Kojim god putem da se vrnem uvek se vrnem s trnjem

Skida majicu na improvizovanoj mini bini. Prebacuje oko vrata beli peškir. Pruža ruku i uzima čašu piva. NJegov glas je snažan, raspukao, brutalno dobar, adrenalinski, poetike koja dodiruje Bukovskog. Bio je proglašen za teroristu. NJegove namere sa onima koji su odveli naciju do dna bile su drastične. Nešto oko bandera i slično. Imao je čitav spisak koga, kako i gde. U nekoj drugoj konstelaciji ove zemlje, ovaj njujorški taksista, građevinar i muzičar koji se podjednako lagodno oseća tamo i ovde, u studiju sa poznatim američkim muzičarima, dok mu prašina puni pluća a maljem udara o zgradu na Menhetnu koju ruši, ili u tišini uz Dunav, bio bi jedan od onih čiji glas bi ga odveo u nedodirljive. On živi na relaciji NJujork - Novi Sad. Na samom početku na blic bačeno priznanje o emocijama koje su umele da ga razbijaju. U šturim crtama o kratkim ali jakim epizodama depresije koje je konačno ostavio iza sebe pre već 10, 12 godina od kako je otišao u SAD. Još kraće o udobnom domu uglednih roditelja, ocu poznatom advokatu i majci finansijskom stručnjaku. O sebi kao taksisti lagodno i iscrpno. „Ako te nađu sa prangijom, nabijenom, bez dozvole, to ti je tri i po godine automatski zatvora u NJujorku. Tako da…, ne sme niko da te dira. Ima budala, manijaka. Drka te. Nije da mi se cele smene neko najebe majke. Nego, par minuta krene, provalim, bezobrazan, provocira, najčešće ima problem ne sa mnom, nego sa samim sobom. Ima bizarnog sveta, samog, ludog, ali u 90 odsto slučajeva provalim. Vuče te gde ne treba“. „U opasnom kraju, Ist NJujork, niko dolara nema, ne vozi se taksijem. Nije nužno hoće oni tebe iscepati, opljačkati. Vidiš kreker hause, sirotinju, homlese, život ti se ogadi. Nemaš šta tu da tražiš. Odeš tamo jednom ili nijednom“. Šta bi danas, koga i gde, o razlici između Srbije i Amerike, o nama i njima za NIN govori Milan Mumin, frontmen Love huntersa. Bilo je mnogo buke u tvom životu? Da, da, da. Malo toga pratim generalno šta se dešava kod nas, i iz muzike, čak i iz svog faha, jer što sam stariji, sve mi više prija tišina. Ceo život sam u galami, dreci, sada mi najviše odgovara uz neku vodu, more, reku, jezera, da se opuštam uz porodicu. Lično sam puno njih otpratio i pod zemlju i po zatvorima, nažalost. Nisam lično toliko bio pogođen drogama ali moj bend jeste, iskijavao sam sve to sa njima, i dan danas se borim sa špricerom i pivom. Kad kažu ne znaš ti šta je Amerika, je l’ to ta demokratija o kojoj se govori ili nisu to te slobode? Nemamo mi iskrivljenu sliku o Americi. Odeš tamo pa je to nešto petnaesto. To je to, što kontamo da jeste, najbolja zemlja na svetu. Dok se ne razboliš. I dalje mislim da je najbolja. Sve funkcioniše, podeljene uloge. Kao i kod nas, puno toga moglo bi bolje, ali ogroman je to brod koji je teško zaokrenuti. Nama fali te anglosaksonske organizacije i sistematičnost. Ne mogu sve da pljujem ali i dalje smo, nažalost, podeljeno društvo u svakom smislu, pa znaš, nas pet Srba kada staviš za sto neće se dvojica složiti a ne pet. Fali nam organizacija. Žao mi je što smo neke lepe stvari iz socijalizma, Titovih eksperimenata, ispustili i zapustili, zdravstvo, školstvo, pošto-poto smo morali zadržati, ostalo može i ne mora. Koliko smo se mi kao društvo odmakli od devedesetih? Kao prvi boljitak bih naznačio ulazak u NATO i EU, za šta sam debelo, i što je neko od mudrijih rekao ne ulazimo da bi nam bilo bolje, nego da nam ne bude gore. E, sad, mi očito nemamo ni snage ni volje ni znanja