Intimni izazovi

U Italiji, prva knjiga Elene Ferante iz serijala Napuljske priče naslovljena Moja genijalna prijateljica već se adaptira u TV seriju od 32 epizode. Na engleskom, u fenomenalnom i nagrađenom prevodu En Goldstajn, čitava tetralogija osvojila je sve važne međunarodne nagrade, i upravo je taj prevod učinio da Ferantine knjige o dve žene osvoje planetu u dahu, onako kako se knjige i čitaju, i postanu jedno od najpopularnijih italijanskih dela svih vremena. U Srbiji, njihov izdavač Booka objavio je i drugi deo ove tetralogije – Priča o novom prezimenu. U kritikama širom sveta, a nema iole ozbiljnog svetskog časopisa koji se nije bavio Elenom Ferante, slavi se njena neviđena veština da na sasvim jednostavan način piše o vrlo kompleksnim psihološkim stanjima i duboko intimnim, često neizrecivim emotivnim dramama. Ti duboko intimni izazovi – najčešće skoncentrisani oko životnih preokreta kada i nesvesni motivi eruptiraju na površinu voleli mi to ili ne – zaista predstavljaju ključ inspiracije Elene Ferante u ovom velikom poduhvatu. Viewpoint magazine je upravo stoga nominuje za titulu „Gospodarica neizrecivog“. Teško je ukratko reći nešto o osnovnom plotu ovog dela. Najčešće se predstavlja kao priča o jednom posebnom prijateljstvu, i zaista, to bi i moglo da bude dovoljno za popularnost i magiju romana u ova vremena kada su prava, bezuslovna prijateljstva postala nemoguća isto koliko i bezuslovne ljubavi. Međutim, Napuljske priče imaju mnogo više od toga u svom registru. One govore o predgrađu Napulja, udaljenom od centra grada nekoliko decenija društvenog razvitka, i o porodicama koje prepliću svoje sudbine sve dublje sa svakom novom generacijom. U tom predgrađu oslikava se i cela Italija, onakva kakvu je zatekao kraj Drugog svetskog rata. To nije onakva mala sredina kakvu imamo u Srbiji. Jer, Italija je i na obodima svoje kulture neuporedivo moćnija i raskošnija od velike većine država u Evropi. To se odnosi i na političku kulturu koja prodire duboko dole po vertikali, pa tako i te dve devojčice, Elena Greko i Lila, odrastaju u pravom političkom ekspres loncu, koji će vremenom od njihovih bliskih prijatelja zgotoviti radikalne komuniste, zelenaše, industrijalce, trgovce, političare, tračerske novinare. NJih dve neće moći da pobegnu od nasleđa sa kojim se Italija suočava: od i dalje živog fašizma, koji će se sasvim prirodno transformisati u krupni kapitalizam, kao ni od fašizmom inspirisane suprotnosti u radikalnoj levici i Crvenim brigadama, pa i mejnstrim Komunističke partije, svojevremeno jedne od najjačih u Evropi. Na svakoj od životnih prekretnica biće pritisnute da biraju stranu, da se odrede, što će nemilosrdno dalje uticati na njihovu svakodnevicu. A povrh svega, ili pre svega toga, Italija kao duboko patrijarhalno društvo postaviće pred njih još u ranim adolescentskim godinama ključno, ireverzibilno pitanje izbora sredstva društvene mobilnosti, pitanje izbora između braka ili obrazovanja. Obe od ranog detinjstva maštaju o bekstvu iz tog predgrađa Napulja, i obe nekako oduvek znaju kakav izbor im predstoji. Jer to u takvoj sredini nije stečeno, već urođeno znanje. One maštaju i planiraju kako da se obogate, a jedna od opcija je i pisanje romana... Elena Ferante dodeljuje sasvim različite sudbine svojim junakinjama, ali one zapravo – iako biraju sasvim različite strategije vertikalnog i horizontalnog kretanja kroz društvo i život – obe preživljavaju iste boli, tamo na onom mestu gde su samo žene. I na tom nivou se krije tajna uspeha Napuljskih priča. Jer, ništa se do danas nije promenilo u intimnom životu jedne, bilo koje žene na ovom svetu. Toliko je toga, taj čitav niz malih i velikih strategija i izbora koje žena mora da načini da bi uspela iako je žena, izbora koje ne želi da prizna ni sebi i o kojima se ne priča sa drugima, koje je lakše