Trijumf bez blanko čeka

Nije ispalo baš do kraja onako kako je nedelju dana ranije najavljivano, ali su se predviđanja svejedno najvećim delom ostvarila. Partija Republika u pokretu (LREM) novog francuskog predsednika Emanuela Makrona je uverljivo pobedila u drugom krugu parlamentarnih izbora - mada s manjom razlikom nego što se očekivalo - i tako mu obezbedila neophodnu podršku za sprovođenje ambicioznog reformskog programa koji bi, ukoliko bude realizovan, mogao da označi prekretnicu za zemlju decenijama sputavanu ograničenjima svog okoštalog političkog i ekonomskog ustrojstva. Rezultati su potvrdili i Makronovom pobedom na predsedničkim izborima najavljen kraj epohe u kojoj se, još od nastanka Pete republike 1958, manje-više sve vrtelo oko dve stranke, republikanaca (u različitim inkarnacijama) i socijalista. I jedni i drugi su prošli za nijansu bolje nego što im je posle prvog kruga predviđano, ali samo stranka koja se odnedavno i zove Republikanci (LR) ima pravo da se nada da će opstati kao iole relevantan faktor nacionalne politike. Sa socijalistima je, pak, u ovakvom obliku svršeno; ubuduće će levi centar - ako ga uopšte bude, s obzirom na to koliko je ogroman politički prostor u sredini zauzeo Makron - morati da izgleda i nastupa bitno drugačije od načina na koji su to činili oni, od doskorašnjeg predsednika Fransoa Olanda naniže, koji su posle prethodnih izbora ubedljivo najjaču stranku u zemlji u proteklih pet godina pretvorili u ruinu. Ni na izolovanim polovima francuske politike nema razloga za zadovoljstvo. Radikalna levica je još jednom demonstrirala da, čak i kad joj društvene okolnosti idu naruku, prosto ne dobacuje dovoljno daleko. A prepakovani Nacionalni front (FN), čija je predvodnica Marin le Pen u drugom krugu predsedničkih izbora osvojila najviše glasova za tu stranku od njenog nastanka, još jednom se uverila da je - barem dok je ovakvog, dvostrukog većinskog izbornog sistema - osuđena na to da u parlamentu ostaje na apsolutnoj margini. U konačnom bilansu, prema tome, pobednik parlamentarnih izbora ponovo je, kao i na predsedničkim, samo jedan: Makron. LREM i njen koalicioni partner, Demokratski pokret (MoDem) iskusnog Fransoa Bajrua, osvojili su komotnu većinu od 350 mesta u 577-članoj Nacionalnoj skupštini, donjem domu parlamenta; prognoze su im, istina, davale i stotinjak mesta više. Republikancima predvođeni tročlani blok desnog centra, kao druga najveća grupacija u parlamentu, daleko zaostaje sa 137 poslanika. Socijalisti su svedeni na mizernih 29 poslaničkih mesta (s dve male partnerske stranke ukupno 44), radikalno leva Nepokorna Francuska Žan-Lika Melanšona i komunisti zajedno imaju 27 mesta, a FN je, iako je nominalno učetvorostručio brojno stanje - umesto dva, sada će imati osam poslanika - zapravo devastiran, budući da je za njega u nedelju glasalo deset puta manje ljudi nego za Le Penovu početkom maja. Pred Makronom, dakle - budući da je opozicija u velikoj meri neutralisana - više nema institucionalnih prepreka da krene u realizaciju onoga što je naumio. Prepreka na koje će nailaziti u domenu praktične politike će, međutim, biti napretek. A u sistemu ustrojenom tako da je moć fokusirana u funkciji šefa države, na Makronu je sada sav teret obaveze da skeptičnu naciju konkretnim potezima uveri kako je ono za šta se zalaže upravo ono što joj i treba. To neće ići lako. Izlaznost je u drugom krugu bila još niža nego u prvom, ispod 43 odsto; apstinencija