Kako je Broj 1 ucenjivao Tita

Majke mi, crt’o ga je lično Bunker! - rekao mi je nedavno u poverenju prodavac kokica na Novom Beogradu, koji je u svom asortimanu u improvizovanom kiosku, pored različitih veličina kesica, imao i polovne stripove iz serije Alan Ford. Među manje-više ofucanim, što hrvatskim što srpskim izdanjima, izdvajala se jedna, potpuno nova sveska. Naslov? Samo: Special! „Kako to da je do sada nisam video?“ - pitao sam kokičara. – „A u njoj piše da je tobože objavljena još 1992?!“ Piše u impresumu i da je glavni urednik izvesni Pavle Lugarović, ima tu i Bože Juračanina, pa Baneta Hebranga, te nekog Milka Gledeca, iako su prava imena danas već legendarnih urednika zabavnih izdanja Vjesnika bila Pavle Lugarić, Borivoje Jurković... U pola glasa, oprezno se osvrćući kao Ser Oliver kada je u akciji i svom najboljem izdanju, diskretno me je u poverenju obavestio: „Bilo je zabranjeno u Jugoslaviji! Grupa TNT dolazi u SFRJ, a Broj 1 savetuje Tita tokom Bitke na Neretvi. Pominje se i izdaja oko Save Kovačevića“. Znao sam da je, od strane salonskih intelektualaca koji nikada nisu imali prilike da porede italijanske originale i hrvatske prevode, toliko puta, kao mantra papagajski ponavljano hvaljeni urednik i prevodilac - valjda samo zato što mu se ime i prezime lako pamte - Nenad Briksi, lično zabranio i izostavio devetu ili desetu epizodu Formule i još po koju. Izvorno četvrtu Kuću duhova je prvo preskočio, jer se bavi jednom materijalistički i naučno neobjašnjivom pojavom, a onda je ipak objavio kao osmu kada je obavešten da kod nas prevedenih duhova ima i u crtanim filmovima (Kasper), pa i u stripu (recimo, različito naslovljavan Sezarov Artur Duh Pravednik). U samoupravnom socijalizmu mogu duhovi, ali samo u humoru, a pošto su Bebi Kejt i policijska stanica u A. F.-u u funkciji smeha - neće biti nikakve „drugarske samokritike“ na sastanku Zbora radnih ljudi. Imao sam na umu i njegove cenzorske aktivnosti na tekstu i crtežu. Na primer transformisanju Božića u „blagdane“ i slične nepotrebne „samosvesne intervencije“, na koje je ukazala i ispravila ih tek nova generacija neopterećenih hrvatskih urednika i izdavača, zahvaljujući kojima konačno imamo priliku da čitamo i Formule i druge od Briksija ziheraški preskočene sveske, kao i integralne tekstove svih priča, i to štampanih izvornim redosledom. Mnogo vode je posle Briksija trebalo da protekne Savom dok „zimski blagdani“ konačno nisu obznanjeni kao Božić. Dalje, kod nas i mala deca znaju da je Maks Bunker (pravo ime: Lučano Seki/Luciano Secchi) samo pisao tekst, dok je Magnus, koga u Italiji izgovaraju kao Manjus (pravo ime: Roberto Raviola), bio zadužen za crtanje! Dobro, Magnus jeste umro još 1996. ali otkud kokičaru ideja ili informacija da je crtao Bunker? Posle Magnusa, kada je napustio rad na A. F.-u i posvetio se serijama Družina od vešala, Maks Magnus ili Neznanac, još za njegovog života, ilustrovali su drugi stripari. Tim pre što se, kada se sveska otvori, lepo vidi redni broj koji je uvek kao orijentacija uredno u dnu bio ispisivan uz broj stranice, a koji neki srpski izdavači odnedavno često brišu ne razumevajući njegovu važnost (zahvaljujući tome uočavali smo i Briksijeve prepodobne „vratolomije“), nagoveštava epizodu br. 39, a to je bila jedna sasvim druga sveska... U vreme nastanka sveske 39 Magnus je ne samo bio živ, nego je, tu negde oko 1973. i sam crtao te epizode, pa i originalnu 39, a ne ovaj falsifikat! I na kraju, pobogu, ko bi normalan poverovao da su ove Italijane interesovale lokalne emanacije, ofanzive, akteri i zbitija, bitka na Neretvi, a pogotovo Sava Kovačević koga štiti i osvećuje Broj 1?! Samo još fali Reks! S druge strane, po ovom našem balkanskom karakazanu, čaršiji & palanci već oko dve decenije kruže sočni abrovi o jednom upravo takvom apokrifnom delu. Ni manje ni više nego o zvanično neobjavljenoj epizodi koja može da se nabavi samo „ispod stola“! O njoj mi je i na poslednjem septembarskom Salonu stripa u SKC-u užarenih očiju pričao jedan tip koji ima „pouzdane informacije“ jer se „pronose glasovi“ iz dobro obaveštenih izvora. Nije mi bilo jasno što se onda sada, u vreme kada nema cenzure, to konačno ne prevede i objavi, ali to njega dalje nije interesovalo. On je imao „ekskluzivu“! Setio sam se tim povodom jedne sjajne zajebancije koju je pre skoro tri decenije napravila ekipa slovenačkog lista Mladina, serije nepotpisanog autora od 16 nastavaka koju su tamo iz zezanja naslovili sa Bunker. I tu se radilo o susretu Grupe TNT sa Titom i ucenjivanju njega od strane Broja 1, naravno uz pomoć njegovog čuvenog noteščića sa kompromitujućim podacima, sveščice pred kojom su ničice padali i Cezar