Ko se kome dopada

Davno je konstatovano da se slično sličnom raduje, pa nije bilo ničeg neočekivanog u vučićevski koreografisanom dočeku koji je prošle sedmice u Varšavi poljska vladajuća partija Pravo i pravda (PiS) priredila američkom predsedniku Donaldu Trampu. Po ideološkoj orijentaciji trenutno verovatno najzatucanija vlada neke članice Evropske unije možda i nije morala da ulaže toliki trud da bi, u tradicionalno snažno proamerički orijentisanoj zemlji, okupila kritičnu masu građana koji će, ispred spomenika posvećenog učesnicima Varšavskog ustanka protiv nacističke okupacije 1944, stvoriti ambijent dostojan posete visokog gosta. Ipak, ne prepuštajući ništa slučaju, PiS je u unutrašnjosti zemlje u autobuse potrpala masu stranačkih botova (priča se da je svaki poslanik PiS bio dužan da obezbedi 50 duša), uvalila im u ruke američke zastavice - za sendviče ne znamo, bilo je valjda i njih - i poslala ih u prestonicu da svojim što iskrenim, što instruiranim entuzijazmom dižu temperaturu tokom Trampovog nastupa. Na kraju je sve ispalo onako srpsko-naprednjački, da se ne kaže baš severnokorejski: trg je bio krcat, zastavicama se mahalo kao na sletu, čak se i skandiralo „Donald Tramp“. A dotični je održao govor čiji bi sadržaj - osim kad je u pozitivnom kontekstu pomenuo legendarnog vođu sindikata Solidarnost i bivšeg predsednika Leha Valensu, koga aktuelna garnitura na vlasti prezire iz dubine duše - potpisali i domaćini. I ne samo zato što je Tramp prvi put izgovorio među evropskim saveznicima (posebno onim kojima je Rusija u komšiluku) još od januarske inauguracije nestrpljivo iščekivanu rečenicu - onu da će se SAD i dalje pridržavati člana 5 Severnoatlantskog sporazuma, koji afirmiše princip kolektivne odbrane, tj. nalaže da se napad na svaku pojedinačnu članicu NATO tretira kao napad na sve. U skladu s njihovim klerikalnim, ksenofobičnim, pa i latentno rasističkim gledištima - kojima su tokom migrantske krize i nakon nje dali punog oduška - čelnicima PiS se morao dopasti i onaj deo Trampovog govora u kome je pozvao na odbranu zapadne civilizacije od navodne egzistencijalne pretnje u vidu, redom: terorizma, odbacivanja „tradicionalnih vrednosti“ i, odnekud, birokratije. A morao je naići na dopadanje jer su se govornik i oni koji su ga slušali dobro razumeli da se pod terorističkom pretnjom zapravo podrazumeva kompletan islamski svet, nadasve imigranti koji otuda stižu u Evropu i na Zapad uopšte; pod odbacivanjem tradicije - sekularizam; a pod birokratijom - Brisel, kao simbol evropske administracije, koju zvanična Varšava, uprkos izrazito pro-evropskom raspoloženju svojih građana, doživljava kao neku vrstu neokolonijalnog gospodara. Svidelo se poljskim vlastima - u skladu sa tamo takođe uobičajenim antiruskim raspoloženjem - i kad je Tramp, za promenu, izrekao i nešto kritički na račun Rusije, optužujući je za „destabilizujuće aktivnosti u Ukrajini i drugde“, pa su po završetku posete svi bili zadovoljni. Poljske vlasti jer su Nemačkoj i drugim zapadnoevropskim partnerima još jednom pokazale figu, demonstrirajući kako njihova populistička, antiliberalna politika ima podršku najjačeg mogućeg saveznika; a u Evropi inače duboko nepopularni američki predsednik jer je pokazao kako on i njegova toksična politika i tamo mogu da naiđu na - makar i režirani - srdačan prijem. Učešće na samitu G-20, grupacije vodećih svetskih ekonomija, bilo je, međutim, komplikovanija i manje prijatna etapa ove, druge po redu Trampove evropske turneje od ulaska u Belu kuću. I mada je u Hamburgu imao dugo iščekivani prvi susret sa srodnom dušom u liku ruskog predsednika Vladimira Putina, a po povratku u SAD čitav skup i svoje učešće na njemu na Tviteru proglasio „divnim uspehom“, Tramp se tamo nije proveo tako dobro kao u Poljskoj. Formalni početak onoga što je u zapadnim medijima još ranije nazvano Trampovom „bromansom“ (američki neologizam koji označava izrazitu bliskost dvojice muškaraca, bez seksualnih konotacija) s Putinom je, doduše, po svojim površnim manifestacijama - i po uverenju samog predsednika - protekao srazmerno dobro. NJihov