Atak na kulturu pamćenja

Veliki, a u novije doba prilično zaboravljeni američki filosof DŽordž Santajana, uputio nam je još pre gotovo dva veka upozoravajuću poruku: „Ko ne usvoji lekcije istorije, biće osuđen da je ponovo doživi“. Nama, na ovom delu Balkana gde se najpre ostvario san Južnih Slovena o ujedinjenju, ne treba objašnjavati da smo doživeli sudbinu večitih ponavljača. Uprkos upozorenju od pre tri decenije da je Srbija umorna od lidera, ostvarila se gore pomenuta kletva. Ali šta sledi nakon toga? Kao u onom legendarnom filmu o danu mrmota, u kome se junak neprekidno budi sa svešću da mu se ista stvarnost neprekidno obrušava na glavu, živimo sa gorkim dodatkom: život nije dvočasovni film, i od goreg ima nešto grđe. Stiže nam vest da se posle 15 godina ukida stalna emisija RTS Trezor. Ona nas je neprekidno podsećala da je kultura pamćenja, ili opiranja zaboravu, osnovica svake ozbiljne kulture. Pokazivala da je u proteklim decenijama, koje su neke glasne javne štetočine, sa dr i bez dr, proglašavale vremenom titoističkog jednoumlja, bilo autorskih ličnosti koje su potvrđivale da nismo od juče u ovoj vukojebini, da se nekada negovao sistem vrednosti, da je ostao vidan trag kako se koristi TV-medij na polzu ugrožene nacionalne kulture. Da smo društvo sa očuvanom kulturnom svešću i javnom scenom kod koje ne prolaze gluposti sa trajnim štetnim posledicama, kao što je sprdnja od fontane na Slaviji, koju AV brani od Beograđana ogorčenih što, kako AV tvrdi, u fontani neće moći da peru noge! (hej, koja je to mržnja i prezir prema podanicima!), ovo bi bilo dočekano kao skandal, „no pasaran”. Ništa od toga, na javnom servisu bujaju „ekskluzivne”, „autorske” emisije o zaboravljenim, današnjim tabloidnim i budućim princezama, sponzorisane (što se kosi sa novinarskim kodeksom), o celulitu, estetskim hirurškim zahvatima „a la Kardašijan”, tragovima Srba pre vinčanske kulture, uzorima za nove 007... Marketinška trka sa Velikim bratom, Parovima se nastavlja (Ja volim Srbiju, Ja imam talenat, klopke i slagalice - preskočiti iz higijenskih razloga), Happy i Pink kao nedosegnuti uzori, nestali B 92 i STB... Ostaje Fontana koja ne curi već se preliva (kako kaže di-džej Mali). Sad mi je lakše. A šta ćemo sa upropašćenom kulturom i neizvesnošću ko će biti novi premijer (fikus, ikebana). Rešeno. No Toma pokazao da nije baš toliko glup: upitan pred kamerama ko će biti novi premijer, nekoliko dana uoči razrešenja epohalne neizvesnosti, reče (najzad zrno pameti, bravo!): Baš me briga. On sebe zbrinuo, podigao od ušteđevine crkvu u Bajčetini (stislo se, od usta se odvajalo), a mi bez crkvenih zadužbina - ma ko nas šiša! I zato, sa školskim programima u kojima se mit o sedam neprijateljskih ofanziva (čitaj: bežanija) zamenio istorijskim poravnanjem partizana i četnika, uz reviziju borbe protiv fašizma (jer ni pobednici nisu bili anđeoski čisti), do katastrofalnih sudskih rehabilitacija Draže M., Kalabića, Nedića. Neka se pripremi Dimitrije LJotić. Ako Hrvati sramno tonu u izjednačenje Jasenovca i Blajburga, hajde da i mi pokažemo da za tu trku konja imamo. Na Trezoru smo u proteklih 15 godina gledali šta se događalo u našem medijskom prostoru, kad smo imali ozbiljne TV-drame, TV-serije za dugo pamćenje (iz pera Novaka Novaka, Aleksandra Popovića, Gordana Mihića, i desetina drugih pregalaca). Sučeljavajući ono što se događalo juče sa ovim danas, Bojana Andrić je sa skromnom ekipom uspevala da pokaže promene u duhu vremena. Ako nestane Trezor, nestaće i mogućnost da ono što se zbiva danas sklizne u juče i prekjuče. Ali možda su naša očekivanja nestvarna, možda istorija počinje od ovog danas, u šta nas ubeđuju novi lideri i njihovi trbuhozborci. Ima tu neke crne logike, jer na osnovu onog što se hroničarski beleži o urbicidu glavnog grada, o gradnji Abu Dabija na ušću dveju reka, ili o katastrofalnoj Fontani, sutrašnji autori u nekom budućem Trezoru moći će da samo duvaju u istu tikvu, sa istim stepenom besmisla. Dok završavam ovaj zapis, stiže tobožnja ispravka (logika teniskog „oka sokolovog“): Trezor nestaje samo dok traje letnja šema. Kako su se samo toga setili? Trezor je i dosad išao samo ako ga ne izbriše neko direktno uključenje sporta ili „visoke politike“ (presipanje iz šupljeg u prazno). Valjalo ga je loviti u ponoćnim satima, nemoguća misija. Sudbina kamička u cipeli, ko ga samo izmisli!