da to uradimo sami. Bio bih srećan da se organizujemo kao Norveška, pa ne moramo nigde. Ili Švica, ali smatram da je preduslov za bilo kakvu priču sa nama i o nama NATO i EU. Da li će se one postići ucenama, hoćemo li mi to deklarativno ili ćemo voleti jako ili malo, nebitno je. Jer, kao što nam se Drugi svetski rat nije završio doskora, tako i ta dvehiljadita nije bila revolucija. Posao nije završen do kraja. Mi smo dovoljno kažnjeni bombardovanjima, krizama, sankcijama, narod kao narod je kažnjen i uvek je najviše kažnjen, ali mislim da smo trebali stisnuti i uraditi to. Bili bismo u EU i NATO već, i ne bih, naravno gledao ove likove danas. Ali iste su greške od kako smo se rešili onih govana 2000. I sada imamo nemoguće. Nisi ti multipraktik i premijer i predsednik i glavni vojnik i glavni pandur i glavni ekonomista i glavni kulturolog. I da jesi, šta će ti to? Drugo, ako saradnicima govoriš da su majmuni, poručuješ da su moroni, pa sad Srbija nema, a ima Uganda pametnog sveta... Ako ćeš ti biti multipraktik, imamo problem, voleo bih da može, samo ne može, onda neće biti nigde, ne radi mašina. Hvala bogu, ne zavisim od ovoga ovde već dugo, i pričam hladne glave, čistih namera, čiste duše… Relaksirano. A da živiš i zavisiš od ovog društva ovde? Ne znam kako bi naša priča izgledala. Bio bih kivniji, sigurno. Otac, egzistencija, ko zna. Znajući sebe, bio bih neki inadžija, jurišatelj na vetrenjače, u drugom slučaju šta ti preostane da radiš, neka partija, javna preduzeća. A to kad čujem opadne mi gornja i donja kosa. Šta raditi, a, je l’ ti ljudi ne vide da rade u korist sopstvene štete? Setim se kada smo bili u Sloveniji. Punimo gorivo u LJubljani, kad ispred nas predsednik Milan Kučan puni gorivo. Kad ćeš to doživeti kod nas? A zašto hoćeš tamo? Jer nisu ostrašćeni. Jer znaju šta je on tu. Činovnik služi nas. Ne mi njega. A ovaj tu nas šutira ko žgadiju, onda mi malo posle popizdimo pa ga kao obesimo za banderu, pa to tako ide ukrug. Kakav to moraš da budeš? Čovek? Ne znam. Kvaran. Sutra bih, da sam taj, okupio tim profesionalaca, ozbiljnih, dokazanih u poslu, ko je u kulturi tata, ko je u pravu Tibor Varadi, ko su operativci, ne salonske palamude. Ko je ovde šta postavio na noge? Ali, takvom ne daju da radi. Baš da vidim da l’ će Anu Brnabić pustiti. Ti dovedeš sa Jejla Lazara Krstića. Moja keva je slučajno finansijski ekspert i bila je dugo sekretar grada Novog Sada… sad oni se gađaju sa tim doktorima i titulama, a ona se stidi da kaže da je finansijski ekspert. Čekaj, prvo radno mesto ministar finansija, pa izvini, to najmanje veze ima sa obrazovanjem. Zna se šta je ministar finansija, da si radio bar dva veka, a dođe balavander, završio Jejl, mo’š misliti i sad on je bio ministar finansija?! Toliko je i potrajao. Moraš biti vidra, mamba, da znaš gde đavo spava. Obožavam Čedu Jovanovića ali prvo radno mesto potpredsednik Vlade, čekaj bre, stani! Sadašnja vlast ide ka EU, kažu to ste hteli, što se sada bunite? Zato nam je opozicija tako konfuzna. Je l’ to ključno, ulazak u EU? Meni u NATO, pre. Bez obzira na nakaradni sistem vrednosti kod nas? Sećam se iz Stokholma emisija o patriotizmu. Mlad bračni par lepo je rekao: „Šta će nam domovina, ako nemamo život“. Plastično rečeno, nemam šta da dodam. Gotovo sve naše vladare uz maleni izuzetak Miloša Obrenovića, sve bih streljao za veleizdaju. Ne ove nove budalaše, Tita, te kraljeve cara Lazara, razumeš, sve bih spalio u visokoj pećnici zbog veleizdaje. Svi su čuvali svoje vlasti, mi plaćali. Desetkovana