Papirni put u Evropu

Životna priča kompanije Natura trade iz Loznice, proizvođača papirnih kesa i papirnih čaša, počela je 1993. godine vizijom osnivača Milenka Božića o velikoj, modernoj fabrici čiji će proizvodi kvalitetom osvajati tržišta zapadnoevropskih zemalja i Srbiji donositi nove standarde života i rada. U vreme sunovrata države, ekonomije i društvenih vrednosti, takva vizija izgledala je krajnje čudno, ali – pokazalo se da zona preduzetništva postoji u svim, pa i u najtežim okolnostima, da se tom zonom kreću kreativni ljudi, opremljeni znanjem, ciljevima i uverenjem da je uspeh prirodna posledica zalaganja. Danas, snagu kompanije čini tim od preko 100 zaposlenih u kojem se mladalački polet dopunjuje i usmerava iskustvom, a iskustvo pokreće mladalačkom ambicijom, jer, kako kaže Milenko – „Smatram da sam onoliko uspešan koliko uspem da svoje znanje sticano godinama prenesem na mlade, tako da kada odem iz firme, ona može da funkcioniše uspešno kao da sam ja u njoj, ili još bolje“. Ali, da krenemo od izvora priče. Kada je došlo vreme za studije, Milenko Božić je položio prijemni za Ekonomski fakultet i u Beogradu i u Subotici. Odabrao je Suboticu, i tek naknadno saznao da je njegov otac, pre odlaska na privremeni rad u Nemačku, završio srednju školu baš u Subotici. Da li je „pisano“ da deca prolaze putevima svojih roditelja, niko ne može da dokaže, ali – u vreme dok je kao dete boravio u Nemačkoj, i upoznao razlike u kulturi i mentalitetu građana naše i njihove države, znao je da će uvek stremiti da se dokaže u Zapadnoj Evropi i da, istovremeno, pomogne da se ono najbolje iz nemačkog mentaliteta „primi“ u Srbiji i uklopi u kreativnost po kojoj su naši ljudi poznati. Po završetku studija, prošao je sve stepenice razvoja karijere u TP „Drina“ da bi 1988. godine postao generalni direktor. Pet godina kasnije, udobnu direktorsku fotelju menjao je za neizvesnost privatnog biznisa, na čuđenje svih. Tada je bio običaj da direktori društvenih firmi paralelno imaju i razvijaju svoje firme, ali – Božić je smatrao da to nije pošteno, a kao čovek iz Vukovog kraja, uvek je imao u vidu poslovicu iz njegove riznice: „Pošten za života izgubi polovinu što je stekao, nepošten izgubi sve“. Iznajmio je prostor, registrovao firmu Natura trade 1995. godine i polako krenuo. Bavio se trgovinom na veliko, i čekao da zaradi pare za prvu mašinu. „Prva mašina za proizvodnju kartonskih kutija kupljena je 1997. godine, i smeštena u zakupljen prostor. Tri godine kasnije, kupio sam plac preko puta Viskoze, na kome je bila divlja deponija. Ubrzo sam dobio primamljivu ponudu da prodam plac, ali, opet sam se setio Vuka i poslovice „Jutro je pametnije od večeri“, zamolio kupca da dođe sutradan da bih mu onda rekao: „Svoji snovi se ne prodaju. Ovde će biti velika, poznata fabrika, koja će osvojiti zapadnoevropsko tržište“. Fabrika je izgrađena i u nju smo se uselili 12. marta 2003. godine“, kaže na početku razgovora za NIN Milenko Božić. Kako ste došli na ideju da prvi u Srbiji uđete u proizvodnju papirnih kesa? Pročitao sam članak da će uskoro polietilenske kese biti zamenjene papirnim, zatim sam gledao potresan dokumentarni film okeanografa Žaka Kustoa o tome kako se u Južno kinesko more ulivaju plastične kese koje potonu na dubinu od 10 metara, gde ih kitovi gutaju i dave se njima, a krenula je i priča o tome da će Vranje biti prvi grad u kome će plastične kese biti zamenjene papirnim i da će potom primer slediti drugi gradovi u Srbiji. Sve se to dešavalo u isto vreme i ja sam