Car je go, ali carska je poslednja

Izgleda da ipak nije neophodno gledati iz neposredne blizine da bi se videla careva golotinja: poslednji primer uvida u stanje na Zapadnom Balkanu, a time i Srbiji, drastično različit od domaće zvanične verzije o ogromnim uspesima i istorijskim događajima, stigao je od londonskog Međunarodnog instituta za strategijske studije (IISS). Pravu opasnost na ovom području IISS ne vidi u navodnim ratnim pretnjama, koje zgodno skreću pažnju sa svakodnevnih životnih problema, već u urušavanju demokratije: regionom vladaju autokrate i korupcija, na šta Zapad žmuri, konstatuju britanski analitičari. I ponovo je tu termin „stabilokratija“, nedavno uspostavljen da opiše ono u čemu živimo: govoreći o „kombinaciji balkanskih autokrata i kleptokrata koje zapadne zemlje podržavaju zato što održavaju mir i stabilnost“, IISS objašnjava da je „nova reč ušla u leksikon da se opiše to da zemlje Zapadnog Balkana nisu istinske demokratije, već `stabilokratije` koje idu ka članstvu u EU“. U analizi se navodi da su se u celom području pojavile autoritarne težnje uprkos čestim izborima, da su mediji slabi i često pod nadzorom vladajuće partije, a „borba protiv korupcije obično služi tome da nova vlada pohapsi svoje suparnike, ukloni političku konkurenciju i pokaže rezultate u suzbijanju korupcije na putu ka pridruživanju EU“. „Pravosuđe je veoma podložno uplivu onih koji su na vlasti ili imaju novac, klijentelizam i nepotizam su opšte rašireni, a poslovi u vladinim ustanovama i javnim preduzećima se dele članovima porodica, prijateljima i partijskim ljudima“, nabraja se u opširnoj analizi IISS. Izgleda da je i najnoviji spektakl oko selidbe Aleksandra Vučića na poziciju predsednika poslužio samo za domaću upotrebu, kao etapa u izgradnji kulta ličnosti čija senka postaje sve veća i gušća, taman da pokrije i najneverovatnije i najciničnije poteze, kao što je, recimo, uvođenje čuvara kontejnera. Tvrdnje o „najvećem okupljanju državnika u poslednjih 40 godina“ mogle su se „prodati“ samo domaćoj javnosti, oguglaloj na neistine, dok je strana štampa ostala nezainteresovana za Vučićevu (drugu) inauguraciju, pompezno proslavljenu uz prisustvo nekoliko politički krupnih figura problematičnog regiona i mnoštvo diplomatskih predstavnika nižeg ranga. Izbor „otvoreno gej osobe“ na funkciju (polovine) premijera jeste propraćen pozitivnim komentarima u delu medija, ali nije manjkalo ni onih koji su u celoj priči prepoznali neku „kvaku“ – tako je, recimo, New York Times ocenio da je „moguće da Vučić pokušava da umiri zabrinutost Evrope, dok se Srbija kreće ka članstvu u EU, a on se i dalje umiljava Rusiji i jača srpsku vojsku“. Komentatoru njujorškog lista jasno je da se prava moć seli na nivo predsednika, što bi od nove premijerke lako moglo napraviti marionetu – na šta upozorava i Deutsche Welle, tvrdeći da su „zvaničnici i u Beogradu i Briselu savršeno svesni da će prava moć ostati kod Vučića“. Nemački javni radio, pride, podseća na Vučićev minuli rad u cilju marginalizovanja rivala i kontrole medija i ocenjuje da je bio „dovoljno mudar da sarađuje sa EU u međunarodnoj politici i ispunjava zahteve MMF, čime je zaradio reputaciju proevropskog reformatora i faktora stabilnosti“ – pri čemu je izbor premijera samo poslednji stepenik u pravcu cementiranja takvog imidža. Izbor otvoreno homoseksualne osobe na visoku poziciju u patrijarhalnoj zemlji zasenio je, međutim, druge elemente Vučićevog najnovijeg kreativnog rešenja sa