Zatočenici smo lažnih istorijskih lekcija

Čak i letimično osluškivanje ovdašnjeg javnog diskursa će otkriti da je jedno od češćih pitanja živimo li u građanskom društvu ili ne, gde se pojam građanskog društva neretko poistovećuje s idealnim uređenjem u kojem su prava i obaveze pojedinaca i institucija jasno definisani i donekle podrazumevani. Dok bauljamo od izbora do izbora, od jedne do druge političke afere, od masovnih protesta do izostanka reakcije vlasti, raskorak između građana i države postaje sve veći i teži za premošćavanje. Je li onda problem u građanima, u državi ili možda u shvatanju ovih pojmova koje vapi za prevrednovanjem? Prva knjiga Antropologija građanstva naučne saradnice Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Jelene Vasiljević, podrobnije proučava pojmove građanstva i državljanstva, a prema rečima njene autorke, otpor prema pojmu građanstva koji potiče s oba kraja ideološkog spektra umnogome proizlazi iz ambivalentnosti samog pojma. „U nekim krugovima na levici postoji otpor prema ovom pojmu iz dva razloga – jedan se tiče napetosti između pojmova ’građanin’ i ’radnik’, i taj otpor se artikuliše i drugde na levici, ne samo kod nas, a drugi se tiče nasleđa upotrebe ovog pojma kod nas od devedesetih naovamo. Da pojasnim: s jedne strane, ističe se da građanstvo nije klasno senzitivan pojam, štaviše – da maskira klasnu segmentiranost jednim fantazmom da smo svi mi jednaki građani, pod istim pravno-političkim sistemom, koji navodno nije odgovoran za privilegije nekih i marginalni status drugih. To je kritika koja svoje korene vuče još od Marksove kritike ideje građanina iz francuske Deklaracije o pravu čoveka i građanina. Druga linija otpora tiče se toga da je građanstvo u politički vokabular u našim društvima uvela liberalno orijentisana inteligencija, koja je bila nosilac paradigme u kojoj nerazdruživo figuriraju tržišna ekonomija, ljudska prava i građanske slobode. Tu se na teret stavlja tzv. Drugoj Srbiji da je doprinela marginalizaciji socijalnih pitanja i fokusom na građanske slobode i tržišnu ekonomiju saučestvovala u legitimizaciji procesa opšte privatizacije i ridikulizaciji ideje društvenog vlasništva“, kaže Jelena Vasiljević za NIN. Koliko su ovi prigovori opravdani? Delimično jesu, ali ih ne smatram dovoljnim za napuštanje ideje građanstva. Mislim da se ne sme zaboraviti da su se kroz istoriju brojne emancipacijske borbe vodile upravo kao borbe za građanska prava, za pravno zaštićenu jednakost, uprkos stalnim izneveravanjima tog ideala, mada su pomaci nesumnjivo činjeni. Ta legalna dimenzija građanstva, pomenuta prava i statusi nužni su mehanizam funkcionisanja sistema društvene pravde. Pravo na rad i stanovanje, pravo na penziju, pravo na javno finansirano zdravstvo i školstvo, pravo na abortus... sve su to primeri prava koja su istorijski ostvarivana, ne samo kod nas, kao osnovna građanska prava zaštićena zakonom i koja nam se u poslednje vreme oduzimaju, uz devalvaciju značenja same ideje građanskih prava. Pojam radništva je, s druge strane, jednako neprecizan u detektovanju i analizi različitih oblika eksploatacije rada. Radnik u kulturno-umetničkoj sferi, radnik u naučnoj zajednici i radnik u fabrici su na bitno različite načine eksploatisani. Ali univerzalizam građanstva, makar i bio samo ideal kojeg su istorijske konkretizacije uvek donekle izneveravale, ima tu snagu da mobiliše ljude na zajedničko političko delovanje, npr. protiv eksploatacije i prekarizacije rada. Smatram da pojam građanskog ne treba odbaciti, već raditi na njegovom