je posebno velika bila u oblastima s većom koncentracijom pripadnika radničke klase i onih s nižim prihodima, kao i - suprotno onome što se desilo na britanskim izborima - među mladima. To svakako baca senku na Makronov trijumf. Posle skorašnjih predsedničkih izbora pad interesovanja za glasanje na parlamentarnim jeste očekivan. Ipak, ovoliki manjak entuzijazma za izlazak na birališta, a onda i za samog Makrona i njegovu politiku - za koju po mnogim aspektima tek treba da se vidi kakva će biti - nije dobar nagoveštaj. Zemlji već dugo opterećenoj brojnim socijalnim, ekonomskim i bezbednosnim problemima pojava jednog relativno novog lica (šira javnost za Makrona je čula tek kada je 2014. postao ministar finansija u socijalističkoj vladi) i njegova najava uspostavljanja novih političkih, ali i etičkih standarda, zasad očito nisu dovoljna inspiracija. Makronu je sada lako spočitavati da, uprkos dvema izbornim pobedama, nije dobio i mandat većinske Francuske za sprovođenje svog programa. Ali, iako formalno tačni, takvi prigovori suštinski imaju malo smisla: ko je hteo da glasa protiv Makrona, imao je u dva meseca četiri prilike za to, i više nema prava da se žali što su izborni rezultati takvi kakvi su. Čini se da je to kako stvari stoje dobro sažeo Makronov portparol Kristof Kastaner, i sam novoizabrani poslanik: „Građani Francuske su nam dali jasnu većinu“, rekao je, „ali nam nisu ispisali blanko ček“. U svakom slučaju, zadatak koji je pred Makronom je ogroman - a takav će biti i odijum koji će se prema njemu stvoriti ukoliko se ispostavi da, posle protraćenih godina pod Olandom, i pre toga Nikolom Sarkozijem, ni on nije u stanju da napravi proboj i donese napredak. Mada bi Makronov recept možda (zasad, ipak, veliko „možda“) mogao i da upali. Otkako je rešio da se kandiduje na predsedničkim izborima - a sudeći po nekim opisima njegove ličnosti za to kao da se čitavog života spremao - Makron je insistirao na ideološkoj ambivalentnosti, potencirajući da ne pripada „ni levo ni desno“; izvesno će istu takvu idejno-političku fleksibilnost demonstrirati i sada kada je preuzeo upravljanje državom. Pojednostavljeno rečeno, takav Makronov pristup - delom preuzet od u Francuskoj svojevremeno uticajnog filozofa Pola Rikera, čiji je sekretar postao u ranim dvadesetim - primenjen na politiku podrazumeva da se političke ideje i inicijative ne vrednuju na osnovu toga da li su po svom ideološkom karakteru „leve“ ili „desne“; umesto toga, one se prihvataju ili odbacuju na osnovu toga da li se vide kao dobre ili loše, sprovodljive ili ne. Što bi onda u praksi trebalo da znači da će njegova administracija donositi mere koje će biti i ovakve i onakve, provocirajući zvižduke (u najmanju ruku) i mameći aplauze (to već mnogo teže) čas s jedne, čas s druge strane političkog spektra. Hoće li taj pristup upaliti ostaje da se vidi. Ali on svakako pristoji nekome poput Makrona, „nesvakidašnje ličnosti, dopola Makijavelija, otpola Kerija Granta“, kako je to formulisao Bi-Bi-Sijev dopisnik iz Pariza. Za samo malo više od mesec dana na mestu šefa države, Makron je već doživeo upadljivu ličnu transformaciju. Tamo gde je postojala prijateljska opuštenost sada je hladna uzdržanost; umesto otvorenosti pred medijima sada vlada tajnovitost; komunikativnost je zamenjena ćutljivošću; velika grupa saradnika svedena na najuži krug osoba od poverenja; čak je i frizura postala stroža. Ideja je, ocenjuje se, da se