Vlast voli udvorice i ume da ih nagradi

U svetu velikih umetnika, najređi su oni koje odlikuje skup vrlina, koje Predraga Ejdusa čine posebnim - od Boga nadaren, vredan, pronicljiv, precizan, pouzdan i glumački tačan. I ne voli kada kažu da je radoholičar, jer posao je njegov život, i kada ne igra život mu je manje lep, nedostaje mu puni smisao. Predrag Ejdus, koga zovu Peca, 24. jula će napuniti 70 godina. Više od četiri decenije je u braku sa arhitektom i scenografom Milicom, ponosni su roditelji dvoje uspešne dece – glumice Vanje i naučnog radnika, profesora, Filipa. Za gotovo pedeset godina, odigrao je više od 200 pozorišnih uloga, više od 200 filmskih i televizijskih uloga, više od 200 uloga u radio-dramama. Dobio je najznačajnije umetničke nagrade, Oktobarsku, dve Sterijine, Dobričin prsten... Za svoj posao kaže da je pre svega zanat, a povremeno postane i umetnost. Osnovni glumački kredo ovog kreatora vrhunskih likova svetske i domaće literature bio je da se bavi transformacijom. Smatra da apsolutna transformacija nije moguća, ali u okolnostima koje su date, imao je sreću da igra različite likove, u dugovečnim predstavama. Nedavno je imao još jednu veoma uspešnu premijeru. Pobrao je aplauze, ovacije, i dobre kritike za ulogu Lamberta Landizija u komadu Luiđija Pirandela Tako je (ako vam se tako čini) na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta: „Ta priča o malograđanima je napisana pre sto godina, ali Jagoš Marković je čitao njenu današnju aktuelnost. To su u jednoj ravni malograđani onako kako ih poznajemo u klasičnom poimanju tog pojma, ali to su i malograđani koji pod vidom lažne empatije imaju svojevrsnu odbojnost prema drugima, drugačijima. To se pretvara u mržnju koja neretko vodi u fašizam, i nije čudo da danas bujaju desni pokreti u svetu. Oni prate svojevrsne seobe naroda koje postaju neminovnost u Evropi. Malograđanština je prilično slaba reč za to ? Ona je u osnovi mnogih antidemokratskih i anticivilizacijskih pokreta. Posebno dobija svoje jako obličje kada se prekraja istorija i kada se dolazi do rehabilitacija pojedinaca, kao što se događa danas i ovde. Poništavaju se istorijske vrednosti na kojima je bazirana posleratna Evropa, pa i naša zemlja kao jedna od pobednica u antifašističkoj borbi. Tome doprinose medijske i sudske manipulacije koje se odvijaju tu pred nama. Znam da ni u SFRJ nismo živeli u najbolje uređenoj pravnoj državi, ali danas mi se čini da je to bilo Periklovo doba za ovo sada. Lik koji tumačite je neurotični intelektualac današnjeg vremena koji iz euforije pada u manijakalnu depresiju jer... Jer shvata da je takva manjina i takva osoba koju malograđani s jedne strane doživljavaju kao opasnost, a s druge strane kao ludaka koji remeti red malograđana. A malograđani na sceni su voajeri koji vire u tuđe živote i tuđe intime. Publika u sali je takođe uvučena u tu priču i veoma zainteresovano očekuje da vidi šta će se desiti sa junacima, šta je istina, šta je ko umislio. Šta je iluzija, šta je stvarnost. To je sve veoma blisko nama danas koji iz dana u dan prisustvujemo svojevrsnom spinovanju u medijima, koje nas sve više udaljava od istine. I sami ste baš povodom ovog komada bili pomenuti u neprijatnom kontekstu? Ja sam, na konferenciji za štampu, privatno rekao kolegi Irfanu Mensuru, u kontekstu koji je podrazumevao apsolutnu ironiju i sarkazam, da malograđane treba u gasnu komoru. To je čula novinarka iz prvog reda i njen sutrašnji izveštaj u Kuriru imao je naslov: Ejdus šalje malograđane u gasnu komoru. Šta se krije iza ove namere da se koristi, zloupotrebljava jedna rečenica koju nisam javno izgovorio i koja nema nikakve