ne istražiti do dna. Oko takvih ličnih drama svojih junakinja – koje naizmenično bivaju i pozitiv i negativ ženskog bića - Ferante gradi svoju priču. Lične drame u okviru tvrde društvene i političke strukture, u čiji cement se urone mala ženska stopala odmah po rođenju. Do danas je ostalo sasvim individualno to kako se osvaja lični ženski prostor, ta bitka se uvek bije iznova. Zaista, tako se malo toga od tog posleratnog Napulja do danas promenilo. Slobodna žena, svoja žena, danas može sama sve ono što joj je nekada donosio (samo) muškarac – može izboriti status u društvu i bez zaštitne aure koja se oko nje stvara onog momenta kad joj na ruku izabrani stavi burmu. Ona danas može da se oslobodi muškaraca u svakom smislu, i na raspolaganju ima mnogo načina da zadovolji svoje potrebe a da ne ulazi u zavisni ili kompromisni položaj. Ali, ukoliko je heteroseksualna žena, ostaje ta jedna, (najveća?) potreba žene za ljubavlju, i koja je opet i posle svega uvodi u ranjivu interakciju, onu zbog koje prevesla na drugu stranu reke gde vladaju muška pravila. Srećna ljubav je baš to, samo puka sreća, koja zavisi od toga kakav je zaista taj muškarac, kakvi su njegovi skriveni demoni, i njegove granice koje se pojave tek kada se žena potpuno preda. Onda kada se, samo kao žena, pusti da padne u slobodnom letu na balu perja, luda od hormona sreće, uverena da se, tako jaka i slobodna, ne može zaljubiti u sitnu dušu, manipulanta, kukavicu ili već takvog nekog osobenjaka koji je na ovaj ili na onaj način sposoban da je izneveri. Ta potreba za ljubavlju je njena Ahilova peta, ona slabost zbog koje uvek iznova dozvoli sebi da bude „izumljena muškarcem, kolonizovana njegovom imaginacijom“. „LJubav se završava tek onda kada je moguće vratiti se sebi bez straha ili bez gađenja.“ LJubav, odnosno taj osećaj jedinstva i povezanosti (u večnosti ili bez nje, već po afinitetu uma, kičme i srca) zaista je adiktivan, i veoma se teško skida sa njega. U muškom svetu, i pod muškom zaštitom, opija zaista i ta neuporedivo jednostavnija društvena prohodnost, opija i umnožavanje mogućnosti koje se rasprostru ispred ženskih nogu pod takvim okolnostima. Odjednom se ukažu brojna vrata, odškrinuta, nevidljiva za ženu bez muškog pečata. Ta poletna moć koju donosi muž, pogotovo ukoliko je iz moćne porodice, vodiće obe junakinje kroz Priče, a nama čitaocima saučesnicima postaviće najteža pitanja. Stoga su romani Elene Ferante i priča o potrebi za društvenim životom sada i ovde, koja ne prestaje čak ni onda kada savršeno doterani izlasci u noćni provod nisu toliko izvor zadovoljstva koliko jesu izvor anksioznosti. Ferante postavlja brojna pitanja o tom životu limitiranom sredinom, o „kavezima kulture“, o određenosti koju donosi novac. Ostavljajući Napulj, Elena Greko nosi u sebi bol razočaranja, ne samo tog u sredinu iz koje je potekla. Napulj je, kao i svi veliki gradovi Evrope, dočekao svoje dane progresa i razvoja, ali je Eleni život unutar te sredine pružio uvid u ono što, kaže, danas svi više-manje osećamo i vidimo: „san o nelimitiranom progresu u stvarnosti je noćna mora divljaštva i smrti“. Možda sa muškarcima, misli Elena Greko, stvari ne mogu biti drugačije: živiš sa njima neko vreme, dobiješ decu, i onda oni odlaze. Neki se prema svojoj deci odnose odgovorno i daju sve od sebe, drugi ne. Ipak, vremena vernosti i veza za ceo život su prošla, za muškarce isto kao i za žene. I u takvoj reminiscenciji, ona postavlja sebi najteže pitanje – zašto onda, iako sve to znam, želim večnu ljubav za svoju ćerku? Potreba dakle opstaje, uprkos iskustvu i saznanju. Elena ostaje svesna toga koliko je duboka ta potreba, i koliko je velika praznina koja ostaje kada se ona ne ispuni. Ovo je knjiga za hrabre žene koje su svesne sveta oko sebe, i svojih izbora strategija neophodnih da taj isti svet pobede i prevaziđu.