Budućnost bez kompasa

Ispisivanje istorije kratkoga 20. veka, koji je po istoričaru Eriku Hobsbaumu trajao od početka Prvog svetskog rata do kraja komunizma, turoban je poduhvat, jer podrazumeva sažimanje desetine miliona poginulih u fusnote, uživljavanje u perverzne ideologije poput fašizma i nacizma i predočavanje sveprisutnog i nezahvatljivog, a posve realnog straha od atomske bombe, oružja toliko razornog da je jedva zamislivo. Valjda je u tom odurnom raspoloženju Hobsbaum pribeležio da su svi tvorci sveta i svega na njemu za verujuće među nama zasigurno makar jednom zažalili što su to uopšte učinili. Delovalo je da je 1991. istorija konačno izdahnula – balkanski narodi su znali da to nije slučaj – a privid globalne idile održao se sve do početka 21. veka, koji je nastupio tek 2001. kada su se islamski teroristi povezani s Al kaidom avionima zaleteli u Kule bliznakinje. Potom su se savezničke snage predvođene SAD-om zaletele na Avganistan i Irak, a spolja poljuljane Libiju, Siriju i Jemen su rastrzale već postojeće podeljenosti. Na njihovim razvalinama je nastala Islamska država kao kruna islamskog ekstremizma, novo strašilo zapadnog sveta u čijem je krojenju i sam učestvovao. Teroristički napadi u Evropi i SAD direktne su posledice ovakvog početka milenijuma. Istorija se razbudila, kotrlja se sve žešće, a s njom i posramljeni bogovi, pod pretpostavkom da ih negde ima. Opravdana bojazan od terorističkih napada neretko se izobličuje u neopravdanu islamofobiju, naročito u multikonfesionalnim društvima, pa je i učestalo preobraćenje mladih u islam zabrinulo tradicionalno hrišćanski zapadni svet. Kako se u SAD i sekularnoj EU veroispovest najčešće ne ubraja u lične podatke, teško je precizno ustanoviti stopu promene vere. Prema najobuhvatnijem istraživanju koje je sproveo haški Međunarodni institut za antiterorizam, zaključno s podacima za 2015. godinu, u SAD se godišnje u islam preobrati oko 16.000 ljudi. Od 3,3 miliona američkih muslimana, preobraćenika je 759.000. U Velikoj Britaniji je muslimana otprilike koliko i u Americi – veliki udeo u stanovništvu posledica je imigracionih politika od 70-ih godina prošlog veka i bogate imperijalističke prošlosti – a preobraćenika je oko 125.000. Godišnje se prebrati 5.200 ljudi. Od oko 5,1 miliona muslimana u Nemačkoj, preobraćenika je do 250.000, a statistika je slična i u Francuskoj. U obe zemlje se godišnje preobrati između četiri i šest hiljada ljudi. S obzirom na to da je islam najbrže rastuća svetska religija – doduše, ponajmanje u zapadnim zemljama, gde muslimani čine svega 2,7 odsto populacije – visok natalitet u azijskim i afričkim zemljama kao glavni uzrok namah postane nebitan pored nezaustavljive izbegličke krize, pa i naoko bizarnog trenda promene vere. Po starom običaju, iza svega bizarnog postoji savršeno obrazloživ razlog. U slučaju Amerike, primera radi, čak trećina preobraćenika su Afroamerikanci, među kojima su i najveće ikone crnačkog življa poput Muhameda Alija, Tupaka Šakura i Malkolma Eksa. „Amerika odbacuje svoje Afroamerikance. Mnogi od nas su odgajani u hrišćanskom duhu, u duhu koji je poistovećen s američkom državom, biznisom, policijom, i mnogi se preobrate upravo jer od države, kompanija i policije mogu da očekuju samo nasilje i diskriminaciju“, rekao je jedan crni konvertit u razgovoru za studiju Muslimani, naše komšije. Nije tajna da je sistemski rasizam u SAD doveo do toga da prema zvaničnim statistikama na jednog belog zatvorenika dođe šest zatvorenika druge boje kože i da je skoro polovina ukupnih 2,3 miliona zatvorenika afroameričkog porekla. Svaki treći će u slučaju višegodišnjeg boravka iza rešetaka makar doći u kontakt s islamom, delom da bi se zaštitio učešćem u široj, a odelitoj zajednici, a delom i jer postulati islama odgovaraju zatvorom izmenjenim duhovnim potrebama, koje, istini za volju, i na slobodi sve manje liče i na one od pre tridesetak godina, a kamoli od pre jednog veka. Naime, anketa o promeni vere koje je sprovelo američko glasilo Hrišćanstvo danas pokazalo je da, u svetu u kojem se dekadencija meri milijardama proneverenih evra i dolara, plasiranjem banalnosti u javni prostor i instant telesnošću i duhovnošću, pet stožera islama prilično jasno komunicira s ljudima čiji je identitet u krizi: molitve su racionalizovane i ne zahtevaju pomoćni inventar, ne zahtevaju sveštenstvo kao posrednika, smernice za svakodnevni život su jasne i praktične i svi su nominalno jednaki pred Bogom. Dok zapadna civilizacija promoviše pluralizam koji se graniči s relativizmom, ima ljudi u njoj koji bi najradije da ne moraju da pregovaraju o pravilima svog života. „Islamu su me privukle disciplina i usmerenje. Zapadna