Bela taliban

Neko mi je ukrao kupaće gaće na mokranskom vrelu. Nisam očekivao da će obožavateljke, još u prvoj nedelji, snimanja Bezbožnika početi da se otimaju oko mojih gaća i da ih stavljaju pod jastuk da lepše sanjaju. Nego u petak, na dan Jovana Biljobera, skoknuo sam do Belanovca. Tamo je Radmilo Krstić, inače, Kanađanin mokranskog porekla ustupio svoju vikendicu da bude manastir prognanim Artemijevim kaluđericama sa Kosova. Znao sam da će u Belanovcu biti i moj verni fan, inače, raščinjeni vladika Artemije. Obradovao se kada me je video i prvo me pitao što Bilja nije sa mnom, a potom me je ukorio što uporno pokušavam da Srbe vratim staroj veri. Ali, na te Artemijeve prekore odavno sam svikao, i, zauzvrat sam poklonio i njemu i Radmilu Drevni srbski kalendar Slobodana Filipovića, a sa mojim podužim pogovorom. U posveti Artemiju sam napisao: „Vladiki Artemiju da vidi koliko Srbi dugo pamte“. Jer, danas smo u 7526. godini, a toliko je prošlo od Velikog potopa kada se Panonsko more, kroz Đerdap, obrušilo na Nojev zavičaj... Na moje Vidovo su se, pak, obrušili emigranti iz izbegličkog kampa u Divljani. Ovog puta napravili su mi sitnu štetu u špajzu sa namirnicama, ali su mi naneli veliku uvredu. Neko je, bre, varjačom pokidao venac od poljskog cveća ispleten i savijen za Vidovdan oko stopala boga Vida. Treba li to predsedniče Vučiću, srpski cezare, da ostane nekažnjeno? Šta bi ti radio da ti se neko pokakio pored tvog jarbola koji će da seže u nebesa? I treba li još jednom da ti kažem da nisam pobegao od Beograđana da bi se družio sa Sirijcima i Avganistancima?! A ako su ti toliko prirasli za srce vodi ih u tvoje Jajince i prestani da, na mojoj koži, izigravaš filantropa! Aman, potrudi se, čoveče, da više niko od tvojih emigranata ne prilazi nadomak Vidova, inače će biti svetskog belaja. Promućuran si ti dečko i, valjda, si shvatio šta sam ti poručio! K. G. Jung, moj guru iz Švice zalaže se za mene iz sve snage: „Neka, neka si mu to napisao! Prvo, veliki je greh dečje odmaralište iz Niša pretvoriti u izbeglički kamp! Kao, za nišku decu nije bilo para da se, barem nedelju dana nadišu suvoplaninskog vazduha, a za emigranta para ima da se sve preliva! Dve hiljade dinara, po glavi emigranta, kaplje svakog dana, a oni u Beloj Palanci jedu piletinu na roštilju i ne izlaze iz kladionica! Čemu takva emigrantska politika!?“ A za vikend, dva dana i dve noći, razgovarao sam sa Gospodom. Bajdvej, Gospoda igra Nikola Spaić, da, onaj iz Kleka što pravi vino bez koga ne mogu da živim. A to je ono isto vino koje je Aleksandar Veliki i u Indiji pored Ganga pio, a koje je stizalo Putem svile na karavanima kamila. Razgovore sa Gospodom snimali smo pod arijevskim bakljama i na punoj mesečini do tri ujutru. I sada sam, već, sasvim siguran da će Bezbožnik biti snažan film, filmčina. To je, izgleda, stiglo do Kusturice pa je shvatio da mu ovde više nema života te najavljuje da će naredne tri četiri godine snimati u Kini i da se, već, raduje Kinezima kao onomad Ciganima. Elem, shvatio je mučenik da njegov Mlečni put vodi srpski film u ćorsokak uprkos ocvaloj Moniki Beluči i Dodikovoj logistici. Tu i moja Crna ima šta da kaže: „Čujem da te emigranti zovu Bela taliban mnogo opasan. Mada ti meni mnogo više ličiš na Tolstoja, na srpskog Tolstoja. Hoću reći mnogo jačeg pisca. Jer, Lav Nikolajevič ne bi mogao da napiše Bezbožnika. I nadam se da to neće da ti udari u glavu...“