Kraj rata a sukob tek počinje

Irački premijer Hajder al Abadi proglasio je pobedu u Mosulu, čime je okončana desetomesečna borba za ovaj grad. Snage Islamske države, koje su pre tri godine držale trećinu iračke teritorije, a u Mosulu proglasile kalifat, potisnute su, a u grad se polako vraćaju nekadašnji stanovnici. To je do sada najveći poraz ID. I to su dobre vesti. Druga strana priče je da niko ne zna šta sada očekuje Mosul, kao ni čitavu zemlju koja već gotovo deceniju i po, otkako je počela invazija 2003. godine, tone u haos. Pobedu su sada zajedno izvojevale iračke snage, šiitske milicije, kurdske vojne grupe - pešmerge, koalicione snage na čelu sa SAD koje su pomagale iz vazduha, zatim brojne paravojske, plemena, naoružane grupe . NJihov zajednički neprijatelj bila je ID, to je međutim i gotovo sve što ih je vezivalo. Sada kada je taj zajednički neprijatelj na umoru, postavlja se neprijatno pitanje kako će izgledati oslobođene teritorije kada oko njih počnu da se nadmeću svi koji osećaju da imaju pravo da naplate svoje učešće u pobedi? Mosul i severni deo Iraka su oslobođeni, ali borba za vlast tek počinje. Svako od učesnika borbe imao je svoju računicu i sada želi da dobije ono zbog čega je ulazio u borbu – deo vlasti ili svoj deo teritorije, ili i jedno i drugo. Pred Bagdadom je period koji treba da pokaže može li se ono što je do sada važilo za državu Irak održati, mogu li sve te podele, od šiita i sunita, preko pitanja Kurda, do interesa nešto većih sila nekako da se usaglase. I mogu li da se obuzdaju tolike ambicije u trenutku kada se svi osećaju kao pobednici a uz to su još naoružani do zuba. Kurdi su već objavili da će, kako je najavio Masud Bazari, predsednik Kurdistana, autonomne regije u severnom Iraku, održati referendum o samoopredeljenju u septembru. Bazari, prvi čovek Kurdske demokratske partije (KDP) računa da će uspeti da ostane na mestu vođe i da pobedi suprotne frakcije, kao što je PUK (Patriotska unija Kurdistana). Istovremeno, svako ima svoje - deo pripada pešmergama, deo je pod kontrolom KDP, a deo pod PUK. Najava septembarskog referenduma samo unosi dodatni razdor, a mogla bi lako da eksalira u sukobe, sada unutar kurdskih snaga. Ti odnosi se neće lako rešiti, a istovremeno to je i teritorija oko koje se spore sa iračkom vladom, koja želi da povrati kontrolu nad Kirkukom, područjem koje Kurdi smatraju svojim. Bagdad se neće složiti sa tim da ostavi deo teritorije oduzet u haosu koji je nastao posle invazije na Irak pre četrnaest godina i nastavio se sa pojavom terorističkih organizacija poput Islamske države. Sukob koji je bio samo zamrznut jer ga je u borbi protiv ID trebalo nekako staviti pod kontrolu, što je postignuto uz posredstvo američkih snaga, zajedničkom strategijom za borbu, kontrolnim tačkama koje je bilo važno sačuvati i podrškom u oslobađanju teritorija, sada treba nekako da se reši. I to u trenutku kada su obe strane spremne za borbu i osećaju se kao pobednici. Što se Iračana tiče, kurdske snage samo su iskoristile trenutak i zauzele ono što im ne pripada, za kurdsku stranu, pak, to je konačno ostvarenje sna o sopstvenim teritorijama, koje su sada branili. I u borbama protiv ID kurdska strana držala se u granicama teritorija koje su im potrebne i koje bi trebalo da predstavljaju buduću državu. Opet, iračka vlada iako nema mnogo uticaja u Kirkuku, ne može da dozvoli da izgubi svoju pokrajinu, pritom bogatu naftom. A Irak je trenutno već „pakao na zemlji“ kako ga je nazvao Rad al Husein, visoki komesar UN za ljudska prava. Preko milion ljudi je