Kada umeš, umeš sve

13. jul Plantaže Postoje ljudi za koje nam se neretko čini da mogu sve. Baš tako deluje. Čega god da se uhvate, ide im od ruke. A opet, kad je neko trapav, onda ubrlja transplantaciju jetre isto kao što se polije zejtinom dok otvara sardinu. Tako je to u životu. Rađate se pod istom zvezdom, poznatijom pod naslovom Sunce, samo što neke greje na jedan, a neke na drugi način. Umeti sa tom zvezdom, znači zaista umeti. Od te zvezde, odnosno njene ćudljive milosti, poprilično zavisi proizvodnja grožđa. A od proizvodnje grožđa, implicitno, zavisi proizvodnja vina. Vino je danas u sve većoj meri, sastavni deo naših života. Od drevnog esencijalnog segmenta svečanih rituala, preko snažne porodično kohezione komponente („Sine, siđi u podrum i natoči nam, pa donesi za trpezu...“), pa i na neki neorenesansni način u sadejstvu sa modernom kuhinjom, do izvesnog oblika postizanja intelektualne dominacije u društvu (Nadmetanje u poznavanju vina kao materije). I kada je već tako, lepo je setiti se nekih vina, odnosno vinarija, koje su nam sastavi deo rađanja, odrastanja, sazrevanja, životnog smiraja, te odlazaka u istoriju (porodičnu ili opštu) već nekoliko decenija. Neki nas prate ceo život i ne nameravaju da na tom putu zastanu. Plantaže 13. jul, kroz ceo život! Cenimo li mi dovoljno neke kvalitetne, izvorno ovdašnje pojave? Kod nesigurnih ljudi postoji zadrška po svim pitanjima. Takvi uvek imaju prateća pitanja, kojima tresu drvo smisla, sa jakom nadom da plodova biti neće. Ali obično se tu nađe bar jedna jabuka (Kao u legendi o Isaku NJutnu i zakonu gravitacije) i tresne ih po glavi. Nesigurni i skeptični se pitaju: Vina crnogorskih Plantaža su dobra nama ovde, ali da li su zaista i globalno dobra? Jabuka broj jedan: Male su šanse da je ceo svet šašav i da se ova sjajna vina izvoze na pet kontinenata, što je na ivici rariteta, a da nisu odlična. Danas ceo svet proizvodi vino i ako se odlučuju baš isključivo za vaše, onda to nešto znači. U preko četrdeset zemalja, poklonici ovih čudesnih napitaka su u prilici da svoja čula raduju vinima Plantaža. Sam Bog zna, mada sumnjamo da ima relevantne informacije, koliko je umetničkih dela unutar raznih kultura, na jezicima koji su nam nerazumljivi, stvaralo ta dela, tražeći inspiraciju u nekom od vranaca, krstaču, šardoneu, kaberne sovinjonu ili pino blanu Plantaža. Ako to nije uzbudljivo, pitanje je onda šta jeste. Najiskrenije... Jabuka broj dva: Vino je viteški biznis, u kome se dugo i mukotrpno uspeva, ali munjevito propada. Da li je moguće da jedna firma ostvaruje toliki profit od izvoza, ako ne radi konstantno na unapređenju kvaliteta onoga od čega opstaje? Teško. Višemilionski izvoz (u koji ne ubrajamo Srbiju, koja je posebna, gotovo domaća priča) je u permanentnom porastu i vina Plantaža se sve više traže. Može jedan da traži nedovoljno dobro, ali ceo svet ne može. Svet zna kome veruje i čijim proizvodima veruje, pa se tako i ophodi. Vina Plantaža su, širom sveta, stvar vaspitanja i dobrog ukusa. Jabuka broj tri: Isti taj svet ima svoja pravila, svoje ustrojstvo, kao i sopstvene kriterijume za uspostavljanje hijerarhije. U vinskom svetu, nemali značaj imaju takmičenja. Širom planete se organizuju paneli na kojima se vina boduju, kao u skijaškim letovima, prijemnom za Sorbonu ili umetničkom klizanju. Vina Plantaža su u poslednjih nekoliko meseci napravila nekoliko spektakularnih rezultata, sakupivši veliki broj medalja sa najeminentnijih takmičenja. Uz sada već svetski nezaobilazni Vranac Reserve, briljirao je Cabernet Sauvignon Stari Podrum, ali i sva ostala vina, selektivno poslata na megdan. Veliki broj medalja su pokupila bela vina, što predstavlja preventivnu (četvrtu) jabuku i potencijalni udarac po glavi skeptičara koji smatraju da Plantaže poseduju u paleti samo crvena ozbiljna vina. Plantaže imaju sve... Da je Isak NJutn živ, verovatno bi rekao sledeće: „Svaka vinarija ostaje u stanju mirovanja, sve dok je neka sila ne natera da to stanje promeni. Kod Plantaža ta sila dolazi iznutra, iz posvećenosti i ljubavi prema poslu svih zaposlenih. Od sezonskog berača, pa do direktora, registruje se emotivna indukcija i svest o tome da rade nešto kvalitetno, lepo i važno. I zato je potpuno besmisleno pitati da li je to što čine – dovoljno dobro. Odlično je i biće sve bolje... A oni koji tresu jabuke, sa idejom da im nađu manu, mogu računati sa velikom verovatnoćom na potres mozga.“