Terezina pokora

NJena partija je za više od pet procenata poboljšala rezultat s prethodnih izbora, ponovo osvojila najviše (13,6 miliona, ili 42,4 odsto) glasova i imaće najviše (318 od 650) poslaničkih mesta, ali su takav ishod mnogi u partiji i van nje doživeli kao ponižavajući, a njena premijerska pozicija se na duži rok čini neodrživom. NJegova stranka je po broju osvojenih mandata (262), mada ne toliko i po broju osvojenih glasova (12,8 miliona, ili 40 odsto), daleko zaostala, ali se taj poraz u datim okolnostima vidi kao uspeh, među pristalicama čak i kao veliko ohrabrenje; dok se on sam, protivno svim očekivanjima, učvrstio na mestu vođe opozicije. Takav je neobični, paradoksima ispunjen svet savremene britanske politike, gde izgleda više ništa nije kao što izgleda, i gde se obrti dešavaju učestalošću primerenijom nekoj televizijskoj seriji; poput, recimo, Kuće od karata - koja je, nije zgoreg još jednom podsetiti, pre nego što je u američkoj verziji postala globalno popularna, izvorno bila britanski proizvod. Prošlog leta, Tereza Mej je došla na čelo Konzervativne stranke i preuzela upražnjeno premijersko mesto s glavnim zadatkom da počisti nered koji je za sobom ostavio njen prethodnik Dejvid Kameron, najpre nepromišljenom odlukom o raspisivanju referenduma o izlasku zemlje iz članstva u Evropskoj uniji, a onda i neočekivanim porazom na tom izjašnjavanju, čime je i bez namere bukvalno preusmerio tok britanske istorije. Iz postreferendumskih obračuna u vrhu stranke u kojima su na sve strane sevali figurativni noževi - neki zabijeni u grudi, većina u leđa - dotadašnja ministarka unutrašnjih poslova izašla je neokrznuta, i za novog šefa vlade i partije potom instalirana bez mnogo priče. U stranci se na nju gledalo kao na najbolji izbor za novog lidera, posebno s obzirom na to ko su joj bili protivkandidati; „siguran par ruku“ koji će zemlju iz EU izvesti pod uslovima koji će zadovoljiti i sve agresivnije radikalno antievropsko krilo konzervativaca, koje sada zahteva i „tvrd“ bregzit, tj. radikalan raskid s Unijom - pa nek’ košta šta košta. Nepunih godinu dana kasnije, torijevci su posle prošlonedeljnih izbora bez apsolutne većine u parlamentu, i, kako bi tu većinu nekako namakli, prinuđeni da traže podršku najjače stranke u Severnoj Irskoj, poprilično mračnjačke Partije demokratskih unionista (DUP), koja će u novom sazivu parlamenta imati deset poslanika; u vreme kada je ovaj broj NIN-a odlazio u štampu, pregovori o ovom savezništvu su još bili u toku. A Mejova? Ona je politički „mrtvac koji hoda“, konstatovao je - ne prikrivajući zadovoljstvo zbog takvog razvoja situacije - Kameronov ministar finansija DŽordž Ozborn. Tako misle i mnogi drugi; zapravo, skoro svi, sem nje same i sve užeg (a i inače oduvek uskog) kruga njenih najodanijih saradnika. Ozborn je lane bio više nego voljan da se nađe i u rekonstruisanoj vladi nove premijerke, da bi ga ona hladno i prezrivo najurila iz kabineta; jasno je zašto je njegovu tadašnju ozlojeđenost sada zamenilo likovanje. Ali to ne znači da je njegova ocena preterana. Mejova je prevremene izbore, za koje je prethodno mesecima tvrdila da su nepotrebni i da ih neće biti, isprovocirala pravdajući to željom da vladi obezbedi stabilnu većinu (uoči ovih izbora ona je iznosila za britanske standarde tankih 17 poslaničkih mesta) i pun pregovarački kapacitet u predstojećim (zvanično dvogodišnjim, a verovatno i kudikamo dužim) pregovorima o razdruživanju s EU. Iza toga je, međutim, zapravo stajala želja da se dotuče razjedinjena i, činilo se tada, potpuno demoralisana glavna opoziciona partija, Laburistička stranka; neutrališe svaki unutarstranački otpor - ne toliko u njenom malobrojnom proevropskom, koliko u neuporedivo snažnijem