nacija. Za jednog čoveka mi je žao da pogine a ne da desetkuješ naciju. A ko ratom odlučuje? I ko generalno odlučuje uvek, u manjoj ili većoj meri? A ti ratuješ, nemaš s čim, nemaš kako, nemaš leba da jedeš. Pa tifus nas je u Prvom svetskom ratu desetkovao više nego ratna dejstva. Šta nas sada desetkuje? Neznanje. To što svi lažu, kradu. Pomiriće se ovi i Kosovo da ode. I još ćemo tamo da odemo da se izvinimo šta smo sve radili. Voleo bih da to ovi urade što su i kumovali tome. Ne treba neko čestit da ide da se izvinjava, nego ova družina, Dačić možda, to bi bilo ko kapa na ćelavu glavu. On je bio taj omladinac, mali od palube u tom vremenu, neko ko je tu najviše kumovao. Ima u celoj ovoj našoj sadašnjoj priči neke istorijske pravde. Univerzalne pravde. Super mi je da se baš oni rokaju sada s njima, pa da idu da ih ovi zapišavaju, da prodaju Kosovo i takve gluposti. Nekako mi je to uživanje. Žao bi mi bilo da se normalan čovek izvinjava, oni da ga gađaju trulim paprikama. Ušao mi je, baš kada je bila promena vlasti u NJujorku, general u penziji u taksi i kada smo se objasnili da nisam iz Sirije ni Sajeberije, već iz Srbije, rekao je, sada ćete potpisati Kosovo. Kako je to zaključio, zašto? Očito je imao iskustva. Sve se nadam da nisu sve pacijenti u toj vladi, ima valjda i nekih pametnih ljudi. Da vidimo šta će da uradi premijerka. Generalno, dok su u konceptu NATO i EU, podržavam. Nisam tu i ne pratim šta je bilo, ko je gde naguzio koga, Savamala i to. Važno mi je samo da za sada idemo, takvi kakvi smo kljakavi, falični, u tom pravcu. Samo da nas prime, jer ne verujem da su Bugari spektakularno bolji i ta naša braća, sabraća, drugari, družina, kampanela. Ako ipak ostanemo mrlja… Ne bi valjalo. … sistema vrednosti iz Miloševićevog režima? Ili prepoznaješ to kao važeću floskulu za ceo svet? Generalno mi smo ti i slobodno nas optužuj za letargizam. Bio je Tito, uvek ono „ćuti“, 1968. Nismo digli glas. Nažalost, takvi smo neki ljudi. Ponosan sam što to ja nisam, voleo bih i da moj sin nije. Uvek sam išao linijom goreg otpora, daješ život. Što bi rekao, kojim putem da se vrnem uvek s trnjem no, nažalost, ostatak nacije lako je poklopiti, zamagliti, zagovarati. Nisam sklon da pomislim da smo neki glupaci, pa ne vidimo, nego ćuti, plivaj. Voleo bih to regionalno pomirenje da vidim, da se izvinimo svima za sva sranja što smo pravili i da drugi pruže ruku pomirenja nama jer mi nemamo bliže jedne od drugih. U Americi sve lepo funkcioniše, mi, Hrvati, Bosanci… Kako ovde ne možemo, neobjašnjivo mi je čudno. Vaspitavan sam u kosmopolitskoj kući, ponosan sam na to što u životu nisam znao ko je ko, ko je šta. Doživeo sam najlepše momente eks-Jugoslavije, Ante Markovića i čast mi je bila da služim poslednju generaciju JNA. A završilo se u Lori, u Splitu, jedva smo guzicu povadili, na razaraču sam bio 1991. Kada su vadili momke iz transportera, tad sam bio u Lori a to se dešavalo ispred kasarne. Od tog našeg stalnog guranja problema pod tepih došli smo do toga da su toj poslednjoj generaciji JNA delili bojevu municiju da pucamo jedni na druge. Samo nas dvojica iz cele Lore nismo uzeli bojevu municiju, moja malenkost i Denis iz Splita, što je logično, neće na Splićane. I mog Marka ću vaspitavati da kad kažu Vučić ili Tramp ’ajde u rat, da odgovori - hvala, ne. Protesti su te podsetili na oktobar 2000? Malo. Iako sam rekao sa istim žarom pred studente bih da urlam, ali nije više to, svako može da mi začepi usta, šta si ti došao iz Amerike, teraj se u pičku materinu. I jeste.