobri. Mnoštvo dobrih ciljeva koji su suprotstavljeni, gore je rešenje za ekonomiju od najlošijeg programa iza koga stoji nacija kao celina. Parcijalni programi i mere u ekonomiji nikad ne vode ka prosperitetu, ma koliko da su stručno zasnovani. Zato oživljavanju srpske ekonomije mora da prethodi nacionalni konsenzus i prihvatanje jednog ekonomskog programa. Za sada se takav program ne prepoznaje, niti predlaže u konkretnoj formi“, zaključuje Slović. Autori knjige podsećaju da je u poslednjih pola veka realizovano 17 različitih reformi. Veliki broj reformi predstavlja veliko iskustvo, ali one dokazuju i da su reformatori stalno lutali, da reforme nisu bile dobre. Ekonomski život u Srbiji u velikoj meri svodio se na reformisanje prethodnih reformi. „Kao nacija skloni smo da i od malih zahvata pravimo velike priče, pa su mnoge od tih 17 reformi zapravo bile sitne zakonske promene, koje su političari predstavljali kao krupne reformske mere. Stanje u kom se danas nalazi naša ekonomija zahteva reforme daleko većeg obima i dubljih zahvata. U javnosti se one uvek doživljavaju kao teške i bolne mere, jer se njima otklanjaju propusti i greške iz prošlosti, a to nije moguće bez velikih odricanja. Danas se, međutim, ne mogu očekivati niti zahtevati odricanja, pošto najveći broj građana živi na granici egzistencije“, zaključuje Slović. Ako je suditi po zaključcima do kojih su došli autori knjige „Spasavanje srpske ekonomije“, novi premijer Srbije, ko god to bude, moraće najpre da obezbedi političku podršku i konsenzus za reforme, pa tek onda da krene u njihovo sprovođenje. U suprotnom uskoro će neko drugi moći da konstatuje da ni 18. ekonomska reforma u Srbiji nije bila ništa uspešnija od prethodnih 17. Mada, s druge strane, autori u knjizi podsećaju i da veliki reformatori uglavnom za života nisu bili popularni i da zbog toga „racionalni“ političari izbegavaju reformske mere. One danas ne donose popularnost, a malo je ko spreman da se žrtvuje za budućnost. Zato se deci u Srbiji već 25 godina umesto bolje budućnosti ostavljaju uglavnom samo veći dugovi.