Kolone, stenogram i Erdogan

U ovom broju NIN-a možete pročitati podrobna objašnjenja Saše Jankovića i Dragana Šutanovca o načinu izlaska opozicije na beogradske izbore. Priča se uglavnom vrti oko famoznih „kolona“ u kojima bi se nastupilo protiv SNS i njenih satelita - jedna, dve, 22... Međutim, to je lažna dilema, koju su javnosti nametnuli opozicioni gubitnici predsedničkih izbora, oni sa tri do šest odsto iz aprila, koji bi sada da oporave svoj kredibilitet ili, jednostavnije rečeno, koji pokušavaju da nekako politički prežive. Samo je jedna opoziciona opcija iz predsedničkih izbora izašla sa nesumnjivim autoritetom i legitimitetom, koji sada na glasanju za vlast u prestonici treba da pretoči u još bolji rezultat. To je lista Saše Jankovića, njegovog pokreta i Demokratske stranke. Ova lista, u pripremama za beogradsku utakmicu, prvu za proteklih pet godina s realnim šansama da opozicija porazi naprednjake i Aleksandra Vučića, ima obavezu ne samo prema svojim biračima već prema celokupnoj demokratskoj javnosti da se što pre iznova udruži, da se dogovori o zajedničkom planu i programu, o nosiocu izborne liste i kandidatu za gradonačelnika, i da se predstavi i postavi kao jedina održiva građanska alternativa naprednjačkoj vlasti. Kakve crne kolone, najšire koalicije, spajanja nespojivog, čamac za spas desnih ekstremista, politički propalih karijerista, individua za koje ni komšije ne glasaju... Pokret slobodnih građana i Demokratska stranka imaju obavezu, ali pre svega politički racio i glasovi Beograđana iz aprila to govore, da se i za ove izbore objedine, da ostave za sobom sve gubitnike i ekstremiste, a onda, nakon obavljenog glasanja i izbrojanih rezultata, u odnosu na postizbornu matematiku da odlučuju o eventualnim koalicijama i neizbežnim kompromisima. Sa onima koji gradske izbore na jesen ili zimu uopšte prežive. Još više od opozicionih „kolona“, sedmicu za nama obeležila je priča o srpskoj premijerki Ani Brnabić i stenogramu koji je predala ruskom ambasadoru Aleksandru Čepurinu. Sledi kratko podsećanje uz ukazivanje na šupljine u zvaničnoj verziji ove neslavne storije: američka medijska mreža Blumberg je prošlog utorka objavila intervju s Brnabićevom u kojem se navode njene reči da bi Srbija, u slučaju opredeljivanja između tesnih veza s Rusijom i ulaska u EU, izabrala ovo drugo. Izjava je izazvala buru i konfuziju, kako u najširoj javnosti, možda još više u vladajućim strukturama. Prva 24 sata protekla su u komentarima, prilično zbunjeni interpretirali su premijerkine reči Ivica Dačić, Zorana Mihajlović, Aleksandar Vulin... Ona je ćutala. Potom je iz Moskve pristigao šturi komentar portparolke Ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove da je Brnabićeva dala „kontroverznu izjavu“ i da očekuju objašnjenje. Predsednica Vlade je nastavila da ćuti. Zvaničnih aktivnosti Brnabićeve što se tiče, mediji su bili obavešteni da će primiti ambasadora SAD Kajla Skota i predstavnike malinara. Posle nova 24 sata ponovo se oglasila Zaharova, obavestivši javnost u Srbiji da se srpska premijerka sastala i s ambasadorom Čepurinom, kojem je objasnila da je Blumberg njene reči pogrešno preneo i da mu je čak predala stenogram intervjua kao dokaz. Podigla se nova bura, a Ana Brnabić je i dalje ćutala. Sve dok u intervjuu Blicu, nekoliko dana kasnije, nije potvrdila da je dala stenogram, uz naglasak da to ne smatra poniženjem i da se nije izvinjavala. Autor ovog uvodnika je redovni pratilac Blumberga, internet-portala i TV stanice najvišeg kvaliteta i renomea, i zaista ne pamtimo da je iko ikada tvrdio da su ga novinari te mreže pogrešno, kamoli zlonamerno citirali. Ali i to na stranu. Ako premijerka govori istinu, zašto je ćutala danima? Zašto se nije odmah oglasila demantijem i prekinula političku buru koju je izazvala? Zašto je pustila svoje ministre da ih mediji „roštiljaju“? Zbog čega je primila Čepurina inkognito, bez uobičajene zvanične najave i saopštenja posle sastanka, već su Rusi o svemu obavestili i javnost i političare u Srbiji? Da li je Ana Brnabić sama od sebe napravila ovaj niz grubih grešaka ili je u tome imala nečiju „pomoć“? Šta sve ovo govori o kapacitetima i autoritetu premijerke, ali i o međunarodnom ugledu naše države? Treći događaj koji je pečatirao proteklu nedelju je poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića turskom kolegi Redžepu Tajipu Erdoganu, evroazijskom vladaru koji je po stepenu autokratije, mada bi tačnije bilo reći - tiranije, nadmašio čak i Vladimira Putina. Erdogan i Vučić su razgovarali o političkoj i privrednoj saradnji dveju zemalja. Deluje da su se dobro razumeli. Treba li da se zabrinemo zbog razmenjenih iskustava?