neformalnom, Ustavom nepredviđenom, podelom premijerskog mandata na ekonomski deo, koji je pripao Ani Brnabić, i politički deo, poveren Ivici Dačiću. A ne bi bilo baš nebitno uočiti onu neobičnu poslovnu povezanost nove premijerke sa čovekom od najvećeg poverenja Siniše Malog, spornog gradonačelnika Beograda kome bliske veze sa Vučićem garantuju nove važne funkcije, uprkos svim skandalima koji ga prate. Ili nema ni potrebe za posebnim razmatranjem baš svakog „detalja“, kad već postoji ono pravilo koje uočava IISS – o raširenosti klijentelizma i nepotizma i dodeli poslova članovima porodica, prijateljima i partijskim ljudima? Da li će se cela tužna priča o aktuelnoj fazi balkanske drame završiti upozorenjima medija i istraživačkih instituta, među kojima je i konstatacija profesora Univerziteta u Gracu Florijana Bibera da mnoge članice EU jednostavno nisu zainteresovane za inkorporaciju zemalja Zapadnog Balkana u Uniju, tako da sadašnja „stabilokratija“ savršeno služi njihovim interesima? Ili, ipak, i tamo gde je moć postoji svest o posledicama „stabilokratije“ i makar zametak namere da se nešto preduzme u cilju njihovog lečenja? Koliko god (svesno) slepi bili na gašenja demokratskih sloboda u regionu, zapadni zvaničnici pokazuju ozbiljnu zainteresovanost za jedan aspekat vladavine svojih omiljenih, kako u tamošnjoj štampi znaju da ih nazovu, balkanskih čvrstorukaša: pokazalo se da, uprkos zvaničnoj proevropskoj orijentaciji, balkanski „garanti stabilnosti“ i te kako imaju razumevanja za pojačano zanimanje Rusije za ovdašnji prostor. I upravo to je, konstatuje se i u analizi IISS, ponovo podiglo strateški značaj regiona i dovelo do nekih novih ideja, kao što je agenda „Berlin plus“ koju je krajem maja najavio nemački ministar spoljnih poslova Zigman Gabrijel, s ciljem da se poboljšaju ekonomske perspektive devastiranog regiona. U Briselu postoji svest o tome da se region, u izostanku jasne EU perspektive u narativu, vraća starim modelima komunikacije, uverena je Aleksandra Joksimović, predsednica Centra za spoljnu politiku, u čijoj se organizaciji održava međunarodna konferencija zanimljivog naziva „Evropa u više brzina – Zapadni Balkan u rikvercu“. Zabrinuta zbog uticaja dva aktera u regionu, Rusije i Turske, EU želi da osmisli niz mera koje bi dovele do povratka instrumenata uticaja koje je ranije imala, kaže sagovornica NIN-a, procenjujući da u ovom trenutku, nakon pobede Emanuela Makrona u Francuskoj a time i uspostavljanja kapaciteta za konsolidaciju EU, postoje znatno bolji uslovi za evropske inicijative u regionu nego što je to bilo pre godinu dana. A da li bi „Berlin plus“ i slični pokušaji, osim povećanja privlačnosti EU u odnosu na Rusiju, mogli poslužiti i kao lek za sve ozbiljniji demokratski deficit u Srbiji i komšiluku? „Ubrzavanje procesa evrointegracija sprečilo bi iskliznuća demokratskih procesa, jer svako otvaranje poglavlja pomera priču sa terena političkog na teren reformskog i ne dozvoljava retrogradno kretanje“, kaže Aleksandra Joksimović i kao primere „garanta demokratskog procesa“ navodi poglavlja 23 i 24, koja tretiraju oblasti pravosuđa i ljudskih prava. Ima, međutim, onih koji veruju da bi, s obzirom na realno stanje koje statistikama promiče, čak i „Berlin na kvadrat“ bio nedovoljan za ekonomsko napredovanje, kao uslov za pokretanje demokratskih pitanja. Car je možda go, ali carska će i dalje lako biti poslednja sve dok podanici, fokusirani na gladne stomake, čekaju mrvice sa njegovog stola.