Pad svastike

Da mi je neko, koliko lane, pričao da ću se, na mokranskom vrelu, kupati sa Sirijcima, i to još ove godine, tom proroku rekao bih da je jeo bunike. Ali, gle, pojaviše se na vrelu Sirijci, Avganistanci, ali i ostala bratija, samo nema Mokranaca! Eto, i to mi je Alek omogućio, i opet mi ne valja. Izgleda da sam, zaista, namćor od čoveka. Nego, emigrantima voda iz vrela hladna, pa su se odlučili za Divljansko jezero koje im je, bajdvej, i bliže izbegličkom kampu. Tu se setim da je Aleksandar Veliki zakazivao Persijancima bitke u podne, po najvećoj žezi. Jer, oni, sem hladne vode, ne podnose ni velike vrućine. I tako smo kroz Persiju, kao kroz sir, prošli na putu za Indiju... Nego, tu se nevolja sa mokranskim vrelom ne završava. Kao, Niš ima problema u vodosnabdevanju pa su iz niškog vodovoda počeli da zahvataju i više od trećine mokranskog vrela. I ovim putem direktoru niškog vodova poručujem da ne pravi od mokranskog vrela močvaru jer to može skupo da ga košta! Ako sam za Titova vremena doneo zakon o zabrani izgradnje atomskih centrala, ukinuću Nišu i vodu iz mokranskog vrela. Ako Beograđani piju savsku vodu, zašto Nišlije ne bi pile vodu iz Nišave!? Moja gerilska borba za vrelo biće neprestana, tako mi Aleka! Neću dozvoliti ubijanje mokranskog vrela, pa sve da iza njega stoji mandatarka Ana! Pa, čak, i ako joj čuva leđa njen šef kabineta Siniša Mali! Sedim sam i potpuno nag na kamenoj obali vrela, a žapci dosadno krekeću kao naprednjaci u parlamentu. Sedim kao jogin, u pozi lotosa, ali pored mene je moja sekirica. Jogin u Srbiji mora da bude na sve spreman. K. G. Jung, moj guru iz Švice posmatra me netremice, pa kaže: „Ratnik i jogin bio je i Isus kada se iz Indije vraćao u Makedoniju da povrati Aleksandrovo carstvo. A u Indiju je malog Isusa mati Kleopatra otpremila da bi ga spasila od rimskog cezara Oktavijana. Ah, kako je Isus, sa makedonskim falangistima, silno ganjao Tiberija, od Dunava pa sve do Rima! Ali, tada se u Rimu zbila Petrova izdaja i slom ustanka, pa je Hrist razapet pored rimskog Koloseuma. Ali, hvala nebesima, sa raspeća su ga živog skinuli gladijatori iz Trakije i Hrist se razočaran, Putem svile, latio opet Indije... A u Jerusalimu se ništa značajno nije desilo, to su mi javili duhovi aleksandrijskih gnostika.“ Posle ovih Jungovih reči, otkine mi se, iz čista mira, srpska svastika sa lančića i zamalo da padne u vrelo! Podiđe me jeza; da li nam se to sprema neka velika nesreća? Bilja mi javlja da sa deponije iz Vinče još stiže smrad. Ali, kažu da smrducka i iz Jajinaca... Vraćam se sa mokranskog vrela, a iznad glave mi zuje rojevi pčela. Ah, ima li šta uzbudljivije od rojenja pčela! Kada dve matice krenu iz jedne košnice i svaka krene na svoju stranu; jedna, recimo, u krošnju bagrema, druga u krošnju lipe. A mučno se dele i naprednjaci: da li će u Alekovu ili u Zoraninu „košnicu“? I, bilo bi, zaista, protiv zakona prirode i politike, da zbog mandatarke Ane ne dođe do „rojenja“ naprednjaka. Deobe kod Srba i pčela oduvek su bile neminovne. Samo što posle srpskih deoba nikad nije bilo meda, već samo potoka krvi. Kada, u četvrtak, dan pre Alekove „cezarske“ inauguracije, ovaj NIN bude na kioscima, počeće sa radom sedmi susret srpskih autohtonista u mom Vidovu. Moja Crna me upozorava na ozbiljnost ova dva događaja: To što ti se srpska svastika otkinula sa lančića znak je da je došlo vreme da se kaže kako priča o Isusu iz Nazareta više ne pije vodu! A, bojim se i da je Aleku odzvonilo! Uostalom, cezari na Balkanu su se brzo menjali.“