moralo da napusti Mosul, oko 200.000 se vratilo, a očekuje se još, ali oni nemaju gde da se smeste. Prema procenama UN biće potrebni meseci da se obezbede uslovi za povratak u potpuno razoreni grad. Procenjeno je da je tek za prvu pomoć potrebno 126 miliona dolara, ne bi li se od onoga što je ostalo od grada napravilo mesto na kome je moguće živeti. Ispostavilo se i da su iscrpljeni stanovnici Mosula bili meta ne samo ID, već i svojih oslobodilaca. Amnesti internešnal je izneo teške optužbe na račun međunarodne koalicije pod vođstvom SAD. U najnovijem izveštaju navodi se da su te snage „vršile povrede međunarodnog humanitarnog prava, među kojima neke mogu da se smatraju ratnim zločinima“. Kako je to formulisano, „u okruženju civila koristili su neprecizno i eksplozivno oružje“, drugim rečima ID je ljude koristila kao živi štit, a koalicija nije na to obraćala pažnju bombardujući ciljeve kao da gađa samo neprijateljske položaje. Oslobađanje je tako donelo i „masovan gubitak ljudskih života“. Kako se navodi u izveštajima, stanovnici Mosula ginuli su tako od vojnika ID koji su ih ubijali na zemlji, ali i od oslobodilaca koji su ih ubijali iz vazduha. Šta je sve još od smrtonosnih naprava ostalo u gradu niko ne može sa sigurnošću da zna. Procene govore da je na teritoriji Iraka ostalo još oko 20 miliona nagaznih mina, između 2,6 i šest miliona neeksplodirane municije… Iako je Mosul proglašen oslobođenim, po rubovima grada još se vode bitke. Istovremeno, oslobodioci vrše egzekucije unutar grada. Počeo je i progon onih za koje se smatra da su sarađivali sa ID, nasumična ubistva, potkazivanja, optužbe za kolaboraciju, linčovanje – sve je to stiglo sa slobodom. Posle tri godine izolacije, stanovnicima Mosula veoma je teško da dokažu da možda ne spadaju u one koji su sarađivali sa teroristima ili da možda nisu imali izbora. Jedan od pripadnika lokalne hitne pomoći ovako je objasnio svoj način da detektuje saradnike ID: „Imaju jedra lica i dobro su uhranjeni, dok su svi ostali u gradu mršavi i neuhranjeni.“ Mnogo je toga izgubljeno u Mosulu, a pre svega poverenje, pa je neminovno pitati čija je zapravo pobeda, ko je i koliku cenu platio za sadašnje oslobađanje i da li je pored toliko tragedija koje su pogodile grad to onda pobeda ili poraz. U ovom zajedničkom poduhvatu učestvovali su svi, jer drugačije nije bilo moguće, ali Iračani sada treba da se nose sa snagama koje su pomogle u borbama a imaju podršku Irana. To je još jedna potencijalna eksplozija na terenu kome ne manjka mržnje i sukoba. Pobeda, ipak, nije sporna, grad je vraćen, ali je cena veoma visoka, nekoliko hiljada poginulih vojnika, još više civila, potpuno uništen grad. Zemlja je isparčana, uništena, u ruševinama, ljudi raseljeni, a uništeno je i bilo kakvo jedinstvo koje bi moglo da poveže ono što se zove iračkim narodom. Nacionalno pomirenje tema je bez koje nema razgovora o obnovi zemlje i budućem životu. A to je pomirenje koje treba da uključi mnoštvo različitih političkih i vojnih frakcija. Uz to Iračani nisu sami u svemu tome, kao što nisu sami ni doveli do prvobitnog raspada, invazije i haosa koji je nastupio posle pada Sadama Huseina. Tu će se prelamati i interesi susednih zemalja, regionalnih sila, kao i nešto većih igrača kao što je Vašington. A tu će se snage odmeravati i sa Teheranom. Posle svega što je Irak prošao i posle ove poslednje toliko dugo osvajane pobede u Mosulu, ostaje ključno pitanje od čijeg će odgovora zavisiti ne samo sudbina Bagdada, već i daleko širi odnosi na svetskoj političkoj sceni: ko će vladati Irakom?