prevrednovanju i osnaživanju. Uz to, nije opravdano sasvim otpisati građanski angažman iz devedesetih koji se snažno suprotstavio nacionalizmu koji je, koliko vidimo, i dalje snažan mobilizator javnosti, pa i izazov i za nove leve pokrete. Kakav je odnos desnice prema ideji građanstva? I ona ima problem s liberalnim označavanjem ovog pojma iz devedesetih, mada je druga tema u fokusu – naime, građansko se, kako sam već rekla, tada izgrađivalo kao opozicija etničkom, nasuprot nacionalističkim politikama. Za desnicu je građanstvo podvala koja umesto promovisanja tradicionalnih vrednosti i nacionalnih interesa vodi računa o pravima manjina, rodnoj ravnopravnosti itd. Nacionalno kolektivno se vidi kao ugroženo pričom o građanskim pravima pojedinaca. Naravno, ovaj sukob građansko/etničko nipošto nije univerzalan, jer u zavisnosti od konteksta i istorije konkretne države i građanska ideologija može biti nacionalistička – jedan od brojnih primera bi mogla biti politička upotreba građanske sekularnosti u legitimizaciji islamofobije u Francuskoj. Građanstvo je centralni pojam liberalno-demokratske koncepcije države. Da li je obračun s njim zapravo obračun s tom koncepcijom? Svakako da jednim delom jeste. Ali razračunavanje s ovim pojmom, ili način na koji se on koristi, govori nam i o sukobima vizija kakvu državu želimo. U socijalističkoj Jugoslaviji se ovaj pojam nije odbacivao, već je bio filtriran, da tako kažem, kroz mrežu jednog ideološkog narativa i ideju solidarnosti u „bratstvu i jedinstvu“. Devedesetih se ova ideja zamenila solidarnošću s tzv. etničkom braćom. Danas uglavnom vlada konfuzija po pitanju principa kojim se treba rukovoditi u izgradnji države i društva – nominalno se kao bezalternativni prihvata liberalno-demokratski model, bez mnogo uverenja i strasti, dok je etnički princip svakako još uvek živ i zdrav – i mobilizacijski izuzetno delotvoran! Bilo da se zalažemo za „državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive“, kako stoji u trenutnom Ustavu, gde je pomalo nejasan odnos između tog naroda i „svih građana“, ili za državu koja je snažno okrenuta individualnim pravima, ili pak za državu koja odlučno promoviše socijalnu pravdu – ideja građanstva je nezaobilazni saveznik ili neprijatelj. Igrao je važnu ulogu u istoriji protesta u Srbiji. Odražava li i promenu suštine ovdašnjeg nezadovoljstva? Devedesetih nam se činilo da ćemo skidanjem Miloševića s vlasti i ulaskom u zapadnoevropske političke i ekonomske tokove gde se, pričalo se, normalno živi, i mi postati „normalno društvo“. Sada vidimo da je i ostatak sveta i te kako podložan krizi. Uostalom, ovdašnji nedavni protesti možda jesu bili fokusirani na Vučića – sveprisutan je i stiče se utisak da je nadležan za sve, od stanarskih i radničkih prava do oporavka ekonomije – ali osim što su bili na taj način kontekstualizovani, dele puno toga zajedničkog i sa talasom protesta koji se intenziviraju i drugde, od 2008. Jasno je da se više ne protestuje samo zbog lokalnih autokrata, već raste svest i o mnogo dubljoj i široj krizi čega su ove autokrate samo simptom. U tom smislu uloga i ulog pojma građanstva, kao idealnog nosioca liberalnodemokratske države, danas je dosta drugačiji i upitniji nego devedesetih. Otuda i preispitivanja tog pojma. Jedan od zahteva na protestima bilo je raspisivanje predsedničkih i parlamentarnih izbora, iako oni ne bi ništa bitno promenili. Zašto je politički delokrug građana sveden na predstavničku demokratiju koja je očigledno u krizi? Prvo, svaki protest je nova škola demokratije iz koje