pomislio - Natura trade može da postane deo globalne priče o zaštiti planete ako uđe u proizvodnju papirnih kesa. Tako je nastala ideja, nedostajao je „samo“ novac za njenu realizaciju. Da li ste dugo čekali da se pokrene proizvodnja? Kada pogledate put kompanije iz današnje perspektive, koje su bile ključne tačke njenog razvoja? Ne kaže se uzalud da ko je napravio prvi korak, već je na pola puta - najteže je bilo kupiti prvu mašinu. Opredelili smo se za najboljeg proizvođača mašina za papirnu ambalažu, nemačku fabriku Garant, od koje smo pre devet godina kupili prvu, a kasnije i ostale mašine. Četiri godine smo čekali da prva mašina kupi drugu, druga je kupila treću, a ove godine smo ugovorili kupovinu četiri mašine, jer izvozimo u sve zapadnoevropske zemlje i želimo da budemo ozbiljan partner kupcima sa proizvodnjom od milijardu papirnih kesa godišnje. Važna tačka u razvoju naše firme je kupovina mašine za proizvodnju papirnih čaša, u oktobru prošle godine. U Evropi postoje samo dve kompanije koje proizvode i papirne kese i papirne čaše – jedna je u Francuskoj, a druga je naša, u Loznici. U toku su pregovori sa velikom austrijskom kompanijom koja će da otkupljuje celokupnu proizvodnju papirnih čaša i da ih distribuira u zemljama Evropske unije. To neće biti problem, jer su papirne kese već obezbedile ugled Natura trade u Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, Holandiji, Belgiji, Češkoj... Koje prepreke razvoja tokom prethodnih godina niste mogli sami da otklanjate, a bitne su za jačanje ugleda naše privrede u Evropi? Firme okrenute izvozu imaju specifične teškoće koje teško prevazilazimo. Nije problem da se dostigne konkurentna cena na stranom tržištu, jer su svi ulazni troškovi koji formiraju cenu niži od evropskih, ali moramo da se naviknemo na visoke standarde rada, jer su greške tamo skupe. Priča da u Srbiji ima pola miliona ljudi koji ne rade nije utemeljena, jer su na berzi rada uglavnom ljudi koji su ostali bez posla i čekaju penziju, ili mladi ljudi koji ozbiljno ne žele da rade. Sada deca izlaze iz srednjih škola bez ideje šta bi mogli da rade, i da li bi uopšte radili – nisu oni krivi za to, kontinuirano višedecenijsko degradiranje obrazovnog sistema dovelo ih je u takvu situaciju. Imamo dobru saradnju sa Tehničkom školom iz Loznice, svake godine primimo do desetak mladih, a sada se spremamo da zaposlimo njih 30. Najvažnije nam je da ovde dođu vredni i kulturni ljudi – ako je čovek vredan i ima domaće vaspitanje, naučiće ono što ne zna i napredovaće u poslu, a naš cilj je da ovde rade ljudi koji imaju ambiciju da budu uspešni. Jer, iz iskustva svoje porodice znam - najlepše je biti svoj na svome i raditi u svojoj zemlji. Za kraj razgovora, recite nam – koliko je teško biti preduzetnik u Srbiji? U srpskom mentalitetu je normalno da dobro zarađuju uspešan fudbaler, estradna zvezda, ali ne i uspešan preduzetnik. NJemu se odmah nakači etiketa „tajkun“ koja za sobom vuče negativne konotacije. Od nas zavisi kada ćemo prihvatiti istinu da je čovek stvaralac po svojoj prirodi, i da ne možemo svi biti stvaraoci u istoj oblasti – neko će da iskaže sebe u nauci, neko u pekarskom poslu, neko u preduzetništvu. Želim da svi budu uspešni u svom poslu i da, koliko je u mojoj moći, motivišem ljude na uspeh. Prošle godine smo ovde doveli 15 dečaka srednjoškolaca da upoznaju način rada firme i ako im se dopadne, da se ovde zaposle. Pokazao sam im ključeve dobrog i lošeg auta i pitao šta bi više voleli da voze. Svi su rekli - džip mercedes. Rekao