antievropskom krilu; te, samim tim, učvrsti sopstvena liderska pozicija. Umesto toga, torijevci su dobili žestok šamar koji ih, doduše, nije oborio - većina je većina, makar i relativna; Mejova je već završila posao oko rekonstrukcije vlade i uz izvinjenje stranačkim glavešinama obećala da će partiju, kao što ju je uvalila u haos, iz njega i izvući - ali je zato potpuno uništio premijerkin kredibilitet. Suprotno mantri o „snažnom i stabilnom liderstvu“ kojom se svima popela na glavu, u loše vođenoj kampanji se pokazala kao robotizovan, neinspirativan lider; a umesto eliminacije unutarstranačke opozicije, sada će još i više nego dosad morati da se pogađa kako s onima koji su za tvrd bregzit, tako i onima koji, na drugoj strani, insistiraju da izborni rezultat jasno pokazuje kako većina Britanaca preferira mekšu varijantu, tj. sporazumni razvod od Unije. Pritom, ako britanski konzervativci - jedna od najefikasnijih i najnemilosrdnijih partijskih mašinerija u čitavom demokratskom svetu - nešto kolektivno ne podnose, onda je to upravo lider poljuljanog autoriteta, kakav je sada Mejova. I mada, sa strane posmatrano, izgleda kao da su posle ovakvog teškog izbornog promašaja (srazmerno velikim očekivanjima s početka kampanje: tada se govorilo čak i o mogućnosti da torijevska parlamentarna većina u novom sazivu bude izražena trocifrenim brojem) ipak spremni da joj daju drugu šansu, to je samo zato što u ovom trenutku nemaju spremnu adekvatnu zamenu. Onog momenta kad se takva ličnost pojavi, novi ciklus unutarpartijskih obračuna - s krajnjim ciljem da na čelo vlade i stranke dođe neko drugi - neminovno će biti pokrenut. Mejova, dakle, zasad nastavlja da vodi zemlju, ali su se dobar deo partijskog establišmenta i moćna desničarska štampa okrenuli protiv nje, i vršiće veliki pritisak da bude odstreljena čim se za to ukaže prilika. Jedna mogućnost za to mogla bi da usledi ukoliko se ispostavi da faktički manjinska vlada (kako sad stvari stoje, DUP ne namerava da s torijevcima zvanično ulazi u koaliciju, već samo da vladi obezbeđuje većinu u parlamentu) ne može normalno da funkcioniše: u tom slučaju, sasvim je moguće raspisivanje novih izbora, što je opcija koju u ovom trenutku niko na Ostrvu nije spreman da isključi. Situaciju, naravno, ekstremno komplikuje to što se sve dešava neposredno pred formalni početak pregovora s EU, koji će biti okončani najznamenitijim političkim događajem u posleratnoj istoriji zemlje - istupanjem iz članstva u Uniji. Taj početak bio je zakazan za 19. jun; Mejova i njeni ministri sad kažu da, s obzirom na novonastale okolnosti, do 19. neće biti spremni, ali da će već koji dan kasnije sesti za pregovarački sto. Ispostavilo se u međuvremenu i da će, s obzirom na vrlo specifične zahteve koje DUP ima, i pregovori koji torijevci s njima vode potrajati nešto duže nego što se mislilo, pa je moguće da 19. juna neće biti ni za taj datum zakazanog tzv. Kraljičinog govora, kojim se tradicionalno predstavlja program vlade i otvara zasedanje novog parlamentarnog saziva. Ovo možda jesu samo formalnosti, sitne izmene u rasporedu, ali se u atmosferi nervoze i neizvesnosti stvorenoj ovakvim izbornim epilogom sad i takvi detalji uzimaju kao znaci pometnje u premijerkinom kabinetu: opet sve suprotno od obećane stabilnosti i pouzdanosti. Imperativ ostanka na vlasti torijevce tera da do daljeg ostave po strani frustraciju i ljutnju na Mejovu zbog toga što su na izborima prošli tako kako su prošli, ali to nezadovoljstvo je sada dominantno raspoloženje u njihovim redovima, i ono će kad-tad ponovo izbiti na površinu. Nezadovoljstva je mnogo i na drugim stranama, samo što ono ne može da izazove potrese slične magnitude. Treća po broju mandata i u prethodnom i u ovom sazivu