Tišina u kući mrtve braće

Ako je putniku potreban brz kurs o dubini bosanskih provalija, dovoljno mu je da u Srebrenici kupi cigarete i da na kutiji vidi tri puta odštampano identično upozorenje o štetnosti duvana. Udariti tri puta isti tekst na proizvod, na svaki proizvod, tako svim zvonima i talambasima objavljivati privrženost ravnopravnosti i drugim velikim rečima demokratije, to je isto što i organizovati orkestar u koncentracionom logoru ili, kad smo već u Srebrenici, deliti slatkiše izbezumljenoj deci u enklavi koju si upravo pregazio i u kojoj spremaš genocid – takvim se grotesknim tričarijama čovek ukrašava samo zato da bi iza njih sakrio iskežene očnjake. Valja, dakle, kupiti duvan - u Srebrenici se to može i markama i evrima i dinarima, samo u različitim dućanima, naravno - otpuhnuti dim i slušati. Prvo čuti tišinu, koja nije podnevni mir subotnje i junske čaršije, već pustoš ukletog grada. Ćamil Duraković, prethodni predsednik srebreničke opštine, kaže da čitava opština ima oko 7.000 stanovnika na 527 kvadratnih kilometara. To je trinaest ljudi na kvadratni kilometar, što Srebrenicu čini ređe naseljenom i od pustinjskih kraljevstava Omana i Saudijske Arabije. „Pre šest godina da ste bili, sada biste mislili da je u međuvremenu vladala kuga“, opisuje drugi sagovornik koji bi radije ostao anoniman. Jer Srebrenicu je prvi put ispraznio naš rat, a drugi put naš mir. „Ne znam da li grad ima 2.000 ljudi. U pola kuća ne gori svetlo, sablasno je. Kad zapuše vetar, gore u hotelu zalupeta, stvarno je neugodno“, priča srebrenički imam Ahmed Hrustanović. Taj hotel, „Domavija“, koji je dobio ime obližnjeg rudarskog centra iz srećnog rimskog vremena, podseća na bliže srećno vreme, kada je opština brojala 37.000 ljudi, a glavna gradska ulica, kaže imam Hrustanović, bila najprometnija ulica istočne Bosne. Mesna banja, Guber, bila je puna od aprila do septembra, i u njoj i njenim firmama radilo je više ljudi no što sada živi u gradu. Sada „Domavija“ pokazuje kako će Zemlja izgledati kada njome deset-dvadeset godina ne budu vladali ljudi ili kako izgleda kada zemljom vladaju neljudi. Divlja, razobručena flora osvojila je sprat, a prva komšinica „Domavije“ jedna je od brojnih srebreničkih kuća bez sadržaja. Hotel je radio do 2000. Uništio ga je mir. A kako je iz Srebrenice prvi put pobegao sadržaj i smisao, i o tome može mladi efendija Hrustanović. Srebreničke priče uha propuštaju kroz filtere u bojama zastava i zato treba ponovo, sve dok i poslednja krtica zapravo ne čuje kako je ubijen Rifet Hrustanović (1964). I Hajrudin Hrustanović (1968). I Hazim Hrustanović (1972). „Rođen sam u Zvorniku osamdeset šeste. Živeli smo u selu Mihaljevine, trideset kilometara odavde kada se krene ka Bajinoj Bašti. Moj otac Rifet je radio svuda po bivšoj Jugoslaviji. Bio je teški radnik, zidar. Radio je i u rudniku u Sasama, u Užicu i po Beogradu, nema gde nije. I kad je devedeset prve počelo to komešanje, imao je raznih ponuda, na primer da ide u Sloveniju da radi, ali mati nije htela. LJudi su se bojali promene, a i što bi ostavio svoje, svoju kuću, svoj dom, zemlju? To je bilo sramota napustiti; ko je otišao, on je prosjak“. Hrustanovići su ostali u Mihaljevinama do 1993. „Sećam se tih scena, kada smo krenuli iz sela, imao sam šest, šest i po godina kada su prve granate... To je bilo zabačeno, morali su baš da dođu na brdo da bi nas isterali minobacačima. Sećam se kad smo puštali krave, kako mati plače, otac viče ,bež’te dole u šumu’... Celo selo je krenulo, sećam se komšije koji je izgubio nogu na mini. To je bio mart, sneg i dalje poveliki. Komšija trči niz livade na štakama, puče mu štaka i on pade, vriska, deca plaču... I onda smo noćivali u šumama, u potocima, dok nismo došli do Srebrenice. Sećam se kad smo noćili u potoku, otac loži vatru navečer, pokriva nas, čuva...