Ontološki nemir

Pirandelo se retko igra na domaćim scenama, što je šteta, jer zaključujući bar po predstavi Tako je (ako vam se tako čini) njegove opservacije o složenosti i varljivosti percepcije i nemogućnosti sagledavanja istine svakako dobijaju novu težinu u eri kada je informacija postala osnovna poluga naših života. Tekst je napisan 1917. godine, četiri godine pre Šest lica traži pisca, drame koja će postati na razne načine apsolutna referenca u modernoj dramaturgiji, i koja će najzad obeležiti ovu izuzetno plodnu karijeru, ovenčanu Nobelovom nagradom za književnost. Nažalost, tokom proteklih decenija, Pirandelo je postao poznatiji kao nevoljni tvorac svojevrsnog kritičarskog aparatusa, krunisanog terminom pirandelizam koji, kako u odličnom tekstu iz programa predstave Dušan Todorović Lacav ističe, postaje sinonim za umetničke prakse obeležene „modernim relativizmom ili krajnjim celebralizmom“. Ta referentnost Pirandelovog dela i pristupa, zamagljuje jednostavnu činjenicu koliko su dobro i vešto ona napisana i koliko novih slojeva možemo i danas u njima otkriti. Prilika za to data nam je u odličnoj postavci Jugoslovenskog dramskog pozorišta koja nas je podsetila na „velike“ ansambl predstave po kojim je ovaj teatar bio poznat, i po kojima je stekao svoj prestižni status. Jagoša Markovića (pored režije potpisuje i scenografiju, adaptaciju i izbor muzike) pre svega interesuju naizgled čvrsti društveni mehanizmi i uslovljenosti, koji, kako se ispostavlja, mogu biti dovedeni u pitanje jednom prostom, melodramskom misterijom. Nemogućnost da se istina sagleda u potpunosti, te da se u skladu sa tim sagledavanjem društvo postavi u odnosu na definitivnu, konsenzusom i činjenicama potvrđenu „istinu“, dovešće čitav taj svet u pitanje, u stanje panične uznemirenosti i straha. Marković stavlja u direktnu vezu sve te društvene igre sa pozorištem, sa samim činom predstavljanja i mimikrije – postoji dakle teatar i postoji društveni teatar – i čitav koncept predstave prožet je tim stavom uzajamnog prožimanja. Na primer, u scenografiji reditelj je zadržao, čak istakao, pozorišni karakter scene – sve je tu, baš kao u socijalnim interakcijama, podređeno predstavi, vidljivosti, spektakularnim ulascima i izlascima, samo jedno veliko ogledalo podseća da je trenutak samospoznaje neumitan. U predstavi sem aktera „misterije“, gospođe Flore i njenog zeta Ponca, kao i Lamberta, koji preuzima gledište nas, publike, svi ostali akteri igraju prenaglašeno stilizovano, gotovo koreografski, sa momentima gde ta mehanika postaje gotovo animalna, čime se naravno potencira uslovljenost društvenih uloga. Nemogućnost sagledavanja istine, njena kompleksnost i slojevitost, destabilizuje poredak, dovodi do ontološkog nemira, te se zato svako društvo i brani unapred pripremljenim, shvatljivim narativima. Uloga umetnosti (u ovom slučaju pozorišta), i tu se rediteljski stav usklađuje sa piščevim, jeste da postavlja pitanja, ili preciznije, da neprestano dovodi u pitanje svet nastao na takvim premisama. Jer pozorište ne teži samo da spozna faktografsku istinu, već i šta je njegova suština. U predstavi JDP-a taj zadatak je sproveden besprekorno, sa nadahnutim i jedinstvenim ansamblom, jasnom, preciznom a opet rešenjima i asocijacijama bogatom režijom, sa direktnom refleksijom na sadašnjost i trenutak koji živimo. Trebalo bi da imamo više ovakvih predstava. Pozorište: Jugoslovensko dramsko pozorište Predstava: Luiđi Pirandelo „Tako je (ako vam se tako čini)“ Režija: Jagoš Marković