može da izraste neki novi politički subjekt. Uspeh LJubiše Preletačevića Belog je u tom smislu simptomatičan. Uradio je isto što i protesti, mobilisao je mnoštvo demobilisanih građana, ali ih nije usmerio. Pritom je osvojio skoro dva puta više glasova od Vuka Jeremića, čoveka s izvesnim političkim kapitalom, čija je kampanja bila među najskupljim i koja je bila pokrenuta pre raspisivanja izbora. Beli je pokazao da postoji prostor za nove političke subjekte bez resursa i medijskog praćenja i koji mogu završiti i u parlamentu bez prisustva na bilbordima i televiziji. Dok se tako nešto ne pojavi, parlamentarni izbori neće ništa promeniti, jer opozicione stranke nemaju ni uticaj ni drugačiju koncepciju politike od vladajuće. Zato aktuelna vlast uostalom i koketira s idejom da ih raspiše. Zašto tradicionalno shvaćene građanske inicijative i pokreti u Srbiji nisu uspevali da se izbore za više uticaja od 5. oktobra? Niti se radi o jednoj homogenoj društvenoj i ideološkoj strukturi, niti su sve ove inicijative radile s jednakom učinkovitošću i jednako dubokim ili površnim dijalogom sa građanima i javnošću. Ali ako pokušamo da apstrahujemo stvari i govorimo samo o tendencijama i simptomima, čini mi se da jedan od razloga može biti to što se deo nevladinog sektora visoko profesionalizovao, što znači da je nekadašnji aktivistički angažman postao izvor prihoda, karijera i kakvog-takvog uloga u strukturama makar i neformalne moći, što vodi ka okoštavanju organizacija i zacrtanih pravaca delovanja čak i ako se društvo oko nas ubrzano menja. Zatim, a s prethodnim je u vezi, mnoge građanske inicijative su se uključile i u zvanične vladine projekte, što nije specifičnost samo u našoj zemlji, a što je radikalno promenilo ideju o tome koja je funkcija i uloga civilnog društva. Naposletku, snaga i sveprisutnost ideološkog narativa da smo mi društvo u tranziciji koje mora da reformiše ekonomiju na zadati način kako bi okončalo svoj put, da usvoji određene političke vrednosti i obrasce ponašanja, da pristupi EU... otežava kritičko sagledavanje velikih globalnih transformacija i njihovih efekata na naše društvo evropske poluperiferije, sagledavanje činjenice da se i EU menja, da su uvreženi modeli funkcionisanja političke reprezentacije u krizi legitimiteta, da desnica takođe zadobija nove oblike i snagu delovanja... Koje sve lekcije iz istorije kao društvo nismo naučili od pada Berlinskog zida naovamo? Ne samo mi, nego i veći deo razvijenog sveta, a posebno postsocijalističke zemlje, potpali su pod euforiju „kraja istorije“ i ukidanja političkih alternativa predstavničkoj demokratiji i tržišnog kapitalizma. Naše je iskustvo naravno dodatno komplikovano, jer smo osim pada Zida doživeli i pad države, odnosno stvaranje novih država kroz ratove. Ratovi nisu bili nužna posledica raspada Jugoslavije, već nužni uslov stvaranja etničkih država. I čini mi se da smo i danas zatočenici tih lažnih istorijskih lekcija – da su uspešni političari oni koji privatizuju, dovode strane investitore i oni koji čuvaju nacionalne interese. I kada pogledate naslovnice skoro svih medija kod nas, upravo ove teme dominiraju. S druge strane, podaci harmonizovane evropske Ankete o prihodima i uslovima života stanovništva, po kojima se vidi da je u Srbiji dohodna nejednakost viša nego igde u EU, ne smatra se uopšte vešću vrednom pomena. Drugim rečima, taoci smo – nezgrapno bih je nazvala – tranzicijsko-etničke dogme i potrebne su nam nove političke snage koje su u stanju da ponude nova tumačenja stvarnosti i nove vizije budućnosti.