Tihi da ne bodu oči

Bila jednom jedna džamija, na kraju sveta, na periferiji periferije Beograda. Bez minareta. Noću su došli sejmeni u oklopnim vozilima i srušili je. Okružili usnulo pa razbuđeno naselje mahom potleušica, sa tri borbena prstena. Iživljavali se i pretili. Posle su vlasti rekle da je sve bilo po zakonu. Čaršija je većinski negodovala, pa najverovatnije, sve zaboravila. Propuštajući priliku da preispita šta uopšte zna o toj manjinskoj veroispovesti koja se, upravo usled nepoznavanja, meša sa nacijom. Jer smo tako naučili u Titovo doba. Ko su zapravo ti ljudi što klanjaju, a ne krste se, a po svemu drugom su isti, naši vekovni sugrađani? Među 30.000 beogradskih muslimana po zvaničnom popisu, a 100.000 po internim knjigama Islamske zajednice Srbije, žive Bošnjaci, Goranci, Romi, Albanci, Aškalije, Egipćani, pa stoga manjina u svakom pogledu. „Ne želimo da se osećamo kao građani drugog reda“, odmah stavlja do znanja Emin Zejnulahu, mladi imam džemata u Zemun Polju (starešina džamije s početka teksta) . Uostalom, to nije po Ustavu, i zagarantovanom pravu na ravnopravnost u koje veruje. Nasmešenom hodži, na čijem se licu vide tragovi ramazana po ozarenim očima, izgleda, nije dovoljan razlog da se oseća u zapećku ni što ovdašnji muslimani nikako da dobiju građevinsku dozvolu za zidanje bogomolje, što im se mrtvi voze pogrebnim kolima sa hrišćanskom oznakom, što još nemaju svoja groblja... Što su tek nedavno dobili Agenciju za sertifikaciju halal proizvoda, pa mogu da siguraju šta jedu. Što im se broj džamija od 273, u otomansko doba, sveo na jednu, Bajrakli. Uostalom, ni to što se zbog straha na popisima mnogi ne izjašnjavaju po pitanju religije, ili prihvataju oznaku „nepoznata veroispovest“. Sve će to rešiti demokratija, veruje Zejnulahu, jer, evo, već ima nekih pomaka. E, sad ovo što se dogodilo te noći uoči svetog muslimanskog meseca ramazana, novinarka vidi sama, ne mora ništa da joj objašnjava. Slika ruševine je dovoljno rečita. Bolje i ruglo, nego džamija. Zejnulahu je ljubazan i nasmešen, potpuno posvećen razgovoru, ali ipak jedva čeka da se vrati grupi vernika, posedalih napolju po tepisima. Uskoro će večernja molitva koja razrešava posta do prvog jutarnjeg namaza. Tad su svi pozvani za zajedničku trpezu u dvorištu Bajrakli džamije, ili ispred drugih objekata sa verskom funkcijom, običnih kuća, bez ikakvih obeležja. Gotovo pa pritajenih. Ali je duh u njima saboran. „Mi nismo birali kakvi ćemo da se rodimo, ali smo ponosni na to što jesmo“, naglašava Zejnulahu. U isti čas dok muškarci za dugačkim stolom počinju da mrse gutljajem vode i urmom, isto to čine i žene, u posebnim odajama. U slučaju Bajrakli džamije, „odabrana“ je bivša učionica. Nužda je da se one stisnu, jer da se prošire kapaciteti, ni to se već decenijama ne sme. U sobi na spratu mogu da se malo raskomote, prostru đakonije po asurom zastrtom podu, ručno pravljene pite, salate, jela od ovčjeg mesa, slatkiše... Da se porazgovore. Sve su istovremeno i domaćice i gošće, posebna se pažnja obraća samo jednoj starici dostojanstvenog izgleda. To je Jusufspahinica, majka bivšeg i sadašnjeg muftije, Muhameda i Mustafe, i supruga čuvenog Hamdije, već dve godine počivšeg, koji je svojim vernicima zaista doneo promene. Počasni reis-ul-ulema, vrhovni verski poglavar među sunitima Srbije, dugogodišnji beogradski muftija sprečio je da se Bajrakli džamija pretvori u katoličku crkvu, i, potom, u