“ Hrustanovići su u Srebrenici jedva sastavili mesec kada je granata pobila stotinak ljudi na lokalnom igralištu, na fudbalskom turniru. Rifet je tada odlučio da porodicu pošalje konvojem u Tuzlu. „Dolazila je hrana što je mogla da prođe dole na barikadama u Bratuncu. Nisu sve puštali, puštali su pola, trećinu, i onda su ljudi odavde, natovareno koliko god da je moglo, voženi za Tuzlu. I ja sam otišao devedeset treće, sa majkom i sestrom; mati je bila trudna... Pobegneš odavde da ti bude bolje, u biti bude gore. Nema nikog da se brine o tebi, da te hrani; i tamo je katastrofa, ljudi nemaju šta da jedu. Bukvalno smo bili na prosjačkom štapu. Mati nosi malog brata da traži za hranu, mada nije imao ko ni šta dati, ali moralo se snalaziti...“ Rifet Hrustanović je poslednje pismo napisao aprila 1995. U jednom pismu stoji „Preživećemo, ako bog da“. „I onda dolazi ta devedeset peta godina, kad sam bio u jednom kolektivnom smeštaju. Jedanaesti juli, koliko sam imao, osam-devet godina; primetio sam po reakcijama ljudi da se nešto dešava strašno. Mati je plakala i bila u šoku i razbolela se. Mi u tim danima iščekujemo, mojim prijateljima dođe otac, stigne amidža... Ta nada... Mati ti je i otac i mati, i onda smo shvatili nakon par godina da neće niko doći.“ Ahmed je već bio na fakultetu kada je dobio poziv od majke. „Našli su ti oca“, rekla je. „Još dok sam bio u srednjoj školi davali smo krv da oni to upoređuju tamo. Nije bilo kompletno telo, bilo je neko pravilo da ako nema više od sedamdeset odsto tela da se ne ukopava još, i onda smo 2011. ukopali mog oca i njegovu braću. Nismo čekali više da nađu, našli su... Falila mu je glava, falila mu je potkolenica, falilo mu je rebara... Uglavnom, ima jedan snimak gde se oni predaju u Kravici, gde su ih uhvatili, i moj otac nosi s jedne strane, s druge njegov brat, nose svoga trećeg brata... Jedan amidža je stao na minu i ova ga dvojica nisu hteli ostaviti. I posle su ubijeni u Kravici, u poljoprivrednim magacinima. Kad god idem za Sarajevo, prođem pored tog mesta...“ I da Ahmed tamo ne odlazi, to bi mesto došlo njemu. „I dan-danas imam traume, i ne spavaš, i sanjaš svašta, i probudiš se u suzama... U trenutku kada ti je najpotrebniji neko da se brine o tebi... Pogotovo otac, jer ja sam bio jako vezan sa njim... Porodice bukvalno nema. Fali nam jedna generacija koja je trebalo da nas odgoji. Majke nisu mogle puno toga, pogotovo što nisu bile obrazovane žene, osnovna škola.“ Osnovna škola etike – to su Potočari, tamošnje more nišana. Svaki liči na stećak, i jeste stećak; svaki je istorija, od Hajrudina Abdurahmanovića do Alije Življa. Aziz Agić (1922) jedna je izgubljena životna priča. Fatmir Ademović (1980) jedna je nikad neispričana. Tu je još Ahmedovih, Suljići, sa majčine strane – i Bekir, i Šaban, i Mujo. „Babo moj“, kratko kaže kad nađe očevo ime među hiljadama na kolektivnom spomeniku. Još je teže naći mezar. „Teško se orijentisati, hajde, nađi... Ja moram uvek da brojim, jedno drvo, drugo... do sedmog. Tako ih najpre nađem. Ovog drugog deda i amidže poteško nađem... Sva će mesta biti popunjena ovde“. Za sada ih je popunjeno oko šest i po hiljada. Evo priče još samo jednog tabuta – „a tabuti su bili laki kao pero, jedan čovek mogao spustiti, to su kosti, nije tu ništa ostalo...