veze sa komadom koji igramo? Da li je u prvom planu upotreba jevrejskog prezimena Ejdus, a zna se koliko je Jevreja završilo u gasnim komorama tokom Drugog svetskog rata? Da li je u to učitana i činjenica da je Ejdus javno podržao jednog opozicionog lidera tokom nedavnih predsedničkih izbora... Jednom sam pre deset godina tužio ovaj list i dobio na Apelacionom sudu, i evo deset godina nisam uspeo da realizujem tu presudu. I kakvog smisla bi imalo da ih opet tužim. Ovog leta igraćete Ignacija Glembaja u Krležinom komadu Gospoda Glemabajevi na Dubrovačkim letnjim igrama, u režiji Zlatka Svibena? Kada vas danas pozovu da na Dubrovačkim letnjim igrama igrate Krležu, kao gost iz Beograda, to je za mene, koji inače veoma volim Krležu, ogromno zadovoljstvo. Sa Zlatkom Svibenom sam radio pre 35-40 godina još kada je bio u Beogradu, jer je on beogradski đak. Sada radimo ponovo, a ja igram Ignacija Glembaja. Barunica Kasteli je Anja Šovagović Despot, a Leona Glembaja igra mladi splitski glumac Mijo Jurišić. Inače, starog Glembaja sam već igrao u predstavi Egona Savina koju smo 4-5 sezona sa velikim uspehom igrali u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i gostovali i u Hrvatskoj. Manje je poznata priča o tome kako ste u Dubrovniku igrali predstavu Šovinistička farsa u vreme kada je trajala predsednička kampanja u Hrvatskoj 1992. godine? Mi smo igrali Šovinističku farsu na Lapadu u sportskoj dvorani, a na Stradunu je bio miting podrške Savki Dabčević Kučar kao kandidatkinji za predsednika Hrvatske, na kome je govorio i Mika Tripalo. Po pričama ljudi koji su tada bili i na mitingu i na predstavi, mi smo imali neuporedivo više publike od njih. Naravno, treba se setiti da je Franjo Tuđman bio tada apsolutni hrvatski vođa. Poziv da igrate u predstavi Dubrovačkih letnjih igara kao da je svojevrstan signal o nekim boljim danima u odnosima između dve zemlje kad je o kulturi reč? Ne bih ja bio tako prepotentan i izvlačio neke velike zaključke iz te činjenice. Ja, inače, u poslednje vreme dosta gostujem sa beogradskim i srpskim predstavama u Hrvatskoj. I vidim uživo kako je kultura najlakši put za obnavljanje odnosa između naroda i država. To je opšte mesto koje ne mora mnogo da znači. Ali, po reakcijama hrvatske publike i hrvatskih medija, vidi se koliko je to tržište danas otvoreno za dobar kulturni sadržaj koji dolazi iz Beograda. Recimo, nedavno smo igrali Ivanova, predstavu Narodnog pozorišta iz Beograda, na međunarodnom pozorišnom Festivalu malih scena u Rijeci. U istoriji ovog festivala dugoj 24 godine, publika je dala najvišu ocenu našoj predstavi Ivanov, a nagrade smo osvojili Hana Selimović i ja. Sutradan smo igrali ovu predstavu u Zagrebačkom kazalištu mladih u Zagrebu i oko 700 ljudi je na kraju predstave aplaudiralo 20 minuta. Inspicijent koji radi u ZKM kaže da za 30 godina, koliko radi u tom pozorištu, ne pamti takav aplauz. A da sve bude još zanimljivije, dan pre našeg gostovanja, u Hrvatskom narodnom kazalištu je bila premijera Ivanova koju je postavio jedan od vodećih evropskih reditelja, Litvanac Eimuntas Nekrošijus. Publika i kritika je imala prilike da u dva dana vidi dva Ivanova i da poredi. Mi smo dobili panegirike, hrvatska predstava je bila na ivici debakla, prema tamošnjim kritikama. Kada ste vi bili mlad glumac u Narodnom pozorištu, gostovanja su bila deo obavezne repertoarske politike tog pozorišta, kao i zagrebačkog HNK. Šta se desilo kada ste vi bili direktor Narodnog pozorišta? Ja sam 2008. pokušao da ponovo uspostavim tu saradnju, ali tadašnja intendantica HNK mi je rekla da bi ona to vrlo rado želela, ali još nije vrijeme. Sreća je da to vreme