Poslednji tekst u NIN-u

U našem narodu postoji jedna stara izreka: „Tri stvari još niko nije video da postoje - glasača SNS-a, Beograđanina koji je poželeo da muzička fontana radi sat vremena duže i pismo Željka Mitrovića koje nije objavljeno uživo na Pinku“. Pošto rezultati izbora ipak upućuju na to da prva osoba postoji, a možda u blizini Slavije stvarno živi neki šizofreničar koji voli da sluša jednu te istu pesmu Majkla DŽeksona 24 časa dnevno, jasno je da je ovo poslednje jedina prava istina. Dobro je poznato da ne postoji misao koja je vlasniku Pinka pala na pamet, a da je nisu pročitali u Nacionalnom dnevniku na njegovoj televiziji: „Sine, stižem uskoro kući s posla, baš sam umoran, opet sam morao da eskiviram plaćanje nekog poreza. Molim te, stavi pivo u frižider da se hladi - poželeo je pre nekoliko trenutaka vlasnik Pinka, a sada, poštovani gledaoci, prelazimo na vesti dana. A ne, oprostite, evo još jedne misli: Je*em vam mater svima, a posebno Jankoviću, Mirkoviću, Rodiću, kao i svima onima koji su protiv Vučića! Sada možemo da pređemo na vesti“. Uostalom, otvorena pisma su svuda oko nas, i to mnogo više nego što smo ih i svesni. Mnogi ljudi nesvesno šalju privatna pisma, ne shvatajući da su ona zapravo otvorena. Rusi su, tako, nesvesno odrukali našu premijerku Brnabić poslavši agenciji Sputnjik jedno intimno pismo: „Čepurin je zamolio (na srpskom naredio) Anu Brnabić da mu donese onaj stenogram da baci pogled na njega, ali pretpostavljamo da vas to ne zanima, tako da izvinite na cimanju. Pozz“. Koliko li samo otvorenih pisama ministar odbrane Aleksandar Vulin pošalje samom sebi tokom jednog dana? Svaka njegova izjava, a posebno ako je o Hrvatskoj ili Kosovu, predstavlja jedno malo otvoreno pismo koje Aleksandar Vulin šalje Aleksandru Vulinu. Mada, verovatno mu ih piše neko drugi jer Vulin, kako je nedavno objasnio, ima dioptriju preko 7, zbog koje je oslobođen služenja vojske, a sa tolikom dioptrijom ne možete videti ni Hrvatsku, a ni Kosovo pred nosem. Ako je Vulin skoro pa slep, da li to znači da nije ni znao u šta se učlanjuje devedesetih godina prošloga veka? Možda je mislio da je JUL neki cirkus u koji primaju cirkuske atrakcije, pa zašto da ne pokuša da zaradi neki dinar, doduše krvavo. Uostalom, otvorena pisma u Srbiji su postala toliko česta da psihijatri razmišljaju da ih ubace kao dijagnozu za novu bolest, kao što su nedavno bolešću proglasili i manijakalnu potrebu za održavanjem vanrednih konferencija za novinare. Ako niste primetili, naslovne strane Informera i Kurira odavno su otvorena pisma šizofreničara, gorih od onog koji živi na Slaviji i uživa u pesmama Majkla DŽeksona po ceo dan. E da, momci, vreme je da napišemo i mi jedno pismo uredniku NIN-a Mići Ćulibrku. „Poštovani Ćulibrče, ako ti je to uopšte ime, pre nego što ti se obratimo ovako privatno, moramo da te podsetimo na šta je NIN ličio pre našeg dolaska među kolumniste. To je bilo ruglo u kojem su se godinama skupljali pacovi, zmije i narkomani. Mi smo sve to počistili i doveli u red, a čitaoci danas, kada otvore ovaj nedeljnik, mogu da čuju muziku kako izbija iznutra. O.K., to je bila naša ideja koju si odbio. Ali super ideja. U svakom slučaju, pošto smo od RTV-a dobili ponudu da za 80.000 dinara mesečno na njihovom sajtu pišemo afirmativne komentare ispod vesti o vladajućoj garnituri, smatraj ovo našom poslednjom kolumnom. Kako ćeš čitaocima objasniti to što nema više naših tekstova, ne znamo, snađi se. Napiši neko otvoreno pismo ako želiš“. „Momci, zašto poslednji tekst?“ „Odakle ti to da je ovo naš poslednji tekst.“ „Pa zar niste to napisali u tekstu?“ „Ma, Mićo, ti si to nešto pogrešno razumeo, donećemo ti stenogram da proveriš.“