Poslednja šansa

Ima neke mračne ironije u tome što je na podeljenom Kipru jedan od retkih sistema koji nije pogođen podelom na grčki i turski deo ostrva tamošnja kanalizaciona mreža: mogu, reklo bi se, dve etničke grupe na ovom mediteranskom ostrvu da budu u višedecenijskoj zavadi, kao što i jesu, ali su im zato otpadne vode - i ono što njima plovi - neraskidivo pomešane. Još jedna stvar koja je kiparskim Grcima i Turcima zajednička jeste elektromreža: ni tu civilizacijsku tekovinu nije bilo moguće rasparčati duž linija etničke podele. Manje-više sve ostalo - uz simbolične i sporadične izuzetke - ustrojeno je onako kako to nameće linija razgraničenja uspostavljena 1974, nakon što je na desničarski puč koji je inicirala tadašnja grčka vojna hunta, s ciljem pripajanja Kipra Grčkoj, Turska odgovorila okupacijom severnog dela ostrva. Do pre nekoliko godina izgledalo je da bi takvo stanje moglo da potraje zauvek - ili barem onoliko dugo koliko iz perspektive prosečnog ljudskog veka to „zauvek“ može da izgleda. Ali aktuelni lideri dveju zajednica, predsednik Kipra Nikos Anastasijadis i vođa kiparskih Turaka Mustafa Akinči, pokazali su se spremnijim od svojih prethodnika da postojeće stanje pokušaju da promene i, posle dugih i intenzivnih pregovora, zimus čak došli - učinilo se na trenutak - na korak do istorijskog proboja. Na januarskoj konferenciji u Švajcarskoj, prvoj te vrste od izbijanja kiparske krize, uz posredovanje UN i zemalja garanata - Grčke, Turske i Velike Britanije (kao bivšeg kolonijalnog gospodara Kipra) - neki pomak jeste ostvaren, ali su pregovori svejedno okončani neuspehom: neslaganja oko budućih bezbednosnih aranžmana, te oblika podele vlasti između dve etničke zajednice, bila su prevelika. Koliko krajem maja, izgledalo je kako su pregovori definitivno zapali u ćorsokak: specijalni izaslanik UN za Kipar, Espen Bart Ejde, obznanio je prekid pregovora usled nemogućnosti zainteresovanih strana da se usaglase oko ključnih pitanja. Prošle sedmice su se, međutim, svi akteri ponovo u Švajcarskoj okupili na pregovorima koji su, u vreme odlaska ovog teksta u štampu, još trajali - kao mogući datum njihovog završetka ponegde je pominjan 7. jul, mada je načelni stav da su ovo pregovori s otvorenim krajem, bez fiksnog roka trajanja - i od kojih se, za promenu, očekuje da rezultiraju dogovorom. Jednim delom zato što su glavni igrači ovog puta izgleda rešeni da idu do kraja; ali ne u maloj meri i zbog pojačanog spoljnog pritiska da se kiparski problem konačno skine s dnevnog reda. S tim da taj pritisak ne dolazi s one strane s koje se obično očekuje. To je, zapravo, možda i najveća razlika u odnosu na ranije pokušaje da se nađe rešenje za Kipar, uključujući i predlog koji su 2004. osmislile UN, a koji je propao pošto su ga na referendumu odbacili kiparski Grci: sada je upravo svetska organizacija ta koja oko aktuelnih pregovora stvara „ili-ili“ atmosferu. Dakle, ili će dve etničke zajednice, uz podrazumevajuću saglasnost njihovih sponzora u Atini i Ankari, postići sveobuhvatni dogovor o zajedničkoj budućnosti, alternativno makar o glavnim pitanjima, ostavljajući ona druga da budu naknadno definisana finalnim sporazumom; ili će međunarodna zajednica ostaviti kiparske Grke i Turke da se nadalje sami o svom jadu zabave. Stvar je u tome da su, dolaskom na čelo novog generalnog sekretara Antonija Guteresa, UN zauzele čvršći odnos prema rešavanju kiparskog problema, nagoveštavajući da bi propast aktuelnih pregovora značio i skori kraj njihove mirovne misije (UNFICYP), na ostrvu još od 1964, kada je tamo uspostavljena izvorna tampon-zona između dve zajednice, poznata kao Zelena linija. Ta rešenost jednim delom možda jeste iznuđena s obzirom na to da - budući da joj Trampova Amerika u sve većoj meri uskraćuje finansiranje - administracija UN mora racionalnije da troši sredstva kojima raspolaže. Ali posle više od 50 godina stalnog prisustva na Kipru, najduže mirovne operacije u istoriji UN, ni svetskoj organizaciji nije potreban neko sa strane da joj ukaže kako njen angažman na tome da se kiparski status quo održi više ničemu ne služi; osim toga, u zdanju na Ist Riveru su svesni i da je prisustvo međunarodnih snaga neuporedivo potrebnije na nekim drugim mestima. Konačno, strpljenje gube i zemlje članice: Australija je prošlog meseca povukla svoje policajce iz sastava UNFICYP. Pregovori se zato vode pod pretnjom povlačenja UN s Kipra, što bi lidere dveju zajednica trebalo da natera da najzad dođu do obostrano prihvatljivog rešenja. Predložena federalizacija zemlje (kako neki kažu, po uzoru na Belgiju - mada je pitanje da li je belgijska varijanta federalizma ikome za preporuku) više nije nešto oko čega bi se lomila koplja; nju su obe strane spremne da prihvate. Glavni problemi leže drugde. Kiparskim Grcima navodno najteže pada zahtev za uvođenje rotirajućeg predsedavanja zemljom, na osnovu koga bi se na čelu Kipra naizmenično smenjivali predstavnici jedne pa druge etničke zajednice. To, ipak, deluje kao sitna, lako rešiva prepreka u odnosu na najveću komplikaciju koja postoji na drugoj strani. Kiparski Turci - i, naravno, sama Turska, od koje u potpunosti zavise - dosad su odbijali mogućnost potpunog povlačenja velikog kontingenta turske vojske utaborenog na severu ostrva, a bez toga su izgledi za sporazum praktično nikakvi. Zamisao da svih 30, 35 ili 40 hiljada turskih vojnika - procene se ne slažu oko toga koliko ih je zapravo - ode s Kipra, njima je, prema onome što se prvih dana pregovora moglo čuti iz turskog tabora, i dalje neprihvatljiva; nije pomagalo ukazivanje da jednoj članici Evropske unije nije potrebno prisustvo stranih trupa na svojoj teritoriji. (To pitanje bi, doduše, moglo da se otvori - iako je kontekst potpuno drugačiji - i kad su u pitanju Britanci, koji na Kipru i dalje imaju dve tzv. suverene bazne oblasti, sa statusom prekomorskih teritorija; a budući da je Britanija na putu da napusti EU, verovatno će u budućnosti i biti otvoreno.) Grčka i Britanija, štaviše, smatraju i da je sam koncept država garanata - koje zadržavaju pravo vojne intervencije u slučaju izbijanja međuetničkog sukoba - prevaziđen i da ga treba ukinuti, ali se Turska dosad i tome opirala. Pa ipak, poslednjih dana iz Kran Montane su - nakon što se prošle sedmice u pregovore nakratko energično uključio i sam Guteres - pozitivni signali stizali od svih, pa i od Akinčija, budeći nadu da je konačni dogovor ovog puta zaista blizu. Preovlađujuće uverenje bilo je da će se, ukoliko se postigne saglasnost oko bezbednosnih garancija kao ključnog segmenta budućeg sporazuma, oko svega ostalog biti relativno lako dogovoriti. Ukoliko sporazuma zaista bude, i on će, kao i onaj propali iz 2004, morati da ide na referendumsku potvrdu u svakoj od dve kiparske zajednice - što, teoretski, ostavlja mogućnost da stvari ponovo krenu pogrešnim tokom. Ima, međutim, mnogo nagoveštaja da se politička klima na Kipru promenila i da je narodu s obe strane Zelene linije jednostavno više dosta života u podeljenoj zemlji. Istorijsko dostignuće odjednom se svima - ili makar svima dobrih namera - čini nadomak ruke. Bilo bi istinski tragično ako ta očekivanja budu izneverena.