polako dolazi. U tom kontekstu gledam i svoje gostovanje na Dubrovačkim letnjim igrama. Naravno, najvažnije je da ja tamo budem dobar. I da predstava bude dobra. Dubrovnik više nije ono što je bio, ali sam uveren da još uvek ima ozbiljne pozorišne publike koja će želeti da vidi tih pet-šest predstava koliko ćemo odigrati u prvoj polovini avgusta. Razgovaramo u Maderi, sutradan posle saopštenja predsednika Srbije da je Ana Brnabić njegov predlog za premijera Srbije. Vi ste glumac koji prati sve što se događa na političkoj sceni Srbije i kako komentarišete taj predlog? Ana Brnabić je iznenađenje za deo SNS javnosti, zatim za deo SPS javnosti, pa i za dobar deo opozicije. To je dosta lukav potez iz mnogo razloga. Prvo, reč je o ženi, drugo, reč je o ženi poluhrvatskog porekla, i na kraju reč je o ženi koja je prononsirani pripadnik gej populacije. Dakle, politički korektan potez zbog kojeg predsedniku kapu dole. Drugo je pitanje kolike su njene sposobnosti da obavlja takav posao, koliko će imati mogućnosti za samostalni rad. Treće, i najvažnije pitanje je koliko će se ovakvim izborom pokazati do koje mere je gospodin Vučić autokratizovao državu i do koje mere će on i dalje širiti obim svoje vladavine. Bio je premijer, sada je predsednik države i predsednik najveće partije, i nema se utisak da će se on distancirati od bilo koje od tih funkcija. Kako razumete priču o ekonomskim uspesima Srbije od kada je SNS na vlasti? Svo to spinovanje o velikim uspesima, o ispravljanju grešaka bivše vlasti, o uspostavljanju vladavine prava... sve to tek treba da vidimo, da osetimo. Ono što mene zanima je da li će doći do nekih promena u vladi, da li će svi ministri ostati na svojim pozicijama, a posebno šta će biti sa ministrom kulture. Zanima vas to kao personalni podatak? Sve se, na kraju, naravno, svede na ime i prezime čoveka koji je ministar kulture. Međutim, mene zanima ko su ti ljudi koji danas prave razne strategije o razvoju kulture, ko su ljudi koji kadriraju u kulturi, u ime koga oni to rade, kakav je njihov obim moći... Zbog čega vas to zanima? Poslednjih dvadeset godina, na političkoj sceni Srbije, svejedno je da li je reč o strankama na vlasti ili o strankama koje pripadaju opoziciji, vi nemate gotovo nijednu ozbiljnu misao u programu koji te stranke nude, a da se odnosi na kulturu. Pamtim da je samo Vučić u jednom svom dugom ekspozeu od nekoliko sati posvetio desetak minuta kulturi uz pominjanje nekih imena, bilo je jasno u kom kontekstu. Dakle, o kulturi niko ne misli, niko ne govori, a onda kada nekome dopadne ministarstvo kulture, ta stranka kojoj je dopalo proizvede kadrove za koje do tada niko nije čuo. Eto zašto pitam ko su ti kadrovi koji posle toga pišu strategije, kao što vidim da je ovih dana sadašnji ministar proizveo jednu strategiju o razvoju kulture za narednih deset godina. Pogledajmo istini u oči: u poslednjih 20 godina vi nemate nijedno ime iz sveta kulture, nijednu relevantnu ličnost, nijednu ozbiljnu političku figuru, nikoga koga ste upamtili da je ostavio ozbiljan trag kao ministar kulture. Znate li ministra koji je glasno u vladi tražio veći budžet za kulturu, da li ste čuli za ministra koji je podneo ostavku jer nije uspeo da se u vladi izbori za bolji status kulture u Srbiji? Ne znate, naravno, jer se sve svelo na običnu sinekuru. Ima li dobrih poteza, bez obzira na to što nema velikih ličnosti? I ako ih je bilo, nisu se realizovale. Pogledajte, na primer, šta se desilo sa Nacionalnim savetom za kulturu koji je oformljen u vreme kada je ministar bio Voja Brajović. Bila je to dobra ideja da se okupe pametni i ostvareni ljudi koji bi predstavljali svojevrsnu