Konfuzna vlada slabe premijerke

U prvom TV intervjuu za, ne kao što bi bio red, javni servis svih građana Srbije RTS, već za javni servis ružičasto-naprednjačke Srbije Pink, tada još mandatarka Ana Brnabić dala je izjavu od prvorazrednog političkog značaja, kojom je obeležila svoj dolazak na čelo Vlade Srbije: „Mislim da će najteže biti da imamo timski duh. Na prvoj sednici ću tražiti da imamo timski rad. Ja nemam autoritet kao Vučić, a nisam ga ni zaslužila. Nisam izašla na izbore, nemam svoju stranku, nisam dobila skoro 56 odsto glasova. Meni je autoritet dat od nekog ko je dobio 56 odsto podrške direktno od građana“. Šta nam je Brnabićeva ovim poručila? Da će biti slab premijer, bez ličnog autoriteta, na čelu kabineta koji će u startu imati problem timskog rada i koordinacije, a da će svoju moć crpeti sa druge adrese, van vlade, od Aleksandra Vučića, koji ju je na premijersko mesto i postavio. Brnabićeva je, dakle, bez uvijanja potvrdila da će Vučić više njome komandovati nego što će ona komandovati ministrima. Da će članovi vlade nju slušati zbog Vučića, jer, eto, ona autoritet niti ima, niti ga je „zaslužila“. Potom je govorila da se novi šef države ne bavi „mikromenadžmentom“, da joj se nije previše mešao u posao dok mu je bila ministarka, iz čega sledi da se Vučić verovatno neće baviti svakim detaljem iz rada njene vlade. Ali, ako poželi da se umeša, premijerka ga neće kočiti. Naprotiv. Vučić je njen šef, ako joj je on svojom (samo)voljom dao autoritet, on joj ga isto tako kad nađe za shodno može i uzeti. Mirko Cvetković je bio, dobro je poznato, slab premijer, ali, što se već manje zna, odličan ekonomski stručnjak. Ana Brnabić će, po sopstvenim rečima, biti slab premijer, a tek treba da vidimo kakav je stručnjak. U svakom slučaju, ako nastavi sa glorifikovanjima šefa s Andrićevog venca, a potcenjivanjima svojih nadležnosti kao predsednice Vlade, neka se ne buni što je porede sa Cvetkovićem. Sama će to zaslužiti. Naravno da nije lako biti premijer, još je teže kada iza sebe nemate stranku, već od početka u velikoj meri zavisite od dogovora partijskih lidera, u ovom slučaju Vučića i Dačića. Pa prvi sa sobom vuče funkcionersku bulumentu SNS, Aleksandra Vulina i Nenada Popovića, a drugi svoje ogladnele socijaliste, Milana Krkobabića i Dragana Markovića Palmu. Završi se tako da dobijete kabinet o čijem sastavu niste odlučivali. Završi se tako da će Brnabićeva, prozapadna modernizatorska uzdanica, za ministra odbrane imati Vulina, u vladajućoj koaliciji najvećeg protivnika NATO, koji će s tom istom Alijansom po opisu posla morati tesno da sarađuje. Ili neće? Biće to zanimljivo gledati... U isto vreme, ministar bez portfelja postao je tvrdi rusofil Nenad Popović, da bi, s druge strane, bilo uvedeno Ministarstvo za evropske integracije sa Jadrankom Joksimović na čelu, koja dosad nije imala portfelj. Pravo vučićevsko „i Istok i Zapad“ zamešateljstvo, spajanje u normalnim društvima ne samo politički već i vrednosno, civilizacijski nespojivog. Nije se tu Ana Brnabić ništa pitala, kao ni oko toga da je u ovom tumbanju vlade najbolje prošao SPS. Naime, socijalisti su pored tri dosadašnja resora dobili još dva - Branko Ružić kao ministar državne uprave i lokalne samouprave i Goran Trivan na mestu ministra ekologije. Ispada da je SNS najveći gubitnik u ovoj rekonstrukciji vlade - glavna stranka vladajuće koalicije nije dobila nijedno dodatno mesto i ostala je bez premijera. Jer, Brnabićeva je Vučićeva, ne naprednjačka. Isto kao i pola ministara s kvote SNS. Naime, od ukupno, s premijerkom, 22 člana Vlade, svega njih maksimum šestoro-sedmoro mogu se smatrati pravim stranačkim kadrom naprednjaka. Dok je Dačić u ovoj rekonstrukciji uspeo da namiri apetite SPS, mnogo će gladnih usta ostati u SNS. A ko je gladan taj je nezadovoljan... spreman da se pobuni protiv onog za kog smatra da mu je naneo nepravdu. Kako li je sada, na primer, svim onim naprednjacima koji su sa Milošem Vučevićem slavili, ispostaviće se preuranjeno, njegov dolazak na premijersko mesto, kovali planove o svetloj budućnosti, pravili „kombinacije“? Konfuzna vlast slabe premijerke ne treba da strahuje toliko od opozicije koliko od nezadovoljnika u svojim redovima.