Propast i zaslužni drugovi

Oblikovanje društva zbog mnogostrukih i konfliktnih odnosa između pojedinaca i socijalnih grupa je proces koji izaziva brojne kontroverze i apsorbuje veliku društvenu energiju. Ideje pravde, jednakosti i socijalne harmonije sadržane u skoro svim velikim religijskim i filizofskim sistemima od polovine 19. veka prerastaju u operativne političke projekte. Usponom SSSR-a posle trijumfa u Drugom svetskom ratu izgradnja socijalizma postaje globalni svetski proces. Noseća ideja je radikalni diskontinuitet sa građanskim društvom i sveobuhvatna destrukcija temelja dotadašnjih civilizacija zasnovanih na privatnoj svojini i postojećim modelima raspodele. Rušenjem instituta privatne svojine i tržišnog mehanizma i pokušaj izgradnje socijalizma zasnovanog na javnoj svojini i državnom planiranju neprekidno se suočava sa inherentnom neefikasnošću i brojnim pogrešnim odlukama. Sva socijalistička društva su se u različitim periodima suočavala sa sličnim problemima: krizom rasta, suboptimalnom alokacijom resursa, kumuliranjem deficita na različitim nivoima, distorzijom faktorskih cena, pogrešnim imovinskim portfoliom pojedinaca, preduzeća i države, krizom motivacije, odsustvom inicijative, birokratizacijom... Inherentna neefikasnost sistema, nedostatak akumulacije i česta pogrešna upotreba investicionog potencijala rezultiraju niskim stopama rasta. Bez obzira na evidentne uspehe u pojedinim zemljama i pojedinim periodima u ostvarivanju civilizacijskog i ekonomskog napretka (urbanizacija, industrijalizacija, obrazovanje...) sistem je bio u neprekidnim „reformama“. One su bile oktroisane sa političkog vrha, obeležene političkom represijom, gušenjem individualnih sloboda i inicijative. Motor razvoja (sistem akumulacije) što je više „reformisan“ sve je bio neefikasniji. U osnovi imamo dva modela: birokratski (sovjetski) i samoupravni (jugoslovenski). Sovjetski počiva na odlučujućoj ulozi Partije i države u formiranju, koncentraciji i upotrebi akumulacije. Kolektivizacija, likvidacija „kulaka“, makaze cena su stvorile pretpostavke za industrijalizaciju, urbanizaciju i masivnu preraspodelu nacionalne akumulacije. Posledica je devastacija poljoprivrede i ekonomija oskudice. Početni skok industrije nastavio se favorizovanjem vojnog kompleksa, a nazadovanjem civilnog sektora. Moć Rusije, njen eksport danas čine oružje i prirodni resursi. Jugoslovenski model ima dva perioda: prvi od 1945. do 1952, koji praktično kopira SSSR po svim obrascima. Politički i lični sukob Staljina i Tita uzrokovao je velike potrese, verbalno a ne suštinsko napuštanje staljinističkih metoda u politici. Formalno uspostavljanje samoupravljanja 1952. nije promenilo moć Partije u upravljanju privredom i državno posredovanje u formiranju, mobilnosti i upotrebi akumulacije. Neefikasnost, padanje stopa rasta i pojava otvorene nezaposlenosti uzrok je permanentnih „reformi“ sve do kraha samoupravljanja i raspada Jugoslavije. Bezbrojne privredne i ustavne reforme su nekonzistentne, oktroisane i okrenute očuvanju vlasti oligarhije. Sistemski deficit postaje očigledan, nezaposlenost i recesija rastući, odlazak na rad u inostranstvo masovan, a sukobi republičkih komunističkih oligarhija sve otvoreniji. Sistem se održava raubovanjem resursa, odsustvom izdvajanja za amortizaciju i akumulaciju, doznakama dijaspore te prelaskom na ubrzano spoljnje zaduživanje. Egzotične privredne forme (OOUR-i, udruživanje rada i sredstava, društveni dogovori o raspodeli...) pobuđuju akademsku znatiželju ali ne daju praktične rezultate. Kulminiranje zaduživanja i Brozova smrt 1980, potom inflatorno finansiranje i nacionalizacija štednih uloga bili su uvertira u konačan raspad nekonzistentnog političkog i ekonomskog projekta. Nesposobnost da se prihvate upozorenja kritičke akademske javnosti, osionost političke elite, simuliranje „reformi“ je endemska bolest ovih prostora. Krah oba modela socijalizma i raspad obeju država koje su ih promovisale, u osnovi je posledica ugrađenih sistemskih grešaka koje su delo ideoloških konstruktora te nekompetentnosti političkih aparatčika kao izvođača. Zapad je nesumnjivo uložio mnogo energije da alternativni projekt društva ne uspe, ali odlučujući doprinos pripada „zaslužnim drugovima“.