pomoć ministru, isključivo kao savetodavno telo. I šta se pokazalo? Ministre to nije zanimalo, oni jednostavno nisu želeli da imaju te ljude uz sebe. NJima to nije potrebno. Današnji ministar se hvali kako se izborio da će se budžet za kulturu u narednih deset godina povećavati godiš nje za 0,1 odsto. Što će biti dovoljno samo za funkcionisanje institucija kulture? U redu je, institucije su važne, ali one su u velikom broju preživele i u tom obliku ne postoje u razvijenom delu Evrope. Nema tog umetnika koji će se zaposliti, kao naš u Narodnom pozorištu, i tu ostati do penzije. Da mu je to zagarantovano. S druge strane, nije kultura smeštena samo u institucije. Kultura je mnogo više i šire, ona je deo ukupnog života, ona ne sme da ima veze sa trenutnom ideologijom i politikom, sa trenutnom vlašću jedne stranke. Kultura mora da ima kontinuitet, ako postoji neki standard on mora da raste, ili bar da se održava. Bez obzira na to da li je na vlasti centar, levica ili desnica. A mi imamo svaki put nove vlade i nove ministre, i nove aparatčike, i svi misle da sve počinje od njih. U vreme socijalizma su na čelo institucija kulture bili članovi Partije, ali najbolji. Sada imamo na delu negativnu selekciju, pa mi dođe da kažem kako žalim za mediokritetima jer su oni nešto i znali. Bar su se ponašali u skladu sa jedinom maksimom koja treba da važi u ovoj oblasti: kultura mora da bude opšte dobro svih! Kulturu treba da vode najbolji, najpametniji i najviše ostvareni ljudi koji su apsolutno nedodirljivi i koje ne može niko, od predsednika Republike do predsednika Vlade, da proziva i kontroliše. Ali, svedoci smo ozbiljnog pada znanja, nivoa motivacije i svega na šta vi apelujete da nedostaje kulturi danas? Tačno je to, ali to ne znači da nema dobrih i kvalitetnih ljudi. I dobrih i kvalitetnih umetničkih dela. Zar nije žiri ove godine na Sterijinom pozorju odustao od nagrada jer je prevladala osrednjost pa nema predstave, ni teksta, ni glumca, niti bilo čega što bi nagradili? Na ovogodišnjem Sterijinom pozorju su se pojavili samozvani genijalci koji su se u svojim glavama kvalifikovali za ne znam šta, i doneli tako skandaloznu odluku kao što su to učinili pre mesec dana u Novom Sadu. Od pet članova žirija njih četvoro su ćutali kao zaliveni. Šta je u pitanju? Direktiva, dogovor između njih, strah da se ne kaže ono što se misli ili ne misli? Teško je braniti takvu odluku, videlo se to i po onome što je govorio predsednik žirija koji se sve više zapetljavao u svom pokušaju da objasni ispravnost svog čina. Iskreno mi je žao što se to sve dogodilo. I vi ste bili predsednik jednog takvog žirija? Jesam, imao sam rasprave sa rukovodiocima Sterijinog pozorja, znam kako to funkcioniše, ali takva odluka nikome nije mogla pasti na pamet. Ovi ljudi koji su tako odlučili su odreda svi učesnici u pozorišnom i javnom životu. Svi su oni imali uspehe i neuspehe. Oni danas govore o osrednjosti. pa ko nema osrednje rezultate? Sada je, odjednom, ova sezona najosrednjija. Pa ne misle valjda oni da će nas ovakvim potezom izvući iz osrednjosti i povesti u genijalne vode. To je toliko nedotupavno i prepotentno da je teško poverovati da se dogodilo. Nažalost, ni u našem esnafu nema ozbiljnog pogleda na posao kojim se bavimo, nema svesti o tome da je vrhunska umetnost svuda u svetu privilegija. Svedoci smo da se pojavljuju raznorazni slobodni strelci koji misle da je ovo pravi trenutak da oni, iz navodne senke, utiču tamo gde misle da su potrebni ili da je njima potrebno. Teško je reći da li je to sprega sa nekim, kakva je to vrsta igre. LJudi na vlasti, po pravilu, vole tu vrstu udvorištva i umeju da je nagrade.