predsedničkoj funkciji vrati dostojanstvo izgubljeno tokom Sarkozijevog i Olandovog mandata, ali i da se oko nje ponovo istka veo misterije kakva je postojala u eri Fransoa Miterana. Makron, očito, misli na sve - i misli ozbiljno. Biće izvanredno zanimljivo posmatrati ga na delu. Ekonomski izazovi Makronovog mandata Reforme, odmah Izborni uspeh Emanuela Makrona je bez presedana, ali pravi test njegovog umeća - ono na osnovu čega će njegov mandat prevashodno biti ocenjivan - biće primena njegovog ekonomskog programa, piše u tekstu za Project Syndicate Anders Oslund, saradnik vašingtonskog Atlantskog saveta. Najveći problemi Francuske su anemičan privredni rast i nedovoljno kreiranje novih radnih mesta. U poslednjih 12 godina, BDP je rastao po stopi od jedva jedan odsto godišnje, ispod proseka u EU, dok je nezaposlenost nešto preko 10 odsto, po čemu su u Uniji gore samo Hrvatska, Italija, Kipar, Španija i Grčka. Stoga je neophodno da se godišnji rast BDP-a podigne na barem dva, a nezaposlenost spusti na manje od šest odsto. Francuska spada u članice Unije s najvišim troškovima rada po radnom satu, a rad se oporezuje mnogo više nego kapitalna dobit, što u uslovima rastućih socijalnih razlika s pravom izaziva nezadovoljstvo mnogih Francuza. Pritom, porez na zarade iznosi 19 odsto BDP-a, znatno više od proseka u EU (13 odsto). Ovo je posebno destruktivan porez jer pogađa samo poslodavce, i zato bi trebalo da bude prvi koji će Makron skresati. I budžetska potrošnja, na koju otpada 57 odsto BDP-a, najviša je u EU, gde je prosek 47 odsto; to opterećenje značajno usporava ekonomski rast. Vlada bi te troškove, posebno kad su u pitanju programi socijalne zaštite, trebalo da smanjuje u ritmu od najmanje jednog procenta godišnje, kaže Oslund. Francuska ima i jednu od najviših stopa korporativnog poreza u Evropi (33 odsto), ali su prihodi koje na taj način ostvaruje - 2,6 odsto BDP-a - na nivou proseka u EU. Zemlja zato sebi može da priušti da stopu korporativnog poreza smanji na 25 odsto, kao što Makron predlaže, a da ne pretrpi značajniji gubitak poreskih prihoda. Neophodne su i kompleksne strukturne reforme; najurgentnije je pitanje liberalizacije i pojednostavljenja komplikovanog radnog zakonodavstva, zbog koga je teško zapošljavati i otpuštati radnu snagu. Najranjiviji su često oni najmanje integrisani u nacionalnu ekonomiju - posebno mladi i imigranti. I većina drugih evropskih zemalja ima taj problem, ali u Francuskoj je stopa nezaposlenosti mladih (26 odsto) znatno viša od EU proseka (19,6 odsto). Pojednostavljenje radnog zakonodavstva trebalo bi da bude sprovedeno u dogovoru sa socijalnim partnerima kako bi se umanjili efekti štrajkova i protesta, ili oni u potpunosti izbegli. Punu pažnju treba posvetiti i obrazovnom sistemu. OECD francuske srednjoškolce rangira tek malo iznad proseka u konkurenciji najrazvijenijih zemalja sveta. Kao i druge evropske zemlje, i Francuska može znatno da podigne nivo osposobljenosti svojih mladih ljudi za tržište rada. Stanje je još gore na francuskim univerzitetima: elitni francuski univerzitet, École Normale Supérieure, rangiran je tek kao 66. najbolji na svetu. Bez reforme sistema visokog obrazovanja, Francuska ni izbliza neće moći da se nadmeće s vodećim britanskim i američkim univerzitetima. Imajući u vidu sve ovo, Makronov medeni mesec će biti kratak. Ili će brzo početi da ostvaruje uspehe, ili će se birači okrenuti protiv njega, zaključuje Oslund.