Recept za brži rast

Iako su poslednje prognoze MMF-a i Svetske banke izuzetno ohrabrujuće za srpsku ekonomiju i veće od prognoza za evrozonu - rast od tri odsto u tekućoj i 3,5 odsto u 2018. - Srbija je, po predviđenom rastu BDP-a u ovoj godini, prema podacima MMF-a na petom mestu među devet zemalja regiona. Da li Srbija može više, i na koji način? Ako pogledamo trendove rasta od 1980. do danas, postoji značajan broj zemalja, približno 40, koje su ostvarile kontinuirani rast veći od pet odsto, u periodima od 10 i više godina. Ukoliko se takav kontinuiran visok rast ostvari sa početne tačke koja je sedam, osam, devet, pa i više procentnih poena niža, onda ga nazivamo kvantnim skokom. Većina zemalja sa pomenutim rastom od 1980. je doživela kvantni skok. Sve su u ekonomsku ekspanziju krenule iz dugog perioda stagnacije, pa čak i recesije, ali su uspele da naprave dramatičan iskorak u roku od nekoliko godina, fokusirajući se na pojedine ključne oblasti. Srbija ima veoma slične polazne tačke – period ekonomskog pada i stagnacije (1999-2000), inicijalne korake strukturnih reformi, otvaranje regulative – posebno u odnosu na protok kapitala i direktna strana ulaganja, značajnu stopu nezaposlenosti (oko 20 odsto u proseku, veću od 40 procenata među mladima) i nisku ekonomsku produktivnost. Univerzalni recept za postizanje kvantnog skoka ne postoji – svaka zemlja treba da prepozna svoju polaznu tačku i prednosti koje bi, uz pametna ulaganja, mogla da stavi u funkciju ubrzanja rasta BDP-a, pa i Srbija. Prema iskustvu Mekinsija, resursi usmereni na unapređenje prednosti, pre no na poboljšanje mana, rezultuju drastično većim i boljim rezultatima. Dakle, treba ulagati u oblasti u kojima imamo kompetitivne prednosti, pre nego u one koje tek treba da razvijamo. U Srbiji su to, prema ekspertizi Mekinsija, tri oblasti: poljoprivreda, proizvodnja i turizam. Ako uporedite zemlje centralne Evrope, Srbija je u ova tri sektora najkompetitivnija, a u oblasti poljoprivrede mogla bi lako da postane jedan od glavnih poljoprivrednih proizvođača na kontinentu. Međutim, neophodne su pametne investicije u poljoprivrednu mehanizaciju i ljude – u Srbiji se u 2015. navodnjavalo samo dva odsto obradive zemlje, a u regionu oko šest procenata u proseku; na 100 hektara obradive zemlje u Srbiji ima 18, a u regionu čak 344 traktora; dodata vrednost po radniku ovde je 7.000, a u regionu više od 30.000 dolara godišnje. Možete li da zamislite šta bi se desilo kada bi Srbija udvostručila BDP do 2026. godine? Prema Mekinsijevim podacima, BDP bi po stanovniku porastao za 83 odsto, investicije bi se povećale za 142 procenta, nezaposlenost bi pala za 50, a plate bi se povećale za 95 odsto, što bi dovelo i do smanjenja jaza između bogatih i siromašnih, za pet procenata. Ipak, kao preduslov za ovakav rast, Srbija mora nekoliko značajnih faktora da dovede na zadovoljavajući nivo. To su protok kapitala, koji se meri ukupnom masom novca u zaduženjima (kreditima, itd.) i ulaganjima u odnosu na BDP. U našem slučaju on je 56 odsto i stavlja nas na poslednje mesto u regionu (Hrvatska je na čak 250 procenata), kao i kvalitet i obim infrastukture koji se poboljšavaju, ali su i dalje blizu začelja. Značajan faktor je i produktivnost radne snage – koja je 2015. bila najniža u centralnoj i istočnoj Evropi. Iako se smanjenje nezaposlenosti često koristi kao jedan od činilaca za ilustrovanje rasta BDP-a, rast produktivnosti je značajniji činilac rasta BDP-a od zapošljavanja. Samim tim bi i mere usmerene ka rastu BDP-a trebalo da budu usmerene ka povećanju produktivnosti. Ne treba zaboraviti ni značaj koji sprovođenje politike pametnog rasta, zasnovanog na novim tehnologijama, kao i prilagođavanje obrazovnog sistema i ulaganje u istraživanje i razvoj, mogu imati na reforme u Srbiji. Verujem da je trenutno Srbija u poziciji da u narednoj dekadi ostvari kvantni skok, uz uslov da svi činioci, Vlada, privatni i javni sektor, budu usmereni ka istom cilju, imaju usaglašen plan i izgrade adekvatne mehanizme za implementaciju i praćenje njegovog ostvarenja.