razgovor, planiran kao polučasovni, potrajao je čitava dva sata i četvrt; pred kamerama su delovali kudikamo opuštenije nego što je bio slučaj kad je naspram Putina stajao Barak Obama; a sam Putin je, kao i uvek, biranim rečima govorio o Trampu. Dve strane, doduše, posle nisu mogle da se slože oko toga da li je Tramp prihvatio Putinova uveravanja da se Rusija nije mešala u prošlogodišnje predsedničke izbore u SAD i time na neki način stavio tačku na taj slučaj, uprkos istrazi koja se o tome vodi; po Rusima jeste, po Amerikancima nije. Ali je susret okončan u atmosferi koja je i jednima i drugima omogućila da ga sopstvenoj javnosti predstave u pozitivnom svetlu. Cinici bi mogli da dodaju da je pozitivno bilo i to što, za razliku od prethodnog dolaska u Evropu, Tramp ovog puta nikom nije probao da prilikom rukovanja otkine ruku iz ramena, niti da se na silu izbori za centralno mesto na grupnoj fotografiji; nije čak ni izjavio ništa šokantno ili makar neprimereno, ako se ne računaju standardno bizarni tvitovi koje je emitovao i iz Hamburga. No, kako je primetio jedan bivši američki zvaničnik, okolnost da se zadovoljavajućim smatra već i to što Tramp na samitu nije napravio neku očiglednu grešku samo pokazuje koliko su se politički standardi u SAD srozali. Zapravo, svaki iole detaljniji uvid u ono što se događalo na skupu G-20 na koju se ovih dana može naići navodi na manje-više isti zaključak: jedino u čemu Trampovi nastupi i potezi izvesno imaju uspeha jeste ono što se doskora činilo nezamislivim - da najmoćniju zemlju sveta na međunarodnoj sceni čine sve izolovanijom i usamljenijom, a u isto vreme i sve manje kredibilnom; na neki način čak i manje relevantnom. Pokazao je to i završni dokument sa samita u kome je jasno stavljeno do znanja da, protivno Trampovim željama, novi pregovori o Pariskom sporazumu o klimatskim promenama - iz kojeg su SAD najavile povlačenje - ne dolaze u obzir (mada je jedinstveni stav ostatka sveta po tom pitanju naknadno narušio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, dovevši u pitanje ratifikaciju tog dokumenta). Videlo se to i u još jednom -izraženoj podršci slobodnoj trgovini, nasuprot Trampovom izolacionističkom i protekcionističkom pozicioniranju. Mogao je taj jaz koji američki predsednik i njegovi saradnici vrlo namerno produbljuju da se opazi i na druge načine. Kao kada je, umesto nečim drugim zauzetog Trampa, na nekoliko sastanaka u Hamburgu došla njegova kćer Ivanka, koja doduše jeste deo personala Bele kuće, ali nema apsolutno nikakve kvalifikacije da učestvuje u političkim pregovorima, makar i neformalnim, kakvi su oni na skupovima G-20. Kako god da se okrene, bio je to još jedan izraz Trampovog elementarnog nepoštovanja prema domaćici skupa, nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, ali i prema svim ostalim učesnicima. Sve u svemu, ocenio je u mnogo citiranom komentaru Kris Ulman, politički urednik australijskog javnog servisa, Ej-Bi-Sija, Tramp na samitu „nije pokazao ni želju ni sposobnost da predvodi svet (...) delovao je nelagodno, usamljeno, neprilagođeno, a imao se i utisak da su neki od lidera činili sve što mogu da ga nekako zaobiđu“. Ali, s obzirom na sve što se od njega dosad moglo videti i čuti, kako bi i moglo da bude drugačije? Čim se vratio kući, Trampa su dočekale nove kontroverze: otkriveno je da su se njegov sin Donald DŽunior i zet DŽared Kušner u junu 2016. sastali s izvesnom ruskom advokaticom koja je tvrdila da ima kompromitujuće materijale o Hilari Klinton. I mada se ispostavilo da zapravo nije imala da ponudi ništa opipljivo, i sama zainteresovanost Trampove kampanje za takav materijal - pogotovo ako je advokatica radila po nalogu nekog iz Moskve, što je izgleda slučaj - baca novu zlokobnu senku na predsednika već pod sumnjom da su mu, na jedan ili na drugi način, Rusi pomogli da dobije izbore. U ovom času je nemoguće predvideti na šta će istraga o ruskom mešanju izaći i koliko će to koštati Trampa - ako ga uopšte bude koštalo. Ali šta god da se desi, s jednim će izgleda moći da računa: Putin će biti tu da mu uputi par toplih reči.