“ – tabuta jednog od Ahmedovih amidža. Čovek je devedeset prve dobio sina i otišao u JNA. Poslat je na Vukovar. „.I onda nije mogao da se vrati, dolazio preko šuma iz Tuzle u Srebrenicu. Kad je došao kući, bilo opšte veselje... Nokti su mu bili pootpadali, ne znam koliko dana je putovao... Al’ eto, devedeset pete iz Srebrenice ka Tuzli nije uspeo da pređe...“ Užas Muzeja genocida u Potočarima, u bivšoj bazi holandskog bataljona Unprofora, odviše je monumentalan za reportažnu posetu, pa samo ovo: video-snimak Rifeta, Hajrudina i Hazima Hrustanovića u Kravici. „To se dešava u Avganistanu, to se dešava u Burmi, a ja to ne mogu da gledam, čoveče; nekad mi bude žao što ne mogu, ali imam osećaj da bi me to pojelo... Ima sigurno pet godina, šest, te video-snimke na kojima se nalaze otac i amidže, ne mogu da gledam ni te dokumentarce...“ I ovo: grafiti vojnika UN. Jedan je vojnik bio promućuran. Na zidu je zapisao: „Nema turista, dakle: nema novca. Nema posla, dakle: nema ekonomije. Nema mira, dakle: nema budućnosti. Revolucija: bivša Jugoslavija: nova zemlja Trećeg sveta“. Valjda niko nije napisao sažetiji ekonomski i politički program za bivšu Jugoslaviju od tog anonimnog vojnika, pa je to i prilika da priču vratimo u sadašnjost, ako nešto takvo u Srebrenici uopšte postoji. U stvari, samo još ovo, kao ilustracija da ne postoji – stotinak metara iznad Memorijalnog centra Potočari Srbi su podigli crkvu. Sa svetlećim krstom. Ima li kakvog drugog svetla u Srebrenici, pokušava da objasni Ćamil Duraković. „Srebrenica je ruralna opština, a ogromna, i ima poseban geografski položaj – ne možete je usput posetiti, već morate maksuz doći. Sela su udaljena i po 65 kilometara od centra grada, imaju primitivne puteve, što sve otežava život ljudima koji se vraćaju. Ustavnim uređenjem su entiteti oduzeli mehanizme lokalnim zajednicama. Kada bismo mogli koristiti lokalne prirodne resurse, rude i šumu, bili bismo bogata opština. A nemamo nijednu kompaniju koja ima finalnu proizvodnju na lokalnim resursima. Privatnici pokupovali.“ Nešto je optimističniji, kao što je običaj, sadašnji predsednik opštine Mladen Grujičić. „Ekonomija Srebrenice je devastirana ratom, a Srebrenica je bila jedan od najrazvijenijih industrijskih centara Bosne i Hercegovine. Nešto je pokrenuto, mada nedovoljno da bi se zaposlilo stanovništvo i da bi se iskoristili potencijali.“ Grujičić najavljuje investitore iz Beograda (sklapanje led-rasvete), Austrije (mleko i meso), ali meda i mleka neće biti jer je Srebrenica razorena i biološki i materijalno, sumira Duraković. „Šest i po hiljada kuća je porušeno do temelja, devedeset odsto sela apsolutno uništeno. LJudi gravitiraju ka Tuzli, ka Sarajevu, ka Banjaluci, ka Beogradu.“ Još živopisnije to objašnjava onaj naš sagovornik što bi želeo biti anoniman. Isprva se nećka, ali potom na sto obrušava lavinu grdnji. „Sve je direktno vezano za politiku, ona je jedini ekonomski kanal. Sve više ljudi odlazi. Ja volim ovu čaršiju, ali i ja sam doterao cara do duvara. LJudi bi se družili, ali nemaju sa kim. Svi se kafići pozatvarali, sedamdeset posto ljudi koji rade dolaze iz Bratunca, iz Bajine Bašte, iz LJubovije. Vlasti kažu da je prosečna plata u Republici Srpskoj 750-800 maraka, a u Federaciji 850-900. U stvarnosti je možda petsto maraka. Evo ovde konobari rade za 450, a najbolje su plaćeni konobari odavde do Zvornika. I to važi i za Srbe i za Bošnjake i za Hrvate. Hrvata zapravo više ne možeš naći, a to nije nacionalni problem.