Blitzkrieg glavnog urednika Srbije

Gospodin Radoman Božović je, hotimično ili ne, izabrao istinu za svog neprijatelja u politici. NJegova vlada je, takoreći iznebuha, odlučila da Politiku pretvori u javno preduzeće i dala poslanicima tajno pripremljen Predlog zakona kojim se nacionalizuje ta najveća medijska kompanija u Jugoslaviji. NJegova vlada hoće da ima ono što nema nijedna vlada u demokratskom svetu: državne novine. Božović se brani od tog prigovora i na konferenciji za štampu, u Međunarodnom pres-centru u Beogradu, kaže izričito: „Zakon o pretvaranju NIP Politika u javno preduzeće, koji je Vlada sama predložila Skupštini na usvajanje, rešava samo vlasnička pitanja i upravljanje kapitalom, a ne i pitanje uređivačke politike ili pitanje slobode štampe. Potpuno je neprihvatljivo vezivati te dve stvari.“ A kako izgleda istina, koja je postala Božovićev neprijatelj u politici? Istina da je u Predlogu zakona o javnom preduzeću Politika piše da Vlada Srbije imenuje i razrešava i direktora i predsednika Upravnog odbora i ceo Upravni odbor, a da Upravni odbor „utvrđuje uređivačku i poslovnu politiku“, „imenuje i razrešava glavne urednike…“ Božović, dakle, neće sam da uređuje novine, ali hoće da izabere one koji će ih uređivati. I koji će se stalno, pod pretnjom razrešenja, pitati da li se njihov učinak dopada Vladi Srbije. Kada su poslanici opozicionih partija u parlamentu Srbije dešifrovali namere Vlade i pokazali šta Velika Usta nameravaju da progutaju, njima je rečeno: pa imaćete i vi tu Politiku, gospodo, kada dođete na vlast! Ako tu ne bi bila lukavština, zajedljivost ili retorička igra, ako bi glasnogovornik vlasti zaista mislio da uzimajući danas Politiku za sebe čini uslugu pobedniku na sutrašnjim izborima, onda bi se moralo reći da je njegovo shvatanje slobode štampe i demokratije sasvim, sasvim nakaradno. Takva Politika, kakvu on vidi, bila bi najnepouzdaniji svedok vremena, slamka među političkim vihorovima. Politika, cela Politika, sa svim listovima, sa radiom i televizijom, mora da sačuva nezavisnost i da bude dovoljno izmaknuta od stranaka i stranačkih interesa. Vlada Radomana Božovića, čoveka koji je izabrao istinu za svog neprijatelja u politici, pritvorno obećava tu nezavisnost. Zatim tvrdi da je država Srbija na različite načine ulagala u Politiku i ne može se reći koliko je uložila, nije stigla da izračuna, ali zna da učešće državnog kapitala u ukupnom kapitalu Politike ne može biti manje od 51 odsto. Zašto baš 51 odsto, zašto ne 37 ili 49 odsto? Naravno, zbog vlasti i vladanja. Žuri gospodin Radoman Božović, koji je izabrao istinu za svog neprijatelja u politici, da stavi tačku na neutemeljenu i smušenu priču. Rasprava se vodi krajem jula, a javno preduzeće Politika, predviđeno je, počinje sa radom 1. avgusta 1992. godine! To znači da će gospodin Radoman Božović, koji je izabrao istinu za svog neprijatelja u politici, 31. jula izvaditi notes i pročitati spisak članova upravljačkog tima Politike. Sve je to, nema sumnje, odlučeno onog dana kada je dat pristanak da se na jesen raspišu izbori i kada su socijalisti na vlasti shvatili da u državi Srbiji više nema listova koji će za njih da dobiju te izbore. Čitava demokratska javnost Srbije, mnogi veliki pisci, umetnici, naučnici, i duhovni i svetovni ljudi, a među njima i patrijarh srpski gospodin Pavle i akademik Dobrica Ćosić, predsednik Savezne Republike Jugoslavije, staju na stranu Politike i bore se za njenu nezavisnost. U velikoj drami ostaju upamćeni likovi pozitivnih junaka, ali i onih negativnih, tragičnih, koji će se bez sumnje pominjati s mučninom. Gospodin Milivoje Pavlović, ministar za informisanje u vladi Radomana Božovića, čoveka koji je izabrao istinu za svog neprijatelja u politici, osporava zaposlenima u Politici pravo da, prema važećim zakonima, sprovedu vlasničku transformaciju svoje kuće. To bi, kaže on, bilo kao kad bi kaluđeri iz Studenice odlučili da prodaju manastir po cenama koje sami odrede! Ministar Studenicu očito zamišlja kao preduzeće, a u Politici, Politici Ekspres, u NIN-u, valjda, u drugim listovima, vidi sakralne starine koje ulaze u nacionalno blago države. Osim tih, takvih, kakav je gospodin Pavlović, vlada ima na svojoj strani nekoliko ljudi ozbiljnog dela i nesumnjive važnosti, koji – podupirući njene apetite – ubrzano troše svoj ugled ili ostatke ugleda. Među njima je, nažalost, i akademik Mihailo Marković, koji pred kamerama državne televizije izriče neistine o NIN-u. Govori o padu tiraža NIN-a, a ne zna ili neće da zna, ili zna a prećutkuje, da je ovo uredništvo NIN-a izgubilo samo deo tiraža koji ne može da ode u Bosnu i Hercegovinu zbog rata i deo tiraža koji ne može da ode u prekomorske zemlje zbog sankcija i blokade u kojoj se našla Srbija. Gospodinu Markoviću treba reći da nije NIN kriv za rat i nije NIN zaslužan za sankcije. Treba mu, bez dvoumljenja, kazati da je nešto od toga učinak njegov i njegovih. S tim učinkom, zna on, u sveopštoj i nezapamćenoj bedi koja je zadesila Srbiju, u poniženjima koja svakodnevno doživljavaju njeni građani, srozava se uticaj partije na vlasti uoči najavljenih izbora. Potrebno je pribaviti novo ogledalo u kome će se pokazati lepo lice vlasti, a to ogledalo će biti podržavljena, nacionalizovana, konfiskovana (čitaj: oteta!) Politika. U ovom broju NIN-a čitalac će naći izjave komentatora i urednika velikih svetskih listova o namerama srpske vlade. U njihovom protivstavu videće se i čuđenje i prijateljska zapitanost: kuda ide Srbija? Možda je to poslednji polemički ton u ovoj seriji Nedeljnih informativnih novina. Možda će već sledeće sedmice protivstav i raznoglasje biti nepoželjni u listu koji je od svog nastanka bio „nešto drugo“. Prozor u svet može biti zatvoren novinama, pisao je svojevremeno Stanislav Ježi Lec. Vlada Radomana Božovića, čoveka koji je izabrao istinu za svog neprijatelja u politici, očigledno namerava da načini samoubilački korak i taj mnogopominjani prozor odista zatvori novinama. 31. jul 1992.