Fabrika za kadrove

Da nije reč o upravljanju zemljom sa posledicama na stvarne živote miliona ljudi, odluka naprednjačkih poslanika da podrže izbor premijerke koja nema člansku kartu SNS, ali zato ima životni stil za koji oni sami, u najmanju ruku, nemaju ama baš nimalo razumevanja, mogla bi biti zanimljiv socijalno-psihološki eksperiment. Ne bi li, za razumevanje odnosa stavova i ponašanja, hijerarhije motiva i psiholoških mehanizama odbrane od osećanja poniženosti, bilo dragoceno saznati kako svaki pojedini naprednjački poslanik opravdava potez koji govori da najveća srpska stranka nema sposobnih ljudi? Ili, kako na poveravanje ustavno najjače funkcije u državi osobi koja sama za sebe kaže da „nema autoritet, a nije ga ni zaslužila“ gledaju istaknuti sgranački kadrovi koji su i sami javno slovili kao kandidati za premijera, poput, recimo, Zorane Mihajlović ili Miloša Vučevića? Da li je za Zoranu Mihajlović dovoljna „uteha“ što se u javnosti – posredstvom Zorana Živkovića, koji tvrdi da je tu verziju čuo od naprednjaka – pojavilo tumačenje da je u izboru naslednika na premijerskoj funkciji Aleksandar Vučić zaobišao ministarku građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zbog toga što je se plaši, odnosno, doživljava je kao potencijalnu konkurenciju? Postoji li danas zaista onoliko snažno unutarstranačko nezadovoljstvo, o kome je trebalo da zaključimo na osnovu javnog spektakla sa navodnom nespremnošću partije da prihvati Vučićev izbor i navodnom velikom neizvesnošću ishoda dugotrajnog ubeđivanja? I da li je ono sada zaista toliko da se može govoriti o klici skore velike unutrašnje pobune? Veruju li Vučićevi sledbenici u zvaničnu verziju o „stručnosti“ Ane Brnabić ili su, tokom petogodišnjeg neprekidnog izbornog ciklusa, a naročito u očekivanju beogradskih izbora, naučili da „novo izvlačenje“ dolazi brzo, pa novu premijerku tretiraju kao kratkotrajno, potrošno rešenje, zgodno da preuzme krivicu za neuspehe, posle kojih će se još jednom „brže, jače, bolje“ krenuti ka boljoj budućnosti, koja stiže za dve godine? Ili su svi samo duboko potisnuli i sopstvene stavove i lično dostojanstvo isključivo iz lukrativnih razloga, svesni činjenice da ni sami ne bi bili tu gde jesu da nije Vučića i njegovih vrhunskih marketinških sposobnosti, koje su mu omogućile poziciju Broja Jedan sa mnogo praznih mesta iza? Za Đorđa Pavićevića, profesora Fakulteta političkih nauka, Vučićev izbor premijera je demonstracija neprikosnovenosti njegove pozicije, nakon koje je onome ko bi eventualno pomislio da može nešto samostalno da postigne jasno da je svaka takva varijanta jednostavno – odsečena. Naravno da taj „hirurški potez“ ne znači i da je nestalo svako nezadovoljstvo, potpuno prirodno za ogromnu stranku koja odavno mora da toleriše dovođenje nestranačkih ličnosti na funkcije osvojene izbornom pobedom. Reč je samo o tome da to nezadovoljstvo nema snagu presudnog uticaja na političke odluke, koje će i dalje donositi lično Vučić, eventualno uz pomoć uskog kruga ljudi od poverenja. Jedna od tih odluka biće i ona o momentu raspisivanja beogradskih izbora i eventualnom jačanju naprednjačke pozicije na njima zakazivanjem istovremenog glasanja za republički parlament. A za tu odluku mu izbor Ane Brnabić ostavlja odrešene sve mogućnosti: onako uskraćenu za bilo čiju podršku sem njegove lične, može da je brzo „potroši“ i prekomanduje na neku drugu poziciju, a može i da je ostavi da vlada ceo mandat, jer ga ničim ne može ugroziti. Politički usamljena ali poslovno uvezana tačno gde treba, Ana Brnabić je za Vučića jednostavno idealan saradnik i teško da se u dogledno vreme može pojaviti neki razlog da mu mišljenje stranke o tom izboru postane naročito bitno. Na dobitku su i Ivica Dačić i njegovi socijalisti kojima su, nakon nesebične podrške Vučiću na aprilskim predsedničkim izborima, pripala dva ministarstva više nego u prethodnoj vladi (za državnu upravu i lokalnu samoupravu, kojim će upravljati Branko Ružić i za ekologiju, gde će odlučivati Goran Trivan). Moglo bi se reći i da je čak i partijski ojačan provereno lojalni Dačić. „Uvođenjem Ružića u klub, Dačić će amortizovati njegove nestašluke“, kaže Pavićević za koga je, od sitnih partijskih igrarija sa manje-više poznatim ishodom, daleko značajnija jedna druga priča koju nam je otkrila premijerka Brnabić. Reč je o osnivanju Nacionalne akademije za stručno usavršavanje u javnoj upravi koju će, prema najavi premijerke, morati da pohađaju svi ministri, gradonačelnici i predsednici opština, državni službenici i lokalni funkcioneri. Time će se, primećuje Pavićević, držati pod kontrolom kadrovska politika na svim nivoima, a biće to i stalni izvor poslova za članove ekipe uvezane oko vlasti. Takav model već postoji u oblasti odbrane i diplomatije, a rezultate izmeštanja iz redovnog sistema školstva već smo mogli da vidimo – između ostalog, na stranicama tabloida odavno punih fotografija budućih zvezda diplomatije koje valjda samo na prvi pogled deluju kao starlete. Ono što u takvom sistemu stavljanja obrazovanja pod kontrolu države ostaje manje vidljivo za širu javnost jeste promovisanje nastavnika po izboru vlasti i uvezivanje nevladinih organizacija koje se angažuju na projektima obuke i drugim poslovima. Neko u opoziciji će se možda obradovati mogućnosti da takav sistem za produkciju kadrova postane poligon za borbu socijalista i naprednjaka, ali bi valjalo da u razmišljanju na tu temu ne odluta predaleko – u čemu bi moglo da mu pomogne podsećanje na efikasnost lepka vlasti. A što se tiče procena da bi formiranje nove vlade sa premijerkom koja se reklamira kao „stručnjak“ sa zapadnim vezama moglo dodatno suziti manevarski prostor proevropske opozicije – možda bi, za pripadnike iste te opozicije, bolje bilo da porazmisle o Pavićevićevoj oceni da ni do sada nije umela da iskoristi prostor koji ima. A dok ona, delimično i sopstvenom zaslugom, ne uspeva da mobiliše ljude koji razmišljaju drugačije, vlast „kupuje“ sve više institucija i gradi mašinu koju će biti sve teže „probiti“ u dogledno vreme. U tom kontekstu, od kakvog je uopšte značaja eventualno dodatno sužavanje manevarskog prostora?