parlamenta, u Škotskoj vladajuća Škotska nacionalna partija (SNP), spala je tako s 56 na 35 poslanika i, mnogo bitnije, realno ostala bez podrške za raspisivanje novog referenduma o nezavisnosti tog dela zemlje. Liberalne demokrate, koje još plaćaju ceh učešća u vladajućoj koaliciji s torijevcima u prvoj Kameronovoj vladi, samo su neznatno popravile svoj mizerni bilans: umesto osam, sada će u Donjem domu imati 12 mesta. A Partija za nezavisnost Velike Britanije (UKIP), koja je prošlogodišnjim izglasavanjem bregzita ostala bez jedinog razloga svog postojanja, gotovo da je izbrisana s lica zemlje - sa 12,7 odsto podrške na izborima 2015. sada je svedena na 1,8 odsto. Ispada nekako da razloga za zadovoljstvo ima samo Laburistička stranka, iako su ovo treći uzastopni parlamentarni izbori na kojima doživljava poraz, i iako s liderom kakav je DŽeremi Korbin - čovek koji skoro po svemu pripada nekim drugim, prošlim vremenima - realno ne može ni da računa na povratak na vlast. Štaviše, kad bi se zaključivalo na osnovu entuzijazma s kojim je (ne samo među pristalicama u Britaniji) dočekan njihov izborni rezultat, gotovo da bi se pomislilo kako su laburisti stigli na korak do toga da formiraju novu vladu. A to je daleko od realnog stanja. Laburisti su nesumnjivo imali veoma uspešnu kampanju - čemu je, osim za birače atraktivnog izbornog manifesta, u velikoj meri svojom agilnošću doprineo sam Korbin - i njihov je izborni rezultat premašio sva očekivanja: čak je i Toni Bler dve od tri uzastopne izborne pobede ostvario dobijajući manje glasova nego Korbin sada, a poslednju od njih osvajajući i znatno niži procenat glasova. Istina je i da je ta masovna podrška jednim delom rezultat truda koji su laburisti uložili u mobilizaciju mladih birača, koje je i u Britaniji najteže izvesti na glasačka mesta. Revoltirani time što je zemlja prošle godine izglasala izlazak iz EU (iako su tome i sami direktno doprineli ne potrudivši se da izađu na referendum), mladi Britanci ovog puta jesu u velikom broju iz protesta glasali za laburiste, uprkos tome što je Korbin oduvek evroskeptik, što je prošle godine vodio sramotno mlaku kampanju za ostanak Britanije u EU, i što je posle referenduma naterao stranku da ni na koji način ne opstruira proces izlaska zemlje iz članstva, već samo insistira na mekom bregzitu. Ali glavni priliv dodatnih glasova za laburiste stigao je sa sasvim druge strane. Nakon što su u poslednjih dvadesetak godina birači od jednih do drugih izbora davali značajnu podršku drugim, manjim strankama - ranije liberalnim demokratama, u skorije vreme SNP-u i UKIP-u - ovog puta su se u velikom broju vratili dvema vodećim partijama, torijevcima i laburistima, za koje je ovog puta glasalo oko 83 odsto od ukupnog broja izašlih, u poređenju sa jedva 67,3 odsto pre samo dve godine. A na ovim izborima posebno je veliki bio rezervoar glasova koji su se od UKIP-a odlili ili, bolje rečeno, vratili laburistima (po nekim procenama, čak i do dva miliona birača), jer posle prošlogodišnjeg izglasavanja bregzita više nisu videli razlog da glasaju za tu stranku. Takođe, ostaje da lebdi i pitanje na koje je, istina, odgovor nemoguće dati: kakav bi tek rezultat laburisti zabeležili da su na izbore izašli s istim ovakvim izbornim programom, ali s nekim mlađim, modernijim i današnjem vremenu prilagođenijim liderom, koji ne bi izazivao toliku odbojnost ni u stranačkom establišmentu ni kod velikog broja birača, i tako u startu umanjujući njihove izglede za pobedu? Možda će to pokazati neki naredni izbori. Zasad, međutim - nakon što je, to mu se mora priznati, laburiste uspeo da revitalizuje vraćajući ih levičarskim korenima - drug DŽeremi je zaslužio pravo da i dalje jaše na čelu kolone. Pa dokle stigne.