“ Ako je nešto utešno, a ovde se čovek mora zadovoljiti i mikroskopskim, to je što su sagovornici saglasni da su nacionalne tenzije u Srebrenici ili proizvod nas novinara ili uvezene. „Sva politika države se lomi ovde. Ako neko razbije staklo u kafani, to je odmah nacionalni incident, a veze nema, čovek se napio i razdertio“ (građanin); „Još ljudi imaju fobiju od Srebrenice, neki stranci pitaju ,Joj, je l’ se tu završio rat?’“ (Hrustanović); „Ovde se živi kao u kući ,Velikog brata’, nema porodice koju nisu eksploatisali novinari. Mediji naprave pompu od banalnih stvari. Mere se politički mišići. Kad nemate argument, pokrenete nešto političko u Srebrenici“ (Duraković); „Razni mediji i ljudi koji ne žive u Srebrenici uporno pokušavaju da prikažu da ovde svako svakog vređa...“ (Grujičić). E sad, kada govore o uvoznicima tenzija, izvesno je da ne misle na iste ljude, ali barem su apstraktno saglasni da je Srebrenica našla nekakav nacionalni mir. Tu bi valjda čovek trebalo da bude zadovoljan što se Srebrenica raspada po šavovima zbog ekonomije, kao sav srećan svet, a ne zbog nacionalnih i verskih strasti, ali trgovaca mržnjom nikad neće manjkati, a ni kupaca, kad za drugu robu nema para. „U izbornoj noći video sam strah u očima specijalaca, pod fantomkama. Okupili su se i Bošnjaci i Srbi sa strane. Da je neko opalio metak u zrak, ode država u pepeo. Biraš Srbina ili Bošnjaka umesto pametnog čoveka. I za Ćamila i za Mladena glasali su ljudi sa strane. Za koji k.... uopšte glasamo? Ako ne budu radili ono za šta su izabrani, bio Mladen, bio Ćamil, za pet godina ovde neće biti žive duše“, zaključuje građanin. Kada je tako, uteha je i to što Ćamil Duraković, ovogodišnji predsednik organizacionog odbora za obeležavanje godišnjice genocida, naglašava da će učesnici morati da se ponašaju kao na dženazi, gde zapravo i jesu. „Nije to sportski ivent, to je odavanje počasti žrtvama i ukop još sedamdeset identifikovanih. Nema obeležja i transparenata koji ne asociraju na žrtve. Biće uklonjeni, kao i staklene boce i sve što može napraviti problem.“ I šta sad, u koordinatama crne prošlosti, mutne budućnosti, sive ekonomije i crvenih nacionalističkih alarma što zavijaju van Srebrenice? Možda videti imama Ahmeda Hrustanovića, Rifetovog sina. On će se rado videti sa svakim i ispričati zanimljivosti o arhitekturi i umetnosti obnovljenih džamija („Neki kažu da je zeleno boja islama; ma nije – čista bela je prava boja islama. Više bih voleo da tepisi imaju blažu boju, ova bordo je malo napasna“, pričao nam je u jednoj. Srebrenica ih je nekada imala 23, sve su srušene do temelja, a na mestu ove bila je deponija. Većina je sada obnovljena). Videti se, dakle, sa njim i zapravo ga čuti. „Žao mi je, naša zemlja je prelepa na svaki način. LJudi su super, i što bismo sad remetili život? Imam troje dece, treba da odrastu o ovom gradu, na šta će to izaći? Možda mi kažu sutra ,Pun mi je film svega, odoh’. Mnogi u Bosni i Srbiji ne veruju da je toliki zločin bio, a iza svakog imena je priča i porodica i deca. Devedeset šeste u mom razredu 90 odsto nas je bilo bez oca. Gde su ti očevi? Treba prihvatiti istinu na vreme i onda raditi ka boljem. Ja nemam ništa protiv ni onih koji su činili zločine – neka ih samo sud uzme pod svoje i neka im da ono što zaslužuju. A nama se treba upoznavati, razgovarati, družiti. Haj’mo sjest’, pit’ kafu, pričat’...“ I Tamara i Muhamed, koji su grafitom ukrasili vidikovac iznad Srebrenice, prvo su pričali. U toj su mikroidili – zelenilo, klupa sa srcima na mestu rukohvata – imali i tišinu, koju zaljubljeni uvek traže, ali ona je poslednje što je potrebno Srebrenici.