društva se raspadaju zbog nedostatka pravila, a sve hrišćanske denominacije su toliko puta dokazale da su licemerne da ne bih mogao sebe da zamislim kao njihov deo. Ateizam i agnosticizam cenim, ali mi ne pruža nikakav moralni kompas, ne precizira šta smem, a šta ne. Islam mi je sredio život, jer me je ubedio da mi ne treba spasenje duše, već samo praćenje Alahove reči kako bih bio ispunjen“, odgovorio je jedan ispitanik. Slično ispitivanje u Velikoj Britaniji je otkrilo da je prosečna starost preobraćenika svega 27 godina i da gotovo dve trećine čine žene. Najčešći razlozi promene vere su „poročnost, nedostatak morala, promiskuitet i razuzdani konzumerizam“ prisutni u većini zapadnih društava. Anketa Centra za islamske studije Univerziteta u Kembridžu dala je slične odgovore. Ispitanike je islamu mahom privukla „sabornost muslimana u njihovoj zajednici, obavezno učestvovanje u dobrotvornim akcijama, skromnost, spokoj i post“. Jedan mlađi ispitanik se, doduše, posvađao s roditeljima, jer su više želeli da se, kao i većina njegovih ispisnika, „propisno napija i razvaljuje vrata jer je zaboravio ključ“. Preobraćenici su se suočili i s određenim razočaranjima. Prema islamu, oba pola su bez obzira na rasu i klasu bez posredovanja kadra da komuniciraju s Alahom. Prema realnosti, međutim, nemalo njih se našlo usred etničkog ili unutarverskog sukoba, te je i dalje bilo bitnije je li osoba naklonjena misticističkom sufizmu ili praktičnom salafizmu i sunitizmu ili šiitizmu, nego da li je dobar musliman. Zato je važno pomenuti i da je, prema nalazima Pju instituta, broj otpadnika od islama i broj prebraćenika u islam načelno identičan. Iljas Ba Junus, profesor emeritus sociologije na Državnom univerzitetu u NJujorku, čak je procenio da oko 75 odsto preobraćenika odustane od islama u roku od pet godina. Predsednik udruženja „DŽamije bez granica“ čiji je cilj prevazilaženje verske netrpeljivosti Abu Lait Lukman Ahmad je sličnog mišljenja. „Mnogi preobraćenici nikada nisu ni praktikovali islam kako treba, izuzev izgovaranja šehadeta (prihvatanje Alaha kao jedinog boga i Muhameda kao njegovog poslanika). Gde su ljudi koji su islam primili pre, deset, dvadeset ili trideset godina? Jesu li nastavili da veruju i da li su decu vaspitavali u tom duhu? Po svoj prilici ne. Gde su te hiljade i hiljade ljudi? Osim u zatvorima. Svaki put kada bih držao propoved u nekom od američkih zatvora, skupilo bi se i do sto zatvorenika. Toliko ih nikada nisam video nigde u Americi, izuzev možda u Filadelfiji i Atlanti“, kaže on. Međutim, oni preobraćenici koji nastave da praktikuju islam – istraživanja pokazuju da potiču iz svih starosnih dobi, nivoa obrazovanja i porodičnih zaleđina – prema kembričkoj studiji sebe najčešće opisuju kao „graditelje mostova“, pomiritelje zajednica i građane odane matičnim društvima i državama. Neretko o islamu znaju i više od rođenih muslimana i od njih se najčešće može čuti nesporna činjenica da su najbrojnije žrtve islamskih ekstremista upravo drugi, miroljubivi muslimani. Oni koji ostaju bez posla, kuće i porodice, pod uslovom da su dovoljno talični da sačuvaju život. Činjenica da su teroristi koji razaraju svoje zapadne matice i koji bi najradije da sruše mostove gotovo isključivo preobraćenici u tom svetlu deluje kontradiktorno. Direktor međunarodne organizacije za proučavanje ekstremizma „Kvilijam“ Adam Din ogoljuje uzroke ove pojave – dovoljno je da se desetoro od sto preobraćenika zatekne na ničijoj zemlji, usred svoje zemlje, odbačeni od porodice i neprihvaćeni od ostatka islamske zajednice. Dovoljno je, potom, da se njih petoro udruži u razmenjivanju negativnih iskustava, a da troje počne da posećuje sajtove ekstremista. Naposletku, dovoljno je da svega jedna osoba jednog jutra odluči da dokaže svoju privrženost čudovišnom ID-u, koju bombarduju države zbog čijih vrednosnih sistema je i promenila veru. Nožem u rukama ili bombom u rancu, svejedno je. „Razumevanje procesa radikalizacije je nemoguće bez sagledavanja problema kroz perspektivu koja je najmanje zanimljiva i najmanje zapaljiva – naime, kroz perspektivu da su i teroristi-konvertiti živi ljudi s patnjama. Krivi su oni koji im podmeću propagandu, odgovorna su društva koja ih odbacuju, odgovoran je nedostatak robusnog teološkog kontra napada. Treba nam dijalog, ne žrtvena jagnjad“, napisao je Din u jednom autorskom članku. Ako se aktuelni demografski trendovi ne promene, procena je da će broj muslimana prevazići broj hrišćana do kraja ovog veka. Na sreću hrišćanskih fundamentalista, šansa da ćemo tome prisustvovati sve je manja. Za kraj sveta će se do tad pre pobrinuti razni Trampovi i Putini, bankari i lihvari nego ma ko drugi.