Milivoje Mića Marković (1939-2017)

Samo što je napisao muziku za Otpisane, zauvek je. Samo da je radio s orkestrom Marković-Gut, veliko je. Samo što je one dve tri godine početkom devedesetih pisao i za mnoge disao u Borbi, značajno je. A bio je vrstan umetnik ne samo na saksofonu koji ga je proslavio i zbog koga je zaradio nadimak Mića Koltrejn, već i na klarinetu. Bio je aranžer, kompozitor koji je ostavio u nasleđe muziku za mnoge serije, tv drame, za filmove, među kojima je najprisutniji LJubavni život Budimira Trajkovića. Od brojnih džez kompozicija koje čine njegov opus, jedna je posebno važna - Largo za Radmilu M. - posvećena Radmili Mikić Miki, ženi sa kojom je proveo ceo svoj život, više od pola veka u braku. Dok je bio urednik u Televiziji Beograd, uz mnoge dobre poteze, pamtim i kada je na jednom međunarodnom tv festivalu u Montreu bio član žirija koji je nagradio seriju „Monti Pajton“. I odmah je otkupio za TV Beograd. Bila je to ogromna hrabrost da se neprikosnovenom domaćem suprotstaviš ovim engleskim humorom. Mića je mislio da je to dobro, ali potvrdu za to dobio je tek nekoliko godina kasnije. Znao je da shvatanje i razumevanje nečeg novog ne biva odmah. A on, uveren u svoj izbor, nije imao problema da sačeka. Ima još toga što je u svojoj bogatoj karijeri uradio Milivoje Mića Marković i zbog čega je među prvima tako zasluženo postao vlasnik nacionalne penzije i mnogih nacionalnih i međunarodnih priznanja, kao i nagrade za životno delo džez festivala Nišvil. Dovoljno da predsednik Srbije dodeli posthumni orden za Miću Markovića. Ne sme se zaboraviti da je 1982. godine na Kolarcu Mića svirao sa legendom Klarkom Terijem, a prethodno ga je ugostio u svom stanu, kao i druge majstore džeza koji su bivali u Beogradu. Uz Mikićkin pasulj pričali su o muzici koja ih je spajala. Mića je pripadao tom bratstvu velikana koje je odlikovalo uzajamno poštovanje, bez trunke sujete. Devedesetih godina prošlog veka, u vremenu agresivnog turbofolka i užasnog pritiska problematičnog vokalnog i instrumentalnog zavijanja, restoran Reka u Zemunu bio je oaza u kojoj se slušalo džez, zabavna muzika, malo roka, malo šlagera... Svirao je veliki Mića Marković, pevao i svirao neodoljivi šoumen i jedan od Sedmorice mladih, Milutin Vasović Vaske, za klavirom je bio slavni Mirko Šouc, bas gitara je bio sigurni Davor Draganić, pevala je neprevaziđena Nada Pavlović. Ko to nije doživeo, ko se nije sa svetlećim upaljačem u ruci popeo na sto i pevao Bajaginu Moji su drugovi...taj ne zna šta je bila lepota u godinama užasa. Tokom ratnih godina, od 1991. do 1993, pisao je Mića Marković kolumne u Borbi na poziv tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika ovog lista Manje Vukotića. Ovaj umetnik je bio duboko nesrećan jer je video da se raspada zemlja u kojoj je rođen kao sin Srbina iz Osijeka i Slovenke iz Maribora, i kome je bilo jednako dobro u Sloveniji i Bosni, na Jadranu i u Makedoniji. Kao i u Beogradu. Nekoliko puta mi je, raznim povodima, rekao koliko je bio ponosan na to što je pisao u Borbi. Ja bih mu uzvratila da smo zbog tih njegovih kolumni na njega bili ponosni svi mi, njegovi prijatelji. Danas mi je žao što mu nikada nisam kazala koliko mi je značilo to što me je zvao Četvorka. Bila sam broj 4 u telefonu porodice Mikić-Marković koji je imao automatsko biranje. Broj jedan su bili Mikićkini roditelji, potom drugi članovi porodice, pa ja na broju četiri. Vlada Georgijev je na Tviteru, povodom smrti velikog umetnika, napisao ovo što bih ja potpisala: Milivoje Mića Marković, veliki car i maestro. Mnogi će te slijediti, a ti sada nađi Koltrejna i napravite sešn...Zbogom Mićo. Zbogom moj dragi moj prijatelju. Tvoja Četvorka.