sam im da mogu to postići, ali put do tog cilja je da rade 15 sati dnevno, koliko i ja još uvek radim. I još sam im rekao da ne treba da se plaše rada – kada ima rezultata, zadovoljstvo u poslu je ogromno. Osećaj da proizvodite nešto konkretno i korisno, i da time doprinosite lokalnoj zajednici i mladima kojima pružate mogućnost da budu kreatori svoje sudbine, ne može da se poredi sa zadovoljstvom zbog profita, ali naravno, važan je i profit ukoliko se pošteno stiče. Dakle, teško je biti preduzetnik u Srbiji, ali - ko jednom uđe u preduzetništvo, ne vraća se na stare staze, kao što čovek koji jednom uzme kofer i poleti sa aerodroma na dugo putovanje, više neće hteti da putuje šinobusom, pa koliko košta da košta. Pogled u budućnost iz perspektive mladih menadžera Branislav Božić se svojim obrazovanjem, tečnim engleskim i menadžerskim veštinama, izborio za pravo da preuzme ogromnu odgovornost – kompletnu organizaciju proizvodnje i izvoza papirnih kesa. „Po završetku fakulteta, počeo sam da radim u delu kartonske ambalaže, koja se proizvodi za domaće tržište. Tek kada sam ušao u poslove izvoza shvatio sam koliko su različiti zahtevi domaćih i stranih kupaca. Stranci su mnogo zahtevniji kada je reč o kvalitetu i rokovima, ali su kod njih jasna pravila igre i nema neizvesnosti – mogućnost da se ne naplati isporučena roba ili da se probiju rokovi naplate je na nivou statističke greške, i može biti izuzetak koji potvrđuje pravilo“, kaže Branislav Božić. Natura trade je inače apsolutni inovator u Srbiji u još jednom gestu: u ustupanju suvlasništva onima koji su posebno važni za funkcionisanje sistema poslovanja. Jer, kaže osnivač firme, ma koliku platu nekome dali, on će jednog trenutka poželeti da ode iz firme i započne sopstveni biznis, osim ako već nije – u sopstvenom biznisu. Zbog toga je Božić udeo u četvrtini novoosnovane firme Natura tranzit i poslove finansija prepustio Branislavu Stojanoviću. Evo šta kaže Stojanović o tome da li je bilo rizično i teško prihvatiti tako veliki teret poverenja koje mu je ukazano: „Znao sam da dolazim u uspešnu i uglednu firmu i bila mi je čast da i sam doprinesem njenom daljem jačanju. Pre bih rekao da su vlasnici firme rizikovali kada su mi poverili takve zadatke. Lako sam doneo odluku da napustim advokaturu kojom sam se bavio u Beogradu i Loznici i da prezmem posao koji je mnogo veći izazov za svakog mladog čoveka. Uveren sam da nema velikog posla i velikih para u radnom vremenu od osam ili šest sati, i zato me nikada nije privlačio državni posao, već preduzetništvo. Jeste naporno, ali - napor se začas istopi pred zadovoljstvom kada pogledate rezultate“. Pomoćnik direktora Goran Vasić takođe je jedan od mladih u menadžment timu kompanije. NJegov stav je jasan: „Sve dok je kupac zadovoljan i dok možemo da izađemo u susret njegovim zahtevima, ne moramo da brinemo hoćemo li ostati bez posla. Uveren sam da je budućnost firme odlična jer Natura trade ima tržište za narednih 100 godina, u kesari i kartonaži stalno dobijamo nove kupce zahvaljujući kvalitetu i uslovima koje pružamo. Naravno da sebe vidim ovde i u narednom periodu“. Ima još mladih, uspešnih ljudi koji su odlučili da karijeru grade u kompaniji Natura trade – Branislav Božić ne krije zadovoljstvo zbog toga što radi sa vršnjacima: „Mladi ljudi sa kojima radim imali su izbor da grade karijeru ovde, ili u inostranstvu, a ipak su odlučili da ostanu ovde. Presrećan sam zbog toga, jer - sve mašine ovog sveta su beskorisne ako nema ljudi koji će na njima da rade.“