i Napoleon i ko sve ne... Cijena za Tita u SFRJ? Prava sitnica! Pet milijardi dolara... Generalni likovni kreativni metod bio je kompilacija. Uzimali su se originalni kadrovi iz različitih priča o Alanu Fordu, bivali precrtavani ili fotokopirani pa docrtavani, a potom se intervenisalo sa tekstom i likovima (dosta ubedljivim i stilski prilično sinhronizovanim sa izvornikom!) da bi se napravila nova celina. Jezik u slovenačkom časopisu je bio hrvatski! Svaki nastavak zauzimao je jednu stranicu Mladine sa po šest kadrova, očigledno preformatiranih sa nečije originalne, za Alana Forda tipične forme od dva kadra na jednoj stranici. Opet, u rukama sam sada imao podeblju svesku, a tih 16 stranica sa po šest kadrova je moglo da iznedri samo 48 stranica standardnog izdanja (tek 96 crteža!). Mladina je crtača (crtače?) te parafraze, nikada potpisanog punim imenom, kasnije uzimala i za ilustrovanje tekstova. Na primer, kada je tu negde oko nasilnog obaranja rumunskog predsednika Nikolae Čaušeskua jedan rumunski general vojne obaveštajne službe, koji je još 1978. prebegao u SAD, objavio knjigu u kojoj je otkrio kako je, u stvari, Tito 1975. od Čaušeskua naručio hvatanje informbirovca Vlade Dapčevića u jednom hotelu u Bukureštu i njegovo prebacivanje preko granice u SFRJ, a da ovaj nije tobože uhapšen „prilikom pokušaja ilegalnog prelaska“ sa navodnom namerom da ovde digne ustanak, stripar potpisan kao Max Schelling je uz Mladinin novinski članak nacrtao dva kadra, koja kao da su zaista delo neke imaginarne epizode Alana Forda, i to navodnog rednog broja 36, u kojoj Tito i Čaušesku prave dil oko toga. Činjenice o tome kako je Dapčević prvo osuđen na smrt, pa na 20 godina, da bi ih „odležao“ samo 13, nisu dalje ilustrovane. Ne samo to, već i čitav njegov život bi zasluživao zaseban strip. Propušten kroz „alanfordovsku“ vizuru, nego kako! Začudo, kada pogledamo unazad, od objavljivanja prve u SFRJ prevedene epizode 1970. godine (samo nepunu godinu od italijanske premijere jula 1969!) do danas, ovo je posle 47 godina verovatno najpopularnija i najpoznatija serija u eks-Ju. Šteta što se o njoj nije srazmerno više pisalo, a bilo je odista zanimljivih i politički intrigantnih epizoda. Onu o vaskrsu Staljina u postkomunističkoj Rusiji smo i mi opširno zabeležili (NIN br. 2513), ali je ona „autentična“ sa bombardovanjem Srbije 1999. i Bilom Klintonom ostala nekomentarisana, iako je Alan Ford odavno prevazišao slavu Mirka i Slavka. Elem, krajem osamdesetih, uredništvo Vjesnikovog magazina Super strip maksi, u kojem su se nalazili Pavle Lugarić i Tahir Mujičić, a koje sam kao duhovite osobe imao prilike i sam da upoznam a i da sarađujem, u jednom svom broju je, verovatno podjednako oduševljeno ovim zezom Mladine prethodno opisanom, na prilično visokom nivou osmišljenom satiričnom persiflažom jedne, i same izvorno parodije na DŽejmsa Bonda, na svemoćne i prebogate Službe i njihove sveznajuće rukovodioce - objavilo novo delo istih autora! No, i Vjesnikova redakcija je želela da ostane diskretna pa je samo nagovestila da je autor iz Hrvatske, a ako se dobro sećam pominjana je množina! Ime(na)? Poslovna tajna! Epizoda je imala naslov Otrov crne ruže. U njoj Grupa TNT dolazi u Zagreb, u siromašnu zemlju bogatih ljudi i rešava ubistva bogatuna po žurkama i prijemima... Tek u ovom svetlu sam shvatio da je Special preda mnom, u stvari, sačinjen od te dve priče, Bunkera i Ruže, što se, kada se malo zagleda u loš kvalitet reprodukcije, i potvrđuje, jer je belodano da su lokalni aljkavi pirati sve skenirali ne sa originalnih crteža, već direktno sa požutelih listova decenijama starih časopisa, čak se i ne potrudivši da ih očiste od mrlja. Odmah sam kontaktirao kolegu iz Hrvatske da mi konačno otkrije ko stoji iza pseudonima Max Schelling. Najverovatnije izvesni Andrej Fiumani, rekao je. Za njega nikada nisam čuo... No, ni to nije sve! Prema mom izvoru, koji je zbog nečega želeo takođe da ostane anoniman, to nije njegovo pravo prezime! Ako su mu podaci tačni, tvorac stripova iz Speciala se zove Andrej Brčić! Najverovatnije... Ja sam mog kokičara, ovako prilično nevešt i neupućen u stvari oko stripa, naivno upitao kada je objavljena ta meni nepoznata epizoda. „Taze!“ – rekao je. „Sad skoro! Ali samo što nije rasprodata!“ Brže-bolje sam namah hteo da kupim svu njegovu zalihu od tri sveske, da onemogućim druge u ovom, sada mom ekskluzivitetu koji je, vala, mogao da se opipa! I da se prelista! Nije trač - već istina! No, zadržao sam se na jednom primerku. I iz njega ispadaju stranice već posle prvog čitanja... Prodavac je tražio 350, ponudio sam 300, pa smo se našli na 325 dinara. Javiće mi čim se pojavi nešto slično...