Muzej voštanih figura, što joj je namerom vlasti sledovalo. Mnogi su hramovi istog predznaka po našoj zemlji dobili funkciju bolnica, kasarni, njihov broj je danas ukupno 250. Pregnuće Hamdije Jusufspahića udružilo je ovdašnje muslimane u Islamsku zajednicu Srbije, ali poštovanje prema muftinici sa tim nije skopčano. Starica otmenog lika autoritet je sama po sebi, blagi i majčinski, zaokružen sa dve fakultetske diplome. Ona ga uliva svojom pojavom i svim svojim gestovima. Tako, kada za sofru seda grupica tamnoputih žena iz Sudana, ona ih nutka jelom, a zatim zajedno čitaju stihove na arapskom, posvećene Alahu. Inače, migranti islamske vere nisu priključeni brojci domaćih muslimana, jer je taj podatak prolazan. U obzir se uzimaju samo fakti iz matičnih knjiga rođenja i smrti, kojim je nadoknađen spisak iz arhiva Bajrakli džamije, delimično oštećen u paljenju 2004, a odmazdi za slična, a mnogostruka dela počinjena nad crkvama i manastirima ma Kosovu. I dopunjen novim imenima, sve slobodnijim da se identifikuju, zahvaljujući porastu demokratije, kako primećuje Zejnulahu. Ženski glas je protivno očekivanjima, tačnije, predrasudama, glasniji od njegovog. Žene su ovde emancipovane. I to što pokrivaju glavu, nije njihova dužnost, već pravo na intimu i privatnost, ističe Lejla Alomerović Gajret. Teološkinja, profesorka verske nastave u nekoliko beogradskih škola. Žene, veli Lejla, imaju pravo na obrazovanje, na izbore poput braka i razvoda, u tome su verskim pravom potpuno zaštićene, finansijski osigurane mirazom ili sredstvima zajednice, kakav je status i udovica. „U islamskom društvu apsolutno je neprihvatljivo ako se žene ne bore za svoja prava“, tvrdi Lejla, dok je suprotno mišljenje deo islamofobične propagande. Žene sprovode svoj džihad, trud da postanu bolje, da u sebi ugase požar strasti. Umile se Alahu. To je „sveti rat“ zapravo, a ne terorizam i krvoproliće u ime religije. Islam je protivnik bilo kakvog nasilja, pa i grube reči, ističe Lejla, poslujući oko raspremanja trpeze. Deo obavezno ostavlja za sirotinju. Upravo kad je u pitanju zaposlenje, tu su muslimanske žene ponekad skrajnute, odgovornošću države nad javnim mnjenjem. „Moju ženu neće da prime za pekarku, prodavačicu, kasirku.., samo zato što je pristojna po našim propisima“, kaže Jašar Alijević, dvadesetdvogodišnji pica-majstor iz Borče. Tamošnji džamat (parohija), sklupčan je u nekolicinu blatnjavih ulica koje vlasti nikako da asfaltiraju. Jašareva supruga ne sedi kod kuće iz patrijarhalnih razloga, ni zato što voli da je dokona, tumači, već što okolina prećutno bojkotuje vidljivije među muslimanima, muslimanke. „Tek kad moja ćerka sa diplomom mastera Filološkog fakulteta na odseku za srpski jezik i književnost, bude predavala maternji jezik beogradskim đacima, značiće da je društvo postalo tolerantnije“, naglašava Lejla. Stoga pomirljive reči hodže Zejnulahua treba uzeti sa dozom rezerve: ipak on predstavlja svoju instituciju, pa ne bi da ishitri. NJegovo je da poziva na praštanje. Da korak po korak napreduje ka boljitku zajednice. Dobri su znaci promena, kaže, i to što je postignut dogovor sa upravom grobalja da se pojedine parcele usmere kako islamu dolikuje. E, sad, to što muslimani nemaju isključivo pravo da se ovde sahrane i što još nemaju bar mali izdvojen deo samo za sebe, rešiće se nekako. I to sa verskim znamenjem pogrebnih kola. Setiće se nadležni da priupitaju za potrebe manjinskih verskih zajednica pri izradi urbanističkih planova. Izvojevaće se dozvole za izgradnju bogomolja, veruje Zejnulahu, pa makar bile bez minareta. A zašto bez očiglednog obeležja? Za njihovo dobro, tvrdi se po čaršiji. Da budu zaštićeni od srpskih ekstremista na čije prisustvo podsećaju grafiti „Šešelj“, svud po Zemun Polju, a koji islamske susede olako proglašavaju za neprijatelje, pa čak i vehabije. Prijateljstvo je neupitno, bar s „njihove“ manjinske strane, dok vehabija, koliko je poznato hodži, u njegovom džematu nema. Ali je i strah od njihovog prisustva razlog više za izgradnju legalnih džamija. Da budu na oku jedni drugima, pa i vlastima. Noćno skrnavljenje mesdžida, verskog objekta ove manjinske zajednice, pokazalo je još jedno lice problema, raskrinkano reakcijama. Moamer Zukorlić, bivši muftija Mešihata Islamske zajednice u Srbiji, sa sedištem u Novom Pazaru, a moćan i u beogradskim okvirima, uzdržano je rekao da taj čin „ne odobrava“. Sulejman Ugljanin, lider sandžačkih Bošnjaka, ni aber nije pustio, dok je Rasim LJajić, večiti deo srpskih vlasti, poslovično umeren, objavio da se radilo o greški. „Ovim su obelodanili da je nacionalna pozadina često važnija od verskog predznaka“, objašnjava Aida Ćorović, aktivistkinja civilnog društva. I time produbljena „shizofrenija“, kako tumači podvojenost naroda, utemeljena osnivanjem Islamske zajednice u Srbiji, za vreme vlade Vojislava Koštunice, kada se Zukorlić nametnuo kao vođa druge oficijelne grupacije, te ljuti protivnik Jusufspahića. Moglo bi se reći – začetnik ideje da beogradski muslimani nisu „pravi“, pa im se ni hadžiluk ne priznaje. Dok god je poseta najvećoj svetinji, Ćabi u Meki, u organizaciji oponenata. Konfrontiranost ili čak rivalitet lidera ipak se previše ne odražava na prestoničke islamske vernike. Premda „svaka nesuglasica u zajednici utiče na pojedinca te zajednice, u smislu formiranja tabora podrške različitim mišljenjima, prouzrokuje trvenja i slabi našu osnovnu misiju pozivanja na dobro“, kako primećuje Zejnulahu. Oni su, čini se, tihi da ne bodu oči većinskoj populaciji. Ovo ide dotle da su njihove naseobine često getoizovane. Tako, danas, skoro trideset godina nakon obećanja da će u jednom od novobeogradskih blokova nići džamija, barabar sa pravoslavnom i katoličkom crkvom, i sinagogom, kao dobar primer multikonfesionalnosti Beograda, deo njih i dalje klanja pod vedrim nebom. Ništa zato, to je tek manjina manjine, na periferiji periferija. Puštena niz vodu, ko i sva druga sirotinja. Bez podrške države Od svih zabluda i nepoznanica prema islamu, najveće su one koje se odnose na žene. Svojim životom, angažmanom u humanitarnom radu i na promociji islamske kulture, okupljanjem muslimanki da budu potpora zajednici, Lejla Alomerović Gajret, rođena Vračarka, svakodnevno ih obara. Da li iskušenja jenjavaju? „Kao mala nisam nosila teret svoje vere. U Titovo vreme sam išla u džamiju na versku pouku, postim još iz perioda osnovne škole. Kasnije su se odnosi menjali. Bili su motivisani političkim ideologijama nacionalne elite, naci-ostrašćenošću, antagonizmom, neprihvatanjem. Muslimani Srbije imaju svoj kontinuitet, autohtonost, svoju socijalnu i društvenu istoriju. Kroz odnos prema drugome se iskazuje najveći stupanj ispovedanja svoje vere u boga. Problem je teži kada vam vlast ne daje podršku da sačuvate svoj verski, fizički i kulturni identitet, građanska prava“, kaže, s nadom da će se to promeniti.