Nafta potapa Madura

Venecuela je tako duboko potonula u ekonomsku i političku krizu, da ne samo da se ne nazire rešenje, već se sve češće pominje rat. Jaz između vladinih snaga i opozicije sve je veći, dok na ulicama sukobi policije i demonstranata odnose desetine života. Oskar Peres, čovek koji je usred bela dana iz policijskog helikoptera bacio granate na zgradu Vrhovnog suda u Karakasu, na letelicu je okačio natpis „350 sloboda“. A taj broj je ono što na umu imaju mnogi, to je član Ustava prema kome građani imaju pravo da se suprotstave vladi koja krši demokratske principe i da je jednostavno ne priznaju. Kada su socijalističke vlasti donosile ovakav zakon na umu su, naravno, imale prethodne godine i vlast protiv koje su oni morali da se bore. Sada je na udaru vlada Nikolasa Madura i njegove Ujedinjene socijalističke partije Venecuele (PSUV). Partija koja je na vlast došla 1999. godine, na čelu sa Ugom Čavesom, obećala je tada bolji život, jednakost i pravdu. Nešto od toga je i uspela da ostvari - socijalni programi koji su obezbedili stanove, poslove, zdravstvene usluge, opismenjavanje, mnogima su promenili život. Čavesove reforme razvlastile su krupni kapital, nacionalizovane su mnoge kompanije, pod kontrolu je stavljena i petro-kompanija PDVSA, koja je punila državnu kasu. Milioni su uspeli da se izvuku iz siromaštva i osete boljitak, ali je omiljeni Čaves stekao i snažnu opoziciju u onima koji su činili nekadašnju elitu. Uskoro će se navršiti dve decenije otkako je Ugo Čaves doneo svojim drugovima pobedu na predsedničkim izborima 1998. godine. Vladao je 14 godina, dok nije preminuo 2013, a za svog naslednika imenovao je Nikolasa Madura. Ali posle Čavesa sve je krenulo naopako. Klimalo se, istina, i za njegovog života, ali je harizmatični revolucionar umeo da podigne mase, suprotstavi se pritiscima i preživi i vojni puč (2002. godine), od koga ga je branio sam narod. Maduro je pak od početka bio slab, iza sebe je imao samo sećanje na Čavesa i ne previše lične harizme. Pobedio je na izborima svog suparnika Enrikea Kaprilesa, još uvek prvog čoveka opozicije, sa samo 1,5 odsto razlike. Venecuelu je najsnažnije pogodio pad cene nafte, tog glavnog oslonca cele ekonomije. Bio je to sunovrat od više od 50 odsto za nešto više od šest meseci. U 2015. zemlja je ušla potpuno rasturena. Te godine na parlamentarnim izborima opozicija je ubedljivo pobedila osvojivši 109 mandata, dok je za Madurovu stranku ostalo 55 poslaničkih mesta. Bio je to strašan gubitak za socijaliste, a prva takva pobeda opozicije za deceniju i po koliko je PSUV na vlasti. U odnosu na predsedničke izbore bila je to prava katastrofa, Čavesovi naslednici izgubili su oko dva miliona glasova. Dvotrećinska većina trebalo je da obezbedi opoziciji ozbiljnu moć, ali posle slavlja i planova, ispostavilo se da su ostala samo mesta, ali ne i moć. Opoziciona platforma demokratskog jedinstva (MUD) je veoma široka koalicija, u kojoj su mnoge stranke našle samo jednu zajedničku tačku – borbu protiv PSUV i svega što je Čaves ostavio za sobom. Sve ostalo više ih razdvaja nego što ih spaja. Među dvanaest stranaka koje su se okupile na toj platformi nalazi se sve što se može naći na jednoj sceni – od levice, preko centra do desnice. Neke su u otvorenom sukobu koji nije splasnuo ni sada. Ipak, u parlamentu mogu zajedno da blokiraju vladajuću stranku. Ali ispostavilo se da i Maduro ima svoje mehanizme, što dekrete što ignorisanje, što činjenicu da je stvarna moć i dalje u njegovim rukama, uključujući kako vojsku i policiju, tako i sudstvo. Vrhovni sud, koji je u jednom trenutku čak preuzeo ovlašćenja parlamenta (pa je ipak morao da ih vrati) tokom prošle godine poništio je osam zakona izglasanih u parlamentu, što se dogodilo samo jednom otkako sud postoji. Borba u parlamentu zato traje neprekidno, ali zapravo to nije donelo mnogo pobeda opoziciji. Urušavanje zemlje počelo je kada je pala cena nafte. Ekonomija se raspala, nacionalna naftna kompanija se našla u dugovima od oko pet milijardi dolara, koje ne može da vrati, novac od nafte više nije pokrivao troškove, inflacija je dostigla 800 odsto, socijalni programi više nisu mogli da se finansiraju, počele su nestašice hrane, lekova, osnovnih potrepština, a crno tržište je procvetalo. A kada se padom cene nafte sasvim ispraznila kasa na videlo su izašle sve slabosti „socijalizma za 21. vek“. Korupcija koja je uništila veliki deo planova razgranala se toliko da je teško razmrsiti ko je sa kim povezan. Vlast, rođaci, partijski drugovi, čitav novi sloj koji je među sobom trgovao položajima, poslovima, fondovima… Država u potpunosti zavisi od cene nafte, da bi se ekonomija stabilizovala cena „crnog zlata“ trebalo bi da dostigne 70 dolara za barel, ali ona stagnira na 45, dok je domaća valuta – bolivar, spala je 0,8 odsto u odnosu na dolar. Procenjuje se da bi inflacija mogla da dostigne 2.000 odsto sledeće godine, ukoliko se nešto ne učini. Istovremeno, na sastanku Organizacije američkih država (OAS) Vašington je insistirao da se usvoji zajednička rezolucija protiv vlade u Karakasu, kao i da se formira grupa za posredovanje između vlasti i opozicije. Predlog nije prošao, ali SAD nastavljaju da pooštravaju sankcije. Taj „ekonomski rat“ kako ga naziva Maduro, dodatno iscrpljuje zemlju, a venecuelanska vlast već je postavila pitanje da li SAD žele pravi rat u njihovoj zemlji, ne bi li bila uništena i pokazala drugim regionalnim silama da se ne opiru američkim zahtevima. Odgovor su dobili u vidu novih sankcija Neizvesno je da li će Maduro dočekati kraj mandata i nove izbore 2019. godine, ali je on već najavio da je spreman na sve da odbrani tekovine revolucije. „Ako Venecuela bude gurnuta u haos i nasilje i bolivarska revolucija uništena mi ćemo se boriti“, rekao je on. „Nikada nećemo odustati i ono što ne može da se uradi glasovima uradićemo oružjem. Oslobodićemo otadžbinu oružjem.“ Za kraj jula zakazani su izbori za specijalnu skupštinu koja će imati zadatak da promeni ustav. Opozicija je najavila da će ih bojkotovati, ali se neće povući sa ulica. Šta će se tada događati na tim ulicama niko ne želi da prognozira. A demonstracije traju već tri meseca. Za to vreme u sukobima sa policijom život je izgubilo 89 ljudi, mnogo je povređenih, još više uhapšenih. Zemlja je zaista na samoj ivici građanskog rata. Maduro uz sebe ima vojsku, bivši ili sadašnji oficiri vode 11 od 32 ministarstava, vojni vrh drži najunosnije poslove u zemlji, uključujući i distribuciju hrane. Osim toga, i dalje može da računa na glasače, jer uprkos svemu opozicija teško može da izbriše sećanje na Čavesa. A ideja o kraju bolivarske revolucije i dalje je neprihvatljiva većem delu naroda. Sa druge strane, opozicija je predugo čekala svoju šansu i neće je tako lako ispustiti. Čaves je za njih najgora mora, a Maduro konačno slaba karika kojom bi mogli da prekinu vladavinu PSUV. Sa saveznikom kakav je Vašington sve je moguće za opozicione lidere. Rat zaista nije daleko, pitanje je samo koliko dugo ovako podeljeno društvo može da izdrži stalne sukobe, unutrašnje tenzije i pritiske sa strane.