Mali dragulj

Ledi Magbet, film Vilijema Oldrojda, adaptacija je proze ruskog klasika Nikolaja LJeskova Ledi Magbet mscenskog okruga. Prisetimo se da je 1962. godine veliki Andžej Vajda upravo u Jugoslaviji ekranizovao ovu LJeskovljevu prozu (Sibirska Ledi Magbet), ali je srazmerno potencijalima književnog predloška, efekat relevantnog filma izostao. Na ovo, englesko izdanje filma iz 2016, godine treba svakako ukazati kao na prijatno iznenađenje iz niza razloga, a ne na poslednjem mestu je i dimenzija interaktivnosti između književnog dela i filma. Oldrojd svoj film smešta u ruralnu Englesku, u 1865. godinu. Glavnu (anti) junakinju njegovog filma Katarinu, deprimira brak sa znatno starijim čovekom. Odsustvo ma kakve perspektive i emocionalne ravni, Katarina „nadoknađuje” strasnom vezom sa radnikom na suprugovom imanju. Iz položaja strasne i podatne ljubavnice, Katarina se ubrzo transformiše u dominantnu, beskrompromisnu i na sve spremnu protagonistkinju koja ne bira sredstva da zadrži predmet svoje strasti. Kad se svekar, suprug i suprugov iznenada iznađeni sin ukažu kao prepreke u njenoj novonastaloj erotskoj vezi koja ima privid sreće, ona ih uklanja… Ledi Magbet Vilijema Oldrojda je trijumf redukcionizma, vizuelnog rafinmana, rigorozne stilizacije, konzistentnog stila glume, ali i izvanrednih režijskih osobenosti kakve su građenje saspensa, upotreba svetla, umeće vladanja dramaturgijom i pre svega, jasan etički orijentir. Ledi Magbet je pre svega film koji izbegava lažno moraliziranje i konvencionalnu građansku arbitražu. Oldrojdov inventivan film, najpre lišen psihologije, eliptičan i u pripovedanju povremeno virtuozan, na sreću, ostaje film u kojem potpuna artificijelizacija odnosi prevagu nad naturalizmom (ubistvo muža, konja, gušenje deteta…). Ledi Magbet je film surovosti, ali od one vrste u kojoj se autor ne distancira od svojih aktera, niti mu je izgovor da je njegova kamera samo svedok u funkciji objektivnog pripovedanja. Oldrojdova kamera je, valja to reći, od prvog trenutka saučesnik, ona participira u strasti, ona ne veliča demonološki aspekt likova ali ga značajno apostrofira, i, najzad, ona učestvuje u odgovornosti jer insistira na pitanju da li pustoš može da izrodi išta osim pustoši i pri tom daje odrečan odgovor. Hladan, otuđen stil glume Florens Pju čini da ova uloga bude jedna od glumačkih iznenađenja godine. Već sada je izvesno da je ova mlada i perspektivna glumica neko s kime će svetski film u najdoglednojoj budućnosti ozbiljno računati. Upravo zahvaljujući njoj i njenoj glumi, gledamo film koji se sastoji od permanentnog gradiranja, a to što se stalno gradira je koliko neosetno, toliko fascinantno. Od otuđenosti do neverstva, od neverstva do zločina iz strasti, od zločina iz strasti do ubistva s predumišljajem, od ubistva s predumišljajem do zla shvaćenog kao imaginacija. Ledi Magbet je, s obzirom na to da je u pitanju debitantsko delo, film začudne slojevitosti i promišljenosti. Neko može primetiti da je takva i dubina literarnog predloška ali ono što u ovom filmu najviše imponuje je upravo umeće transpozicije. Paradoksalno, Katarina, premda višestruki ubica, jedina je u filmu koja ne izneverava princip, i bez obzira na to koja je optika u pitanju, naša (gledalačka) ili njena, i bez obzira na nijanse u percepciji, ona u svojoj ljubavi ide do kraja. Koliko god to čudno zvučalo, Ledi Magbet (re)afirmiše jedno načelo koje bismo mogli nazvati načelom doslednosti – demonološka perspektiva koja se tu ukazuje, polazi i završava pitanjem: mogu li danas principijelnu čistotu posedovati samo monstrumi? Film: Ledi Magbet Režija: Vilijem Oldrojd Uloge: Florens Pju, Kristofer Ferbenk…