Neprijatelj na vratima

Vreme se ne može vratiti, pa se ne može na stanje od 31. januara vratiti ni vlasnička struktura Energoprojekt holdinga. Tog dana, kršeći Zakon o preuzimanju, što je četiri i po meseca kasnije utvrdila Komisija za hartije od vrednosti, Dobrosav Bojović je sa još četiri firme, sa kojima je delovao ortački, postao vlasnik više od 25 odsto akcija ne samo Energoprojekt holdinga, već i dva njegova zavisna preduzeća, Entela i Garanta. Zbog toga je morao u roku od dva dana da objavi ponudu za preuzimanje svih ostalih akcija te tri kompanije. Morao je, ali nije. Umesto toga u međuvremenu je „družina“ nastavila da kupuje i sada su Bojović, njegov Napred i Napred razvoj, zajedno sa firmama Montinvest propertis i Jopag, koje zastupa Vitomir Perić, vlasnici 35,32 odsto Energoprojekt holdinga. Tek kada je Komisija obelodanila da su ovi igrači sve vreme radili „timski“, izbegavajući propise, oni su brže-bolje objavili nameru o preuzimanju preostalih 64,68 odsto kapitala. I šta sad? Hoće li kršenje zakona biti sankcionisano? Ili će se država praviti „mrtva kao oposum“ i prećutno dozvoliti da se bezakonje naknadno legalizuje, kao da ništa nije bilo? Ako je tako, čemu onda služe zakoni i regulatori, koji bi trebalo da ih primenjuju? A u Zakonu o preuzimanju doslovce piše: „lice je obavezno da objavi ponudu za preuzimanje kada neposredno ili posredno, samostalno ili zajednički delujući, stekne akcije s pravom glasa ciljnog društva, tako da zajedno sa akcijama koje je već steklo, pređe prag od 25 odsto akcija s pravom glasa ciljnog društva“. Od toga kako će se završiti poslednji pokušaj „neprijateljskog“ preuzimanja u dobroj meri zavisi i budućnost srpskog tržišta kapitala, koje se još nije oporavilo od svojevrsne pljačke akcionara Agrobanke, Univerzal banke, Razvojne banke Vojvodine, Privredne banke Beograd... Gašenjem tih banaka ojađeni su za desetine miliona evra mali akcionari, ali i krupniji igrači na Beogradskoj berzi, koji su verovali finansijskim izveštajima, po kojima su te banke, sve do pred njihov slom, bile navodno profitabilne. Ako i ovo prođe nekažnjeno, ko će više ikada imati poverenja u srpsko tržište kapitala, od kojeg su glavom bez obzira zbog ovih afera pobegli mnogi ozbiljni investitori, koji su razmišljali da ulože novac u akcije domaćih kompanija. Potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović očekuje od nadležnih da obezbede poštovanje zakona. „Dosta je propadanja velikih domaćih kompanija zbog nečijih ličnih interesa. Sada imamo priliku da se naše građevinske kompanije uzdignu i ponovo budu konkurentne na našem i na svetskom tržištu. Skoro da nema velikog projekta u Srbiji a da u njemu ne učestvuje Energoprojekt i mislim da takve kompanije moraju da se sačuvaju“, poručila je u više navrata Mihajlovićeva. I Boško Živković, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu smatra da bi ta kompanija „morala“ da se odbrani od „neprijateljskog“ preuzimanja, ali ističe i da nije siguran da je to uopšte moguće u sadašnjim zakonskim okvirima. U ovoj, najnovijoj priči nije bitno ko je, po kojim cenama i sa kakvom namerom kupovao akcije Energoprojekta. Svako teži da akcije kupi što jeftinije i da ih proda što skuplje i da zaradi na razlici u ceni, ili da što jeftinije postane većinski, a sve češće i jedini vlasnik dobre kompanije. To je potpuno legitimno. Samo se u toj igri moraju poštovati neka pravila. A zakoni se u ovom slučaju nisu poštovali, što je posle neprimereno duge istrage, koja se razvlačila puna četiri i po meseca konstatovala i Komisija. Poznavaoci berzanskih prilika za NIN tvrde da je Komisija kvalitetno obavila istragu, donela dobro rešenje, ali je morala mnogo brže da reaguje, jer je od početka bilo indicija da tu nisu čista posla. Iako Bojović tvrdi da je njegov Napred „prag“ od 25 odsto akcija u Energoprojektu prešao 15. juna i da je odmah sa partnerima objavio nameru za preuzimanje, to po nalazima Komisije baš i nije tako. Granica je pređena 31. januara i zbog toga je svima oduzeto pravo glasa na Skupštini akcionara, a po rečima predsednika Komisije Predraga Dedeića, Napred i sa njim povezane firme moraće da plate i kaznu za privredni prestup. Berzanski stručnjaci strahuju da bi zbog ovoga neki strani investitori, koji su u međuvremenu kupovali „sporne“ akcije, ne znajući da neko već ima u rukama paket od 35 odsto kapitala, nalaz Komisije shvatiti kao poruku - što pre prodaj akcije, uzmi pare i beži iz Srbije, ovde je sve moguće. Za razliku od neupućenih koji se čude kako se u Srbiji zakoni nekažnjeno krše, Boško Živković kaže da je ovo manje-više uobičajeno za sva tržišta kapitala na Balkanu. Poslednji put u nastojanju da spreči manipulacije na berzi reagovala je vlada premijera Zorana Đinđića, davne 2002. zbog neregularnog trgovanja akcijama Apatinske pivare. Tada je, na zahtev Vlade Srbije, smenjen predsednik Savezne komisije za hartije od vrednosti Veselin Rajković, a direktor berze Zoran Jeremić je podneo ostavku. Za novog predsednika Komisije izabran je upravo Živković. Tome je prethodila jedna od najvećih manipulacija na berzi - na početku prvog dana trgovanja cena akcije Apatinske pivare dogurala je do 24.000 dinara, berza se usijala, trgovanje je prekinuto i nekoliko sati kasnije akcije su prodate po ceni od samo 1.350 dinara. Već sutradan trgovanje je privremeno zaustavljeno, pokrenuta je istraga da se utvrdi ko je mešetario, a tri nedelje kasnije država je svoj paket prodala po ceni od 11.300 dinara za akciju. Po toj su ceni svoje udele prodali i mali akcionari, osim onih čije su akcije „planule“ prvog dana. Oni još uvek pravdu traže u Strazburu. Živković podseća i da ovo nije prvi pokušaj „neprijateljskog“ preuzimanja Energoprojekta. Akcionari te kompanije su pre 11 godina optužili firmu Skaj elektronik, vlasništvo FK Partizan, da je namerno obarala cene. „Komisija, čiji sam predsednik u to vreme bio, dokazala je da je bilo manipulacija sa cenama akcija, tako da je taj pokušaj preuzimanja zaustavljen“, priča sagovornik NIN-a. „Posle Đinđićeve, sve vlade, žute, crvene, zelene, plave, podržavale su princip varvarske koncentracije vlasništva, na štetu države i malih akcionara, uz štelovanje cena i manipulacije. I sada su cene akcija Energoprojekta na berzi značajno manje od njihove vrednosti, ali za to ne mogu da se krive ljudi sa berze, jer smo još pre 12 godina upozoravali da će sa ovakvom regulativom tržište kapitala nestati“. On se ne seća da je Komisija ikada ranije reagovala otvoreno i javno kao u slučaju Energoprojekta. „Iskreno, ne znam zašto se ovo sad događa, ali se plašim da je kasno, da je čitava priča dovedena do kraja, da je tržište kapitala mrtvo. MMF sada insistira da se ono ponovo oživi, ali ne mislim da je sada to moguće, jer važeći zakoni i dalje omogućavaju koncentraciju vlasništva, a rezultat toga je veliki broj opljačkanih akcionara. Jednostavno, sada stižu računi za naplatu loše strategije. Sećam se da smo svojevremeno u nacrt zakona o preuzimanju ugradili obaveze onih koji hoće da `napadnu` neko akcionarsko društvo, ali je vlada Vojislava Koštunice sve te odredbe izbacila. Regulativa je podešavana tako da se omogući ubrzana koncentracija vlasništva. Zato se sada tako surovo i `napada` Energoprojekt, jer zakoni štite one koji napadaju“. No, čak i po lošem zakonu, čim je Bojović sa povezanim licima stekao 2.732.824 akcije, automatski je morao da objavi ponudu za preuzimanje i svih ostalih. Taj „prag“ prekoračili su 31. januara, ali sve dok Komisija nije utvrdila istinu, tvrdio je da nema nikakve veze sa onima koji su 31. januara i 2. februara kupili 5,81 odsto vlasništva u Energoprojektu. A kada su objavili nameru za preuzimanje, već su bili vlasnici više od 3,86 miliona deonica. Sam Bojović ima 0,43 odsto, njegov Napred razvoj 24,49 i Napred 0,09 odsto, Montinvest 5,17 i Jopag 5,13 – svi zajedno 35,32 odsto. Pitanje je, međutim, koju bi cenu morali da plate za tih desetak posto akcija iznad „praga“, jer Živković ističe da se upravo kroz ponudu za preuzimanje, kada se menja kontrolni vlasnik, otkriva prava cena. Drugim rečima, morali bi za njih da plate više od 1.300 dinara, koliko su svaku akciju plaćali 31. januara. Poslednjih mesec dana ona varira između 1.400 i 1.500 dinara. Teško da je to bilo puka koincidencija, ali Bojović i Perić su nameru o preuzimanju obelodanili istog dana kada je Komisija objavila rešenje, kojim im zbog kršenja zakona zabranjuje pravo upravljanja i odlučivanja i kada je održana i Skupština akcionara Energoprojekta, na kojoj je Bojović hteo da zatraži smenu aktuelnog direktora Vladimira Milovanovića, koji ga od početka optužuje za pokušaj „neprijateljskog“ preuzimanja. U autorskom tekstu, koji je objavila Politika, ovaj slučaj komentarisao je i ekonomista Nebojša Katić, kome ovo liči na montipajtonovsku farsu. Veliko akcionarsko preduzeće nije kiosk brze hrane, pa ni preuzimanje nije samo pitanje formalnih procedura - da li su potencijalni kupci povezana lica, kako su stekli akcije, kakvim novcem, da li je prekršen zakon, ističe Katić, za koga je ključno da li bi Energoprojekt doživeo istu sudbinu kao Napred? „Država je suvlasnik i to je dodatno čini odgovornom, ne može se praviti mrtva, ona ima instrumente da spreči destrukciju preduzeća i ugrožavanje javnog interesa… sem ako i ona nije saučesnik u uništavanju sistema“, zaključuje Katić. Tim pre je neshvatljivo ponašanje države. Iako je vlasnik velikog paketa akcija, stiče se utisak da je sve posmatrala sa strane, skoro nezainteresovano. A nije svejedno da li će svojih 3.671.205 akcija prodati za 43,6 miliona evra, koliko vrede ovih dana, ili za manje novca, ako im cena padne. „U nekim drugim okolnostima bilo bi čak za pohvalu što se država nije mešala i koristila svoja upravljačka prava, preko predstavnika u Skupštini akcionara, ali ovo nije normalna situacija i neshvatljivo je što se nije umešala da zaštiti svoj interes“, kaže za NIN znalac srpskog tržišta kapitala. Za finansijske stručnjake nije sporno ako je, kako kažu, neko odrešio kesu i kupio akcije. Ta transakcija registrovana je u Centralnom registru i Komisija je trebalo odmah da reaguje, jer i postojeći akcionari i potencijalni kupci akcija te kompanije mogu biti oštećeni, jer su dovedeni u zabludu zato što je neko sve vreme krio da poseduje više od četvrtine ukupnih akcija. Ima mišljenja da je zato jedno od mogućih rešenja bilo da Komisija privremeno obustavi trgovanje tim akcijama, dok se ne utvrdi da li je Bojović sa povezanim licima već prešao „prag“. Sada je, nažalost, za to kasno. Da je ponuda za preuzimanje objavljena početkom februara, a ne polovinom juna, sve bi bilo drugačije. Ako ništa drugo, Bojović sa povezanim licima posle 31. januara nije smeo da kupi nijednu akciju, sve dok ne objavi ponudu za preuzimanje svih deonica. Berzanski posrednik, koji je iz razumljivih razloga želeo da ostane anoniman, objašnjava da tajkuni obilato koriste to što institucije ne funkcionišu i olako krše zakone. Oni preko više svojih, navodno nepovezanih firmi kupuju pakete akcija iste kompanije, s tim da nijedan ne bude veći od 24,9 odsto. Tako mnogo jeftinije stiču većinsko vlasništvo, a formalno ne moraju da daju ponudu za preuzimanje, dok sve ne bude gotovo. Bilo je još takvih preuzimanja, ali niko te slučajeve nije istraživao, iako se tajkuni i ne trude da sakriju tragove, tvrdi sagovornik NIN-a i naglašava da je najbolja brana od svakog, pa i neprijateljskog preuzimanja, odlično poslovanje i dobra dividenda. Energoprojekt je nekoliko godina davao 20 dinara dividende po akciji, što je prinos od samo 1,3 odsto. To bi upravi kompanije trebalo da bude prioritetni cilj, ako želi da zadrži akcionare uz sebe, kaže ovaj berzanski posrednik i pita se da li bi Dunav osiguranje i Ist kapital 31. januara prodali svoje akcije u Energoprojektu da su mogli da računaju na dividendni prinos od četiri-pet procenata. A ko zna da li bi ove rašomonijade uopšte i bilo da Energoprojekt nije pokrenuo zahtev da se poništi ugovor, kojim je bivše rukovodstvo za samo 6,5 miliona evra ustupilo švajcarskom Jopagu pravo gradnje na jednoj od najatraktivnijih lokacija